С обзиром на то да сам похваљен, настављам са другим дијелом Мосове књиге, дакле првим додатком (APPENDIX 1. ST. DAVID OF WALES, THE CELTICCHURCHES AND EASTERN ORTHODOXY)
Искористићу прилику да упутим и
критике на свој рачун зато што претходни пост није био најјаснији због грешака приликом куцања (иначе је овај оквир за нас старачким плусом мало "незгодан").
Прва исправка је да је Едвард Исповједник на самрти за свох наследника именовао Харолда II а не Виљема Освајача.
Друга је линк који није радио а тиче се откривене гробнице Харолда II:
http://everything.explained.today/Harold_Godwinson/Дакле, у првом "апендиксу" Владимир Мос развија тезу о Коптском (египатском) утицају у форми монаштва на рану Келтску цркву. Оградићу се да можда нисам најбоље разумио све доказе аутора из простог разлога што ми "теократске теме" нису тако блиске као историјске. То значи да је читање и превод ишао мало теже. Ипак неспорно је да је његова основна теза
Коптска црква-монаштво-исток-православље = рана Келтска црква.
Ово поглавље је од странице 117. до 139.
Аутор у уводном дијелу наводи да је, како то он назива, "феномен Келтске цркве" сасвим јасно истог духа као источно хришћанство. А онда се пита:
"
How could such a rare and beautiful flower arise in such an isolated and seemingly inhospitable environment?"Затим почиње са доказивањем несумњивог утицаја источњачког-коптског монаштва на "Келтску цркву", и то преко Галије, Корнвола, Велса, Шкотске до Ирске. Као доказ наводи и трговачке везе између Британије и Источног Медитерана:
"
An interesting later (seventh-century) confirmation of the tin trade with the Eastern Mediterranean comes from the Life of St. John the Almsgiver, Patriarch of Alexandria".
При дну стр.120. се осврће на археолошка ископавања у тврђави краља Артура у Тинтагелу-Корнвол:
"
Extensive evidence for a trade in tin with the Eastern Mediterranean, which was exchanged for the wine and oil essential for the celebration of the Church services, has been discovered during archaeological excavations at Tintagel, “King Arthur’s Castle”, on the North Cornish coast."Па наставља:
"
If Egyptian glassware could reach Cornwall in the third century after Christ, there is no reason why holy men out of the Egyptian desert should not have continued further along the same prehistoric seaway to make landfall in
Ireland. If Egyptian glassware could."Интерсантно је да у Корнволу постоји јак покрет за аутономију и признавање статуса мањине
унутар UK.
Затим говори о целибату, дакле ожењени свештеници као норма у источној цркви било је уобичајено и на Западу:
"
The pattern of monastic saints acting as elders to married people that is so familiar to us from the Eastern Orthodox Church was also common in theWest."А онда на стр. 132. говори о св. Колумбу, који је у другој половини 7. вијека из Ирске пренио хришћанство у Шкотску:
"Not long after this, in 574, the Irish apostle of Scotland, St. Columba,consecrated (by laying on of hands rather than anointing) the first Orthodox King of Scotland, Aidan Mor."Ријеч је о гелској држава на подручју данашње западне Шкотске и сјевероисточне Ирске и краљу Аидану или Аедану, који је по аутору, први православни краљ Шкотске.
Овдје ћу убацити оно што имам и што могу да "пејстујем". Мирослав Брандт, познати фактограф:
"Početkom 2. polovice VI. st. iz Irske je kršćanstvo prenio u Škotsku sv. Kolumbo. Ali kad je odonuda pokušao svoje djelovanje proširiti i prema jugu, na područje između rijeke Tyne i zaljeva Forth Berenicija, gdje su živjeli Angli, sudario se ondje s drugom i u mnogom pogledu drukčijom strujom kršćanskog misionarstva koje je djelovalo na temelju papinske
inicijative iz Rima."
А онда сам се на 133. страници први пут упознао са појмом "пелагијанства". Са аријанским хришћанством (Германи га практиковали, несторијанством, манихејством сам знао "понешто" и раније, али о овим НЕ. Ово вјерско учење је добило име по Пелагију (354 - 420/440 - Бикипедија), и ту он види главног противника Келтске цркве као ортодоксне.
Не штеди ријечи:
"Pelagian heresy was recovering its vigour and obstinacy, implanting the poison of a deadly serpent in the innermost regions of our country".У закључку (стр. 137) аутор приповједа о посјети патријарха Александрије, Јерусалима и Антиохиије, заједно са кијевским митрополитом Антонијем, који су у јулу 1920. године посјетили Цркву св. Давида у Велсу. Ту сам се сејетио Небиног линка који говори о православаној заједници у Ирској. Аутор је очигледно близак са Руском православном црквом.
Закључује са св. Давидом, заштитнико и свецем Велса, за кога каже:
"St. David, with his astonishing life so redolent of the feats of the Eastern monastic saints and strong links with the Eastern Church of his day, was perhaps the most vivid witness."Нећу још дуго
Остају још додаци о краљу Алфреду и о "отпадању" Запада од светог православља.
Успут давно сам прочитао рад, што значи да се не сјећам свих детаља, о везама српских владара са папама из Авињона. Мој утисак је, што није непознато, да је дипломатија итекао била присутна на двору Немаљића, али да никад нису помишљали да
напусте правословну вјеру, а нарочито своју СВЕТУ ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ.
Све је то било тактизирање!