Серби (племе)
Из Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Серби.
Серби (лат. Serbi) или Сербои (грч. Σέρβοι [Sérvoi]; лат. Serboi, Sirboi) је етноним забиљежен у грчко-римској етнографији. Означен је као иранско племе[1] које је обитавало у азијској Сарматији (сјеверни Кавказ), вјероватно у доњем току ријеке Волге.
Плиније Млађи у свом раду Plinii Caecilii Secundi Historia naturalis из 1. вијека н. е. спомиње народ Серби,[2] који је живио близу Кимеријаца, вјероватно у близи Црног и Азовског мора.
С обзиром да су према описима били Сарматско племе, највероватније је да су стари Серби говорили Скитским језиком, тј. посебном верзијом којом су се служили Сармати.Скитски језик је спадао у групу источноирансих језика ,а с обзиром да није имао писану,књижевну форму и с обзиром на то да су Скитска племена насељавала велике територије,разликовало се више врста говора (дијалеката). Тај језик је у оригиналном облику изумрео и остало је веома мало писаних извора који би могли у некој мери посведочити о језику наших предака, једини преостали говорници једне од верзија скитско-сарматских говора су Осети.
Клаудије Птолемеј, у 2. вијеку н. е., у својој „Географији” спомиње народ Сербои или Сирбои,[2] који је по свој прилици живио иза Кавказа, у залеђу Каспијског језера у близини данашњег Астрахана.
У 10. вијеку византијски цар Константин VII Порфирогенит у својој књизи De Ceremoniis помиње два племена Креватас и Сарбан, која поједина истраживања сматрају Хрватима и Србима.[тражи се извор од 11. 2016.] Племена су се налазила у близини ријеке Терек на сјеверном Кавказу, између Аланије и Тсанарије.[3][4][5][6] Племе Сарбин је у региону Кавказа забиљежио арапски географ ал-Масуди у 10. вијеку:
,,...племе звано Сарбин; то је племе грозно (страшно) својим противницима из разлога којих би спомињање било дугачко, по особинама, чије би излагање било опширно, и по одсуству закона код њих, коме би се покоравали или по њиховом непотчињавању никаквом народу"
,,Племе које споменусмо под именом Сарбин, спаљује се на огњу; када им умре владар или старешма, они спаљују и његовог јахаћег коња. Они имају обичај сличан обичајима Индуса; то смо делимично помињали напред у овом делу, при опису планине Кабха и Хазарске земље, када смо говориии да се у Хазарској земљи налазе Словени и Руси, и да се они спаљњу на ломачама".[1]
Референце[уреди]
↑ Jump up to: 1,0 1,1