"У селу Полицама код Требиња још се држе зидине куле коју народ зове Бранковића Кула и земље испод куле Бранковина. По мишљењу испитивача тих старина, у Полицама је била резиденција војводе Младена и сина му Бранка и да су ова имена по њима постала, То се сасвим слаже са овим што по историјским чињеницама изнесосмо, да су војвода Младен и син му Бранко, дакле деда и отац Вука Бранковића и браће му, живели у Требињу и њим господовали" (Петар Шобајић, Корјенићи - област, насеља, родови, види овде комплетан текст: http://www.poreklo.rs/2013/06/20/korjeni%C4%87i-oblast-naselja-rodovi/).
Ево неколико фотографија Куле Бранковића која је и данас у доста добром стању, али се до ње долази кроз трње и преко сувозидних ограда.
Највећа моћа похвала писцу горе поменутог текста о Корјенићима!
Просто невероватна чињеница да је било
72 породична торња тј. замка, исто као у чувеном тосканском Сан Ђимињану (San Gimignano),који годишње плени милионе туриста својом лепотом (стим што су тамо сачувана 15 а у Косјерима и околини
40).
Ако би се неко (нпр. г. Кртинић и г. Јерковић) латио сликања и картографисања, напавио би се бестселлер на западном тржишту, и самим тим прилив од 100.000 западних туриста тзв. касл хантерс-а (Castle Hunters). Остало би пара да СДНК пројекат и сам купи најлешу и највећу кулу/торањ/замак за себе као своју централу! (ово мислим озбиљно).
Имам већ и наслов за књигу
"Le torri e castelli di Cossiére", " Les Donjons et Chateaux de Cossière", "Cossière`s Towers & Castles" Kуле. Од особитог интереса су међу остацима давних насеља и на себе највише привлаче пажњу куле, каквих нигде у околини нисам видео у оноликом броју као у Корјенићима. То су куће од три или четири боја, зидане од клесаног камена. Највиши спрат муслимани називају чардаком. Зову их и „куле на ћемеру”, јер све у приземљу имају обзидан камени свод, волат. Основа им је скоро квадратна, нешто дужа него шира. Кров је под ћерамидом или под плочом. Главна врата при земљи су широка толико да се кроз њих могу унети у ћемер и велике бачве за вино. Прозори су мали, а по зидовима су пушкарнице. Из ћемера дрвене степенице воде на први бој, а тако из њега на чардак. На првом боју су друга врата, до којих су раније споља водили дрвени басамаци који су се ланцима могли подићи од земље у вис у случају одбране. Домородац др Јован Кујачић описује велику кулу на Бабиној гори код Аранђелова: „Дугачка 8,5 а широка 7 м, неки како изгледа средњевековни замак мањих размера. Кула била пространа са високим приземљем. Зидови дебели 85 см, а сва подзидана од клесаног камена једнаких размера. Приземље високо 4 м, под волтом од изрезане тз. сиге. Под волтом је цистерна дубока 1,80, широка 2 м, а дугачка 4 м. Цистерну пунила кишница с крова куће, а служила као резервоар воде у случају напада на кулу.”
Значајно је да корјенићки муслимани ни за једну кулу не веле да су је подизали њихови преци. Предање потомака рисанских Турака говори да су њихови стари, кад су из Рисна добежали у Корјениће (1684), затекли куле, из њих истерали Србе и настанили се у њима. Муслимани кажу обично: „грчке куле”, или да их је „подизао Грк”. Неки замишљају да су оне зидане пре 500, па и пре 700 година.
Да су куле из давних времена имамо потврду у једном млетачком извештају из 1687, у којем се, описујући како су Корјенићи с градом Клобуком природна тврђава, каже да њихово освајање још више отежавају и 72 тврде куле (forti torri). Куле су дакле стајале онде и у XVII веку. У њима су од краја XVII века становали највиђенији корјенићки муслимани, аге и бегови, а оне су несумњиво и раније биле огледало богатства и угледа оних који су их подизали. А ко их је подизао? Старих кула има још неколике десетине по Корјенићима. Кад су се одржале од краја XVII века до наших дана, може се рећи да су то „вечите” куће. И према томе, имајући у виду оно што знамо о стању какво је владало у Корјенићима у старијем периоду турске владавине, рекли бисмо као сигурно да куле нису зидане ни у старије турско доба, него да потичу из средњег века, из времена пре доласка Турака. Оне су биле, сасвим вероватно, домови средњевеконе властеле, које је у Корјенићима морало бити у великом броју. На такву је мисао дошао и др Ј. Кујачић, кад за кулу на Вабиној гори каже, да личи на „средњевековни замак малих размера”. V Билећким Рудинама још се одржавају неколике овакве куле које су припадале беговским породицама, о којима се зна да воде порекло од неке српске властеле. А за те куле Ј. Дедијер каже: „Чини се да би ове куле могле бити остатак од старе српске властеоске куће“.
Понегде су у турско доба око кула засниване махале на тај начин што су деобом задруге, настањене у кули, њени чланови подизали куће око куле. За то имамо пример махале зване „Кула” у Грнчареву. Неке су се куле одржале, док су друге развалине или им се само темељи познају.
У Ластви је било неколико кула. Једна на брду Клупковини на 4 боја са лепо тесаним каменом и пушкарницама које се гранају утроје; сад је зидина. Друга је још виша кула била недалеко, на брду Маховини, На Беговини се држи стара кула у којој станују муслимани Кравићи, којима је дошла по миразу, а раније била Капетановића. Једна је „грчка кула на ћемеру” у Махали, у којој станује Џафер Беговић. У Смајовини (Зечевини) је једна. Преци Салковића су ону кулу међу њиховим кућама затекли пусту кад су добежали из Рисна (1684) и у њој се настанили. У Подињцима близу џамије је кула у ко-јој сада живе Витковићи, а била је Махмут-аге Ћеримагића. Зна се да је у њој живео неки поп Дебеља, о коме се друго што није сачувало. У врху Ластве на Лишаховини је „грчка кула”, која је сада зидина.
У Жупи су куле биле: на Варићаковини, на Суљовини, на Бјеловачи и Расовини. О оној на Варићаковини, казују да је била једна од највећих у Корјенићима. У њој се некад затворило било 40 људи бранећи се од Турака, који су их били опколили. У том боју барјактар је искочио кроз пенџер из куле са барјаком и побегао у Ораховац, док су други изгинули. Поред куле је стара чатрња разваљена, а верују да се у њој налази много бакарног посуђа, закопаног у време тога боја.
У Скозјигрму има више кула: у Међукуче, која још стоји и у њој је живео Бараковић, па је запаљена у Првом светском рату. Једна је ”ћемерликула” на Ћетковој Главици, а једна на Кривоглавцима, сада рушевина. У добром је стању кула у Косама изнад пута, зову је Аџаметова, по Хаци-Ахмету Капетановићу, који је у њој некад становао. Кулу у Подбрду зову Кулетина. У Пријекој Води међу кућама Капетановића била је кула на ћемеру, а једна у Радован Лазу. И ове куле сведоче да је Скозјигрм некад био јако насеље, свакако са богатом властелом.
Доње Грнчарево је имало 4 куле: на Мрђену, у којој сада живе Бекићи; под Паловом Вардом, у Потоку, и четврту у Катиловини. У Горњем Грнчареву су биле такође 4 куле. Једна на Ћиперу, у којој живе Биједићи. У време војевања Баја Пивљанина и Лима Барјактара у њој је живело седам брата, о чијој ћемо судбини говорити по предању на другом месту. Једна је кула на Дубокој долини, једна међу кућама Хаџимаовића, и четврта међу кућама Дураковића. Тај крај села, где су куће Дураковића, зове се Кула, по тој кули.
У Вучијој је било неколико кула чије зидине стоје на Гредицама и на Смрековачи, више Гредица.
Свих кула, и оних које су и данас настањене и оних у рушевинама, има у Корјенићима око 40 на броју. То је тек нешто мало више од половине оног броја колико их је било, како видесмо, по млетачком извештају из друге половине XVII века. Неке су куле порушене у новије време и њихов камен је употребљен за зидање кућа. Међу свим истицале су се својом величином и израдом, колико онамо знају, куле на Варићаковини, на Ушћу у Жупи, на Шабовини, на Бабиној Гори, на Гредицама у Вучијој, на Суљовини у Жупи, и на Клупцу у Нудолу.
