Врло интересантна прича. Ових пар реченица изнад које си написао су по мени суштина. Срби се на Косову нису одржали у већем броју јер је, за разлику од новопридошлих албанских братстава, свако гледао само свој лични интерес. Такво размишљање је донекле разумљиво у миру, али кад дођу тешка времена или ћеш да будеш човек и да помогнеш комшији у невољи (небитно шта је у питању) или ћеш да мислиш "неће ваљда и мене" (а обично хоће). Просечан Србин на Косову у 19. веку је гледао своја посла кад су му досељеници тукли комшију, гледао је своја посла и кад му је комшија бежао са земље, а кад је остао међу последњима у селу, дошао је и он на ред. И сви се после кад избегну жале на Албанце, а мало ко ће сагледа да ли у свему томе има и његове кривице. Да је међу Србима на Косову тада било више слоге и породица као што су ти Вуксановићи била би сасвим друга прича, али рајетински менталитет је очигледно био преовлађујући. Срби са севера Косова су увек гледали са висине остале Србе на Косову управо због тога (ма колико неки то не воле да чују).
Мислим да је Руговац у праву кад каже да већина сукоба пре 1878. године није била етнички мотивисана, тим пре што је албанска нација какву данас знамо мање више тек била у најстајању. Ту се пре свега радило о агресивној територијалној експанзији племена из северне Албаније која је била толерисана од стране турских власти, а територије несложних Срба су очигледно биле лак плен.
Да, има истине у томе, јер села која су наступала сложно и заједнички су у великој мери успела да се очувају, и да се не раселе под притиском. Пример је Грачаница, где се захваљујући мудрости и умешности сеоских главара, свештеничке породице Поповић, село одржало као хомогено српско, и поред великих притисака качака и зулумћара, али и Арбанаса блиских турским властима током деценија. Требало је бити лукав и довитљив да би се доскочило тим притисцима, али најважније је било заједништво, и да нема "слабе карике" која би потенцијално покренула опште исељење становништва. Све је то лепо описао Јанићије Поповић, записујући сећања свог оца, Николе Поповића, који је живео у периоду који је био најтежи за Србе на Косову, крајем 19. и почетком 20. века.
Заиста, током 18. и већег дела 19. века Арбанаси нису имали неку посебну националну свест, већ племенску и братственичку, међутим и у то време су правили јасну разлику између себе и "Шкија", које су посматрали са висине и са презиром и као легитимну мету. Они су прелазили у ислам како не би били у неравноправном положају у односу на Турке, и како би тај привилеговани положај искористили за просперитет и ширење своје породице и свог братства (иако је тај "просперитет" увек ишао на штету другог, на простору Старе Србије увек на штету Срба). Нису само Срби били мете, исламизовани Албанци су били сурови и према својим католичким саплеменицима, нарочито у Метохији (мада је ту долазило до контраста, нпр. муслимани Арбанаси малтретирају католике Арбанасе, а потом рођаци тих католика, али исто муслимани, ударе по тим својим једноверницима јер су они ударили на њихове братственике). Религија код Албанаца је била само средство за остварење циљева, они нису били посебно везани за неку религију као што су Срби на Космету били тврдо укорењени у православљу и немањићкој традицији. Са појавом Призренске Лиге 1878. Албанци на Космету почињу да се политички организују и да испостављају своје националне циљеве, и због тога креће највећи терор над Србима у Старој Србији до тада, са јасним циљем исељења свих Срба и настајања албанске националне државе на подручју четири вилајета (или као аутономне јединице у оквиру Турске Империје, што су прижељкивали муслимани, или као самосталне државе, што су прижељкивали католички и правнославни Албанци). Опет, иако Арбанаси у почетку насељавања Старе Србије нису имали развијену националну свест и израђене политичке циљеве, упечатљиво ми је то да се неко из северне Албаније запути стотинама километара, баш до моравско-вардарског путног правца, и ту се скући међу себи страним људима, и по језику и по менталитету и по религији. Логичније би било да, ако је гладан и треба му земља, се скући непосредно у Метохији, која је најближа Малесији (а парадоксална је чињеница да су Арбанаси у Метохији етничку превагу постигли тек после 1878. док су у Топлици нпр. пре 1878. били већинско становништво). То се сигурно није дешавало случајно и стихијски, већ вероватно под одређеним усмеравањем турских паша и валија (јер су можда Арбанаси тада били политички неосвешћени, али Турци свакако то нису били, напротив).