Одлучио сам да у одељку о археологији почнем да постављам краће текстове о одређеним занимљивим археолошким културама. Почећу са гласиначком културом, једном од најзначајнијих гвозденодопских култура на Балкану.
Гласиначка култура гвозденог доба има континуитет са гласиначком културом бронзаног доба, тј. њен је непосредни наследник (о гласиначкој култури бронзаног доба ћу писати на посебној теми). Она уствари представља скуп врло сродних регионалних "култура", тј. пре би се могла назвати археолошким комплексом него културом у правом смислу речи. Њено језгро представља, као што и сам назив говори, подручје Гласинца (омеђено са запада планином Романијом, са истока планинама Копитом и Деветаком, а с југа и истока Дрином и њеном притоком Прачом, простор од преко 1000 квадратних километара); друга њена већа концентрација (тј. други регионални подтип) је око Ужица, а такође се простире и у Горњем Подрињу, источној Херцеговини, Црној Гори, југозападној Србији и већем делу Метохије; на ову велику област се ка југу наставља иста култура у северном и делу средње Албаније (Мати култура), па се гласиначка култура назива и комплекс Гласинац-Мати. Прва археолошка истраживања гласиначке културе су предузета за време аустроугарске окупације БиХ, крајем 19. и почетком 20. века, од стране новооснованог Земаљског музеја у Сарајеву (то су уједно била и прва права археолошка истраживања у БиХ); овај посао је сарајевски музеј наставио и у периоду после Другог светског рата. Гласиначка култура гвозденог доба се развијала од око 800. до око 300. године п.н.е. и подељена је на 6 фаза: Гласинац IVa од 800. до 725. године, Гласинац IVb од 725. до 625. године, Гласинац IVc1 од 625. до 550. године, Гласинац IVc2 од 550. до 500/475. године, Гласинац Va од 500/475. до 350. године и Гласинац Vb од 350. до 300. године п.н.е. Економска основа носилаца ове културе је било полуномадско сточарство као и ратнички походи, активна и пасивна трговина (контрола комуникација и убирање дажбина) и развијена занатска обрада метала (бронзани и гвоздени накит и оружје). Насеља су недовољно истражена, може се само рећи да су била градинска (тј. утврђења на стратешки позиционираним узвишењима) а известан број је вероватно служио само као прибежиште (рефугијум) или утврђени центар подручја са раштрканим сточарским пребивалиштима.
Највећи број налаза потиче из мноштва истражених гробова (на матичном подручју Гласинца је истражено више од 1000 хумки); покојници су сахрањивани под тумулима, и то до друге половине 6. века п.н.е. скелетно, док су у каснијим гробовима налажени махом остаци спаљених покојника. Карактеристичне некрополе са матичног гласиначког подручја су: Арарева громила, Бандин оџак, Бранковићи, Брезје, Црвена локва, Читлуци, Госиња планина, Храстовача, Илијак, Кусаче, Осово, Русановићи, Талине и Заграђе. Прилози у гробовима су углавном накит, офанзивно (копља, мачеви, ножеви) и дефанзивно оружје (шлемови, делови оклопа, кнемиде-штитници за ноге, штитови), керамичке посуде и коњска опрема. Богатство налаза варира зависно од друштвеног статуса појединца, па су се могли утврдити и гробови друштвене елите. тзв. кнежевски гробови (Илијак, Брезје, Читлуци, Осово и Арарева громила). О живој трговини са медитеранским центрима, али и удаљеним деловима Европе сведоче бројне ћилибарске аморфне и обрађене перле заступљене у свим фазама, као и бронзане посуде из италских радионица (фазе IVb, c1, c2). Сматра се да су носиоци гласиначке културе на њеном матичном подручју били припадници племенске заједнице Аутаријата, а да се читав гласиначки културни комплекс гвозденог доба може везати за Илире.
Коришћена литература:
Група аутора: "Праисторија југославенских земаља V: Жељезно доба; одредница Гласиначка култура"
Група аутора: "Археолошки лексикон; одредница Гласиначка култура"
