Науке и научне дисциплине > Језикословље

Палеобалкански језици - упоредна анализа

(1/9) > >>

НиколаВук:
Палеобалкански језици су већим делом изумрли, једини језици који су палеобалканског порекла а који су успели да "претекну" до данашњих дана су грчки, албански и јерменски (иако се не налази на Балкану, јерменски свакако јесте палеобалканског порекла). О изумрлим палеобалканским језицима је генерално сачувано врло мало података, највећим делом су у питању етноними (имена племена/народа), антропоними (имена људи), теоними (имена богова), хидроними (имена река и језера), итд. Међутим, очувао се солидан фонд фитонима (имена биљака) код античких римских писаца, Диоскорида из 1. века н.е. и Псеудо-Апулија из 4. века н.е. У питању су углавном дачки фитоними, мада се помињу и три дарданска, два беска и један мезијски фитоним. Тему ћу започети са анализом дарданских фитонима, ослањајући се на чланке које је о томе писао Криштоф Витчак, пољски лингвиста (у вези са дарданским називима, у питању је његов чланак "Dardanian plant names").

Као што сам већ нагласио, сачувала су се три дарданска назива за биљке - aloitis (Gentiana), caccalia (Agrostema githago) и sopitis (Aristolochia rotunda).

https://en.wikipedia.org/wiki/Gentiana
https://en.wikipedia.org/wiki/Agrostemma_githago
https://en.wikipedia.org/wiki/Aristolochia_rotunda

Aloitis показује везу са грчком речју за алоју, Aloe vera, с обзиром да и алоја и линцура (Gentiana) имају слична, горка својства, што се везује и за прото-ИЕ назив за "горко" (*helu-) од којег су обе речи потекле. Није јасно да ли aloitis у дарданском представља позајмицу из грчког (са додавањем карактеристичног дарданског суфикса -itis, видљивог и у речи sopitis), позајмицу из дарданског у грчки или су обе речи сродне али су настале независно из ПИЕ извора. По Витчаковом мишљењу, најреалнија је трећа опција.

Caccalia је дарданска реч за биљку кукољ (Agrostemma githago). Одмах је јасна веза са балтословенским (литванско kankalas, kankalijos "Campanula, звончић (биљка)" али и kankulis "кукољ", старопруски cunclis "кукољ", као и разни називи из словенских језика са истим значењем); балтословенски и дардански назив су у вези са цветом биљке, који подсећа на звонце. Постоји и слична грчка реч, kakalis, која означава неколико врста биљака, као и дачка coecolida. Све ове речи досежу до старог архетипа који је означавао биљке са звоноликим цветовима.

Sopitis је реч којом се означавала биљка у српском позната као "вучја стопа, вучја јабука, кокотиња" (Aristolochia rotunda). Дардански назив Витчак повезује са својством биљке, која је поспешивала порођајне контракције. Изводи је од ПИЕ термина *sehp- са значењем - "болети" (летонски sapet "болети", sapinat "наносити бол", sapas/sapes "бол", литвански sopeti "болети", sopinti "наносити бол", sopa/sope "бол"). Дардански глас *о у sopitis представља индоевропско *а (од ПИЕ *eh). Исти развој *а>*o је приметан и у албанском, литванском и германским језицима.

Анализом ове три речи, могу се, према Витчаку, извући следећи закључци - дардански је дефинитивно индоевропски језик; Дарданци су слично Грцима и Римљанима задржали разлику између индоевропских кратких вокала *а и *о, као и оклузива *k, *t и *p; дуги ИЕ самогласник *а (ПИЕ *eh) се у медијалној (средишњој) позицији у дарданском трансформисао у дуго о, док се дуго а, када се налазило на крају, скраћивало. Овакав двоструки развој дугог вокала *а има паралеле у албанском и литванском (нпр. у албанском kollë f.'кашаљ' < PAlb. *kąsulа <IE. *kasula; алб. vovë "страшило", литв. boba "стара жена, баба").

НиколаВук:
Сада мало дужи осврт на албански и његове палеобалканске паралеле.  :) Прво што упада у очи је да албански дели приличан број неких заједничких термина са старогрчким и, последично, новогрчким. Овде није у питању утицај старогрчког на протоалбански током античког периода, јер је познато да је он био врло ограничен насупрот утицају латинског језика на протоалбански, већ се ради о језичким контактима који датирају из времена пре него што су се Прото-Грци спустили до крајњег југа Балканског полуострва (односно до Егејског, Јонског и Средоземног мора), дакле у питању је време раног бронзаног доба (2500-2000/1900. п.н.е.) а можда и касног енеолита (3000-2500. п.н.е.). Треба узети у обзир да је последња већа сеоба Грка са севера ка југу била тзв. Дорска сеоба која се догодила на прелазу касног бронзаног у рано гвоздено доба (1200-900/800. п.н.е.), тако да је тај међусобни утицај пре одласка Грка ка југу могао да траје и до тог периода, чему у прилог иду и уочене паралеле између протоалбанског и дорског дијалекта старогрчког. Добар преглед неких протоалбанско-дорских паралела је дао пољски лингвиста Витчак у свом раду "The earliest Albanian loanwords in Greek", користећи као извор дела Хесихија из Александрије, грчког граматичара из 5. века н.е, који је опет цитирао Алкмана, песника из Спарте који је живео током 7. века п.н.е:

αάνθα - врста наушнице - протоалб. *awantha "наушница", алб. vath, vëth;
απελλον - црна топола, Populus nigra - протоалб. *ašpella "црна топола", алб. shpel;
βάδιος - син - протоалб. *wadya, алб. voc "дечак", voce "девојчица";
βαιεσσα - грожђе - протоалб. *waiša, алб. vesh "винова лоза";
δη - земља - протоалб. *dhe "земља", алб. dhe "земља, тло";
κυσηγη - нар, Punica granatum - протоалб. *kušega, алб. shegë "нар";
ούθα - прашина, стаза - протоалб. *udha, алб. udhë "стаза, пут, путовање".

Протоалбански и протогрчки су такође учествовали у неким заједничким палеобалканским иновацијама, као што је нпр. семантичка промена имена појединих врста дрвећа, па тако имамо:

-протоиндоевропски *bhagos "буква" - у грчком и албанском мења значење у "храст", грч. φηγός, дорски φᾱγός, фригијски Βαγαίος "бог храста (Зевсов епитет)", алб. bungë;

-пошто је термин за букву остао "упражњен", у албанском, грчком и јерменском је искоришћен један од протоиндоевропских термина за јасен, *oskos, *oskewa - алб. ah "буква" (приметна је карактеристична промена ПИЕ *sk у h, типична за албански), грч. οξέα, όξυη "буква", јерм. uši "листопадно дрво, буква";

-ПИЕ назив за зову (Sambucus nigra), *akthewa, *akthewos, је семантички сачуван у грчком (ακτέα, ακτέος - "зова") и дачком језику (σεβα, seva - "зова"), у јерменском је добио значење јасена (hac'i, hac'eac') док је у албанском доживео дубљу семантичку трансформацију - зова>зеленика (Ilex aquifolium)>подбел (Tussilago farfara); албански назив за зеленику је ashë, ashja, а једна од ретких сачуваних речи из беског језика је ασα, asa - подбел; приметно је да све три биљке имају сличне листове оштрих врхова, те да се овиме може образложити ова занимљива семантичка промена, која успут директно везује албански за сачувани фрагмент беског језика.

https://en.wikipedia.org/wiki/Sambucus
https://en.wikipedia.org/wiki/Ilex_aquifolium
https://en.wikipedia.org/wiki/Tussilago

НиколаВук:
Још једна паралела између сачуваних фрагмената беског језика и албанског:

-дачки назив за биљку Bryonia alba је био κινουβοιλα, што потиче од ПИЕ *kun-abola, "псећа јабука", док је бески назив за исту биљку био dinupula, а албански назив за сличну биљку Cornus sanguinea (пасдрен, свиба) је thënukël; беско d- фонолошки одговара албанском th-, а разлика је семантичка (називи се односе на две различите биљке, које додуше имају врло сличне, бобичасте плодове); еволуција од ПИЕ до беског облика би ишла овако - *kun-abolo->*thunepula>*thunipula>*thinupula.

https://en.wikipedia.org/wiki/Bryonia_alba
https://en.wikipedia.org/wiki/Cornus_sanguinea

НиколаВук:
Један од добрих показатеља да се протоалбански развијао у планинском окружењу је тај да су у албанском сачувани скоро сви протоиндоевропски називи (директним развојем од прото-ИЕ до протоалбанског) за четинарско дрвеће које расте на вишим надморским висинама (јела, бор, клека, оморика, ариш), а да су називи за добар број листопадног дрвећа које расте у низијама у близини река преузети из других језика, и то из протогрчког (најстарији слој), латинског (средњи слој) и старословенског (најмлађи слој), нпр. називи за врбу, кестен, јасен, тополу, јову, итд. Такође треба напоменути готово потпуни недостатак домаће албанске терминологије која је у вези са морем и активностима на мору, што јасно говори о томе да се протоалбански развијао у дубљој унутрашњости Балкана, тј. да је био удаљен од мора. Осим тога, чак и називи који су пореклом из илирског језика а јављају се на територији Албаније или у њеном окружењу (нпр. Scodra, Scardus, Aulon) не прате фонетски развитак протоалбанског (у протоалбанском *sk даје h а албански назив за Скадар је Shkodra, дакле у питању је преузимање; "о" у Aulon би требало да да албанско "е", међутим албански облик је Vlora, што опет говори о преузимању топонима). С обзиром на показане блиске везе албанског са малобројним сачуваним фрагментима беског језика, добија на снази хипотеза о томе да су Прото-Албанци (тј. носиоци протоалбанског језика) били припадници племена Беса.

Одисеј:
Треба још додати да су природне препреке попут ријека и планинских вијенаца некада имале пресудан утицај на дезинтеграцију једне језичке заједнице, јер су спречавале нормалну циркулацију изоглоса, а тад нису постојали стандардни језици, медији и обавезно основно образовање као данас, па да чак и популације удаљене хиљадама километара могу очувати језичко заједништво и спријечити језичко раслојавање.

Елем, све до појаве масовних медија и масовног образовања, природне препреке су могле утицати на то да се једна језичка заједница за само 300 година подијели на двије.
Замислите колике би биле разлике између гегијског и тоскијског да су Албанци заиста хиљадама година у континуитету живјели тамо гдје данас живе. А разлике су јако мале, иако се често јављају сметње у комуникацији између удаљених крајева (нпр. Призрен и Корча), јако брзо се "похватају" те систематске гласовне опреке (â-ë, r-n) и савладају вокабуларне разлике.

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна