Преносим једну занимљиву интерпретацију из чланка Божидара Ферјанчића: "Албанци у византијским изворима", објављеног у зборнику САНУ "Илири и Албанци" из 1986:
"Вести Михајла Аталијата детаљно је анализирала Е. Враноусис, пре свега упозоривши да он употребљава два назива, Албанци ('Αλβανοί ) и Арванити ('Αρβανίτες); први се јавља за византијске одреде у Италији, а други за одреде побуњеника Нићифора Василакија. За први термин она одлучно сумња да означава Албанце са Балканског полуострва и сматра да проистиче од латинске речи albanus, albania, што значи странац или страна земља. Михајло Аталијат је, по њеном уверењу, овде мислио на Нормане, односно Франке, који већ после 1017. године почињу да пристижу у Италију. А. Диселије се у два маха осврнуо на ова нова тумачења имена Албанци у византијској војсци у Италији краја прве половине XI века. Сматрао је да се ради о Албанцима са Балканског полуострва, обративши пажњу пре свега на то да Михајло Аталијат за њих каже да су исте државности и вере као Ромеји, као и да су њихови савезници (σύμμαχοι). Ако су међу историчарима постојале дилеме у тумачењу имена Албанци у саставу византијских трупа у Италији, са друге стране сасвим је прихваћено да се спомен Арванита у побуњеничкој војсци Нићифора Василакија (1078) односи на Албанце са Балканског полуострва."
Пошто си био бржи, а ја већ написао нешто слично, ево да поделим, па да буде као додатак, иако не одудара ни за милиметар
Први византијски историчар који спомиње Албанце/Арбанасе је Михајло Аталијат, који је описао догађаје од 1034. до 1079. године. Али Диселије, међутим, сматра да арбанашку појаву на историјској позорници треба померити на крај Х века, јер сматра да је Давид Армант, који се спомиње 1001. био Арбанас; присуство Арбанаса у византијској војсци крајем Х века био би резултат постепеног прихватања Арбанаса као најамника у византијској војсци крајем XI столећа, односно последица преласка арбанашких сточара на седелачки и градски начин живота. Аталијат преноси слику о приликама у јужној Италији, након смењивања Георгија Маниакиса, прослављеног ратника у борби против Арабљана 1038. године. Тада је избила побуна, а против царства су устали Албани (
Αλβανοí) и Латини, који су са Ромејима до тада били у савезништву, али и били исте вере и државности. Они су за свог вођу Михајла Докијана. Михајла Докијана спомиње и византијски историчар Јован Скилица, који каже да је он, након опозива Георгија Маниакиса, отишао у Италију и повео са собом 500 Франака, који су живели иза Алпа. Својим неразумним понашањем, Михајло је натерао Франке да се од њега одметну. Михајло Аталијат описује да је 1042. Георгије Маниакис поново отишао у Италију подигао побуну против цара Константина IX Мономаха, који је имао војску састављену од Ромеја и Албанаца. У даљем свом раду Аталијат наводи и догађаје из 1078, када је узурпатор Нићифор Василаки кренуо из Драча ка Солуну, у својој војсци је поред Грка и Бугара имао и Арбаните (
`Αρβανíτες) То су први спомени Албанаца и Арбанита у историјским изворима, који су од када су запажена, различито тумачена. Тако је Штатмилер остао у дилеми да ли су Албанци (Αλβανοí) у војсци Георгија Маниакиса Албанци са Балканског полуострва или они из античког Лација. Бугарски историчар Руси Стојков је отишао и даље у тумачењу етникома Албанци, те он сматра да су у питању најамници из Шкотске, која се у неким изворима назива Албанијом. Пре свега треба увидети чињеницу да Михајло Аталијат употребљава два назива Албанци (`Αλβανοí) и Арбанити (`Αρβανíτες), што говори да и он сам прави разлику између ова два етнонима. Друга ствар је да се израз Албанаца користи за део византијских одреда у Италији, а израз Арбанити за одреде побуњеника Нићифора Василакија на Балканском полуострву. Тако да би се могло рећи да израз Албанци заиста не представља Албанце са Балканског полуострва, већ да представља стране најамнике, странце, за које се користила латинска реч аlbanus, што значи странац. Михајло Аталијат овде вероватно мисли на Нормане, који почињу да пристижу на Апенинско полуострво већ од 1017. године. С друге стране поједини историчари сматрају да се ради о два назива за исти народ. Један од њих је и Ален Диселије, који полази од податка да су Албанци били савезници Ромеја, али и исте вере и државности, што иде у прилог да су у питању Албанци са Балканског полуострва. Арбаните не доводи у питање, па се може са сигурношћу рећи да је спмињање Арбанита (`Αρβανíτες) као једног дела одреда узурпатора Нићифора Василакија 1078. године, први помен Арбанаса у историјским изворима. Даље јављање Арбанаса и Арбанона, места по којем они носе име, срећемо код византијске принцезе Ане комнине, ћерке византијског цара Алексија I Комнин. Она у свом делу Алексијада описује владавину свога оца у периоду од 1081. До 1118. године. Део који описује борбе Византинаца са Норманима у залеђу Драча, нам говоре о томе да је цар Алексије октобра 1081. напустио Драч и оставио акропољ у граду на управу Млечанима, а остали део града под управу Комискорта (Κομισϰορτη) из Арбанона (Αρβάνων). И око назива Комискорт се дуго водила полемика, која се кретала од тога да је у питању лично име, до тога да је то уствари титула. Тако Ерасмиа Враноусис сматра да Комискорт није лично име, већ означава функционера који има дужност надзорника царског шатора, који је био познат још у X веку, као део тематске организације. Док за Арбанон сматра да представља адменистративну јединицу, чије је седиште било у Кроји, на челу са ϰόμηϛ τήϛ ϰόρτηϛ, од чега је и настао назив Комискорт. С друге стране Штатмилер сматра да је у питању лично име настало из назива за титулу. Диселије је пак сматрао да је то лично име функционера, који је био пореклом Арбанас.