Григорије Божовић, путописи Са седла и самара, сабрано из ''Политике'', Београд, 1930. стр. 120.
….Бихор је чувен по својим силовитим безима Ћоровићима, Расовцима и Францима, по својој борби са Васојевићима и по својој стоци одмах после Пештери.....
Али је уза све то најдрагоценије предање које за Бихор веже порекло Карађорђево. Његови су се преци, по томе још свежем казивању, доселили овде испод Комова. За њих су везана села Годуша, Годијево и Црнча. Везана су кућишта, њиве, воћњаци. Од оних који су остали, једни се истурчили, а други и до данас остали као православни. У својем налету Карађорђе је преко Сухога Дола и Корита стигао до Годијева. Тада су бези Ћоровићи изабрали за заповедника своје војске кнеза Јована Бихорца и по гласоноши поручили Карађорђу да су некад лепо прихватили његове старе искрај Комова и замолили да им не пали куле и чардаке...
....Јован Бихорац је кнез бихорски; до душе раја, али опет првак те раје. Не уме свако да чита времена док очима не види. Кнез је мислио да од чипчија Ћоровићевих, Гурешића из Годуше и Црнче, не може постати вођ Карађорђије. А он је постао. И не за то да негдањој кнежевској кући својега краја покаже своју силу, но увјери је да је судбином одређен да целом народу донесе слободу, а после нека изиђе напред онај ко је најдостојнији...
....Ено горе у селу Годуши и данас показују воденичиште, кућиште и некакву Анђелијину башту, што се све везује за непосредне претке Карађорђеве.
....Блиски преци Карађорђеви дошли су у Бихор, у село Годушу из Васојевића, не зна се да ли испод самих Комова, из Лијеве Ријеке, или села Берана непосредно испод Ђурђевих Ступова западно од садањих Берана. Зна се да нису Васојевићи но ваљда старинци. Дошли су у Бихор неке тешке године и ко зна због чега управо. По свој прилици по опуштању за патријарха Шакабенте. Беговии Ћоровићи их примили и дали им земљу. Зарадили се ти дошљаци и постали добри домаћини. Имали шљивике, пекли ракију. По оцу остало четири сина. Тројица била мирна, добра раја. А четврти брат био на другу руку. Крупан, грановесан, слободоуман и тешко Турцима подложан. Једнога дана запео преко Корита и Јовора у Мораву да тражи насеље. Па се вратио натраг и чуда испричао о богаству и плодности земље Србије. Али је могао наговорити само једнога брата, док су двојица остала у Бихору. Та двојица им нису ништа дала од покућнине, те су ови отишли у Србију без ичега, а заједнички казан им је, каже бег, био у Годуши до Швабе. Чак је, вели, и Карађорђе разбирао за тај казан и Анђелијину башту...
У Србију се одселили, по причи, Петроније и Алексије и једнога од њих је Карађорђе. Од друга два брата једни остали у Годуши, а други се преселили у оближње село Црнчу. Једни се истурчили, а други су и данас православни.
Један од ових, Раде Гурешић из Црнче овако прича:
''Мој парадед Јован побегао је од крви из Златице у Кучима и населио се у Лијевој Ријеци. Ту је славио крсно име св. Николу. Имао је два сина Антонија и Петронија, па бојећи се да за њих не би крвници сазнали, промени славу и узме св. Климентија. Но бојећи се опет да их крвници не пронађу, они се преселе у село Црнчу, док се после извесног времена Антоније и Петроније не потуку с Турцима око некога воденичкога јаза. Тада су се преселили у село Годушу, где се и данас једна њива називље ''Петронијева њива'', а друго место ''Петронијево воденичиште''. У Годуши су живели око двадесет година. Тога времена умро је Јован, Петроније одигао у Шумадију, а Антоније преселио натраг у Црнчу. Од Петронија је Карађорђе, а од Антонија смо ми остали Гурешићи у Црнчи. И славу смо до данас задржали св. Климентија. Кад је пак Карађорђе преко Пештери завојштио на Бихор, призвао је моје дедове Вучету и Симана као своје рођаке. Тад им је поклонио своју чутуру на којој је било његово име и оставио им четири војничка казана. После су Турци ударили и запалили нашу кућу. Чутура је изгорјела, а од казана су до сад три сачувана''.
Други, сад најстарији Гурешић из Црнче, испричао је ово:
''Наши су стари досељени у Годушу из Златице – Дољани испред Подгорице. Била су три брата: Антоније, Петроније и Марјан. Једном приликом посвађају се с Турцима, те Петроније убије једнога Турчина и побегне у Србију, а Антоније и Маријан у село Радулиће ту у Бихору код чувенога бега Кајабеговића и падне му у руке да их сачува од Годушана. Кајабеговић их врло лепо прими и насели на своје читлуке у Црнчи, пружајући им пуну заштиту. Послије овога Петроније је једном долазио и звао их у Србију, али га они нису послушали, него и даље остали у Црнчи. Кад је Карађорђе преко Суводола упао у Бихор, знао је да су му Гурешићи рођаци и позвао их к себи. Том приликом им поклони три казана, а Симану Гурешићу своју чутуру, која је чувана и кривена у кући код некога Велимира Гурешића из Радулића. Турци су (пре ослобођења) пронашли некакав Карађорђев знак и осудили га на две године тамнице у Сјеници. Шта је то управо било нико не зна, јер су домаћини ту ствар тврдо крили од Турака. Један од оних казана и сад је у некога Саве Петровића у селу Дубову. Сви Гурешићи сад славе св. Климентија, док су раније на Дољанима славили св. Николу, или св. Аранђела, како други кажу...