Свако иоле разуман схватиће о чему се ради кад упореди само колико је земаља нагрнуло војно на саму самцијату Савезну Републику Југославију. У Првом светском рату Србија је имала савезнице Црну Гору и Русију, у Другом светском Југославија је имала бар декларативну подршку СССР-а, а у овом Савезна Република Југославија остала је сама.
Удружени злочиначки подухват 19 земаља Запада против једне суверене државе, којој су намерили да отму и последњи метар квадратни онога што је Србија ослободила 1912-13. године, Србију ништа мање није коштао него претње због Драча, после издвајање Македоније из Србије, јер ево резултати овог подухвата протераше Србију и са Косова и Метохије.
Иако сви знамо да се ниједни који живе у тим исцепканим територијама нису усрећили својим служењем најмоћнијој војној сили света, свеједно не можемо се радовати њиховој несрећи, јер то је уједно и наша несрећа, али време ће показати да се овај подухват НАТО-а из 1999. године, не разликује од подухвата Аустроугарске 1913-14. године, или од подухвата Нацистичке Немачке 1941. године.
Оно што је сигурно, јесте да смо ми поново у ритама због нечије покварености, нација која ће на крају сама себе да издебилизује. А можда и неће, баш читам Барабарогенија децивилизатора, његов аутор Љубомир Мицић борио се можда са истим питањем, и налазио је сирома наде за будућност.
