Ја мислим да је прва Југославија најоклеветанија држава Њу пљују сви живи, од комуниста до националиста, а ја мислим да није била баш толико лоша као што је оцрнише
Она сама је била за наше просторе, и у првом и у другом случају релативно добра земља за живот, и то је тако кад се посматрају неки издвојени периоди, пре свега мира. Оно што се тим државама замера, јесте разлог њиховог стварања, који се показао неоправданим, и који је пре свега Србе као народ, коштао као Светог Петра кајгана.
Док су ми били живи дедови, а упамтио сам и прадеду, умео сам их упитати какав је био живот пре свега у Краљевини Југославији, јер о томе ми нико други није имао шта рећи, па је њихов одговор био отприлике неко наглашено странчарење, из угла њих као сељака, у то време младих људи, који ће сви дочекати 2000-те.
Ону другу Југославију, познавали су много боље, и били су по мени врло реални и непристрасни у својим оценама. Прадеда после рата био на принудном раду у Травнику, јер није хтео предати неку маст, када су оно после рата купили све живо по кућама и домаћинствима, од оних који су нешто имали. После кад се вратио, до старости радио и градио своје домаћинство, и није спорио да му је у том подухвату, ваљала и та друга Југославија.
Мој деда по оцу, у време кад је прадеда био у Травнику, служио је већ другу годину војску негде у Словенији, коју је са својом јединицом ослобађао те '45. године. Он није био монархиста, али још у рату му је било јасно каква ће бити нова власт, и никад их није до краја прихватио онаквима како су се покушали представити, што је био случај са генерацијом која ће иза њих доћи, а која рат није запамтила. Једноставно, знао је на чему је та држава настала.
Знам да ћу сад отићи у једну другу причу, али сећам се да је сведочио стрељањима четника и усташа у Словенији, и причао ми је како су четници умирали кличући "Живео краљ Петар", а да су усташе покушавале да се извуку и договоре са партизанима. Побијени су и једни и други. А он је такве приче увек говорио хладно и без ваљда више икаквог осећаја или саосећања према било коме. Мени је то причао кад сам био можда 13-14 година. Имао сам осећај да је у том рату смрт за њега постала ирелевантна, и за разлику од других који о таквим догађајима углавном никад не би причали, он је отворено говорио, сликовито и равнодушно описујући тај ужас. У рату је изгубио млађег брата, чији гроб ни до данас нисмо нашли, и можда је то разлог таквом приступу.
Обојица су се деведесетих нашли поново на ратишту, у својим већ позним годинама, чувајући страже у својим селима. О тим данима нисам стигао, а није ме то тада много ни занимало, али сада могу само да замислим шта су могли мислити и о Југославији, у којој су проживели највећи део свог живота, и која им се пред очима поново претворила у пепео.
Али сигурно ту није било неког жала за самом идејом, јер у њу они вероватно никада и нису поверовали, за разлику од доцнијих генерација које би се данас врло радо вратиле живљењу у тој псеудоидеји.