Одлична је ова модерна херцеговачка варијанта цицваре. Изнијећу исто то, али можда мало другачије, као старију црногорску варијанту (вјерујем да је слично било и код старих Херцеговаца).
Јело се спрема на начин што се у котао стави онолико скорупа колико домаћица жели да скува цицваре - готов(ца). Ша четири пет особа довољно је ставити три четири супене кашике скорупа ( разумије се правог домаћег црногорског или херцеговачког), једну мању грудву младога сира (домаћи...) и једну шољицу од црне кафе воде. Када се на ватри ово све растопи, помало се сипа кукурузно брашно, све док се не упије масноћа и вода из котла. Ова маса се стално мијеша дрвеном варјачом да не би загорјело, тијесто ће пустити масноћу из себе и када поплива у тој масноћи и када се одвоји од котла, цицвара или готов је готова. Једе се док је топла. Ја сам јео ову од домаћег кукурузног брашна. Кажу да се цицвара спрема и са пшеничним брашном. Ово јело се зове и кувани скоруп, у Братоножићима и Кучима вариво, у Горњем Полимљу готов. Готов је јело од растопљеног сира ( домаћег, пуномасног, са којег није скинут кајмак - скоруп. Зна се прави кајмак је скупљи од сира.Готовит - правити готов, цицвару.
