Пречешљајте мало литературу о томе, имате велики број примера где се још у 19. веку, а понекад и раније, јављају патроними са наставком -ић на простору Македоније. То није нешто што је "наметнуто за време Краљевине Србије и Краљевине СХС", што се често може прочитати код титоистичких аутора који су о томе писали. О томе вам, уосталом, говоре и стари надгробни споменици на подручју Македоније где се јавља управо наставак -ић код споменика из периода 19. века, наравно, не у свим областима, али у већем делу данашње Северне Македоније - да. Крајем 19. и почетком 20. века је тај наставак код житеља са реченог простора који су имали српско национално осећање постао и нека врста одреднице у односу на житеље са бугарским националним осећањем, који такође у својим презименима скоро никад нису имали наставак -ски већ -ов или -ев. Грешите и за гласове ћ и ђ, јер су они у македонском језику присутни, за разлику од бугарског, и сматрају се последицом дуготрајног утицаја српског језика. Песме о Косовском боју се такође јављају на ширем простору од северне границе уз Космет, опет, требате мало боље да пречешљате литературу о томе, али по могућству не ону писану од стране пристрасних аутора из титоистичког доба, који су имали циљ стварања засебне македонске нације.
"Титоистичких аутора", "стварања засебне македонске нације"... Немојте, молим Вас, ове паушалности. Надам се да ћемо се бавити науком, а не националистичким флоскулама. Овај националистички наратив и пропагандне флоскуле, апсолутно ништа не доказују.
Врло добро знам шта говорим, и верујте ми, уз дужно поштовање, у овом разговору нисам ја тај који треба да "чешља литературу". То што ви говорите, нема баш ничега заједничког са истином нити утемељења у историјској документацији.
Надгробни споменици са завршетком на ИЋ су крајње спорадична ствар у Македонији и не говоре ама баш ништа о етничкој припадности људи који су их подигли. Могло би се чак претпоставити да се ради о македонским печалбарима у Србији, који су тамо примили такав патронимски манир, па се вратили у Македонију. Доказ томе је не само њихова изразита спорадичност, већ и
потпуна наутемељеност у македонском језику такве ономастике, који не познаје (!) деминутив са завршетком на ИЋ.Крајем 19 века наставак -ИЋ у своме презимену имали су само они Македонци, а које сте споменули, који су били повезани са делатношћу српских конзула у Македонији, чији је циљ био ширење српског утицаја у Македонији, пошто српска национална свест у Македонији није постојала ни у каквом облику, што сведоче и Цвијић и Верковић (провео 10 година у Македонији 60-тих година 19 века), а Новаковић то, мал'те не, отворено признаје.
Тако, имамо Соколоског, који је био годинама члан бугарске националистичке организације (Врховни Македонски Комитет) и носио презиме "Соколов", а онда, кад је променио страну, почео да се назива Соколовић. Таквих примера има доста. Познати споменик четничког војводе Ђорђа Цветковског (Цветковића) још је један доказ томе, а куриозитет је то што су његова деца на истом споменику исписала изворни облик његовог презимена, са наставком на -СКИ.
Бугарског националног осећаја међу Македонцима јесте било, али наметнутог од споља, из Бугарске, као што је било и македонског (што је Вама, очито из Вашег одговора, непознато), који се одмах сукобио са бугарским. Носиоци и једног и другог националног осећаја носили су у западној Македонији углавном презимена на -СКИ, али пошто је Бугарска егзархија наметнула свој утицај, званично су се записивали у документима са завршетком - ОВ, - ЕВ, што је био егзархијски утицај, али он није био стран Македонцима, јер су патроними у Македонији увек били у ОВ и ЕВ варијанти. Али, у неформалном говору, већина их је користило завршетке на -СКИ. Слично као што су мом деди променили презиме 20-тих година 20 века на БлажевИЋ, а они кући користили искључиво презиме БлажевСКИ, као што и огромна већина у Македонији никада није користила презимена са завршетком на ИЋ.
Носиоц сам македонског језика и самим тим компететнији по питањима о којим говоримо. У Македонији постоје гласови који се приближују гласовима Ћ и Ђ, али нису исти и немају исто фонетско порекло (Ћ је настало спајањем гласа Т и Ј, а Ђ настаје спајањем Д и Ј. Македонски глас Ќ настаје спајањем К и Ј, а Ѓ спајањем ГиЈ). У неким деловима Македоније гласови Ќ и Ѓ се изговарају ближе српским гласовима Ћ и Ђ, али опет нису призашли из спајања Т и Д са Ј, већ само експлозивније изговорени Ќ и Ѓ, изговорени мало ближе алвеоларном изговору. Појава гласова Ќ и Ѓ до сада није потпуно одгонетнута. Претпоставља се да је последица српског утицаја, али то је теорија која није доказана (а и да јесте, то би опет био доказ да изворно Македонци нису имали те гласове)...
Националистичких спинова о Македонцима је последњих 30 година у Србији лансирано безброј. Мој Вам је добронамерни савет да, уколико Вам је заиста научна истина важна, читате изворе и са једне и са друге стране, јер само тако до истине можете доћи. У супротном, од људи науке и знања претварамо се у обичне пропагандисте, а ја, најискреније, верујем да то нисте.