Тарски Никшићи се први пут спомињу у једном дубровачком документу, тачније тужби из 1447. године, као Никшићи са Таре. Пар година касније, тачније 1455. године се у дефтеру крајишта Иса-Бега Исаковића, јавља и вилајет Никшићи, где пише да су власи. Сама ова промена имена жупе, у овом случају жупе Брсково, и њихов влашки статус, говоре да су доста дуже на том подручју и да су влашки статус баштинили и у оквиру српске средњовековне државе. Један турски документ их назива старим спахијама. Османска управа је веома ретко мењала називе жупа. Само у ретким случајевима. Могуће да је у овом случају била бројност рода. Нешто касније ће и жупа Љубовиђа променити назив у Вранеше. У исто време у жупи Грачаници, где обитавају други Никшићи, те промене нема. Проћи ће још доста времена када ће се ова жупа прозвати Никшићком.
Са друге стране, иако географски блиски, као да није постајало интеракције између једних и других. Чак и у новим срединама где су долазили, као да постоји "међа". У споменутом дефтеру из 1455. у селу Бистрица, спомиње се кнез Шћепан, син Никшића. Дакле, може се рећи да је овог патронима било у Тарским Никшићима. Због цркве у Добриловини, која је била стожер овог племена, очекивало би се да Св. Ђорђе, коме је црква посвећена, буде и највећа слава. Али није тако. У Никшићкој жупи с друге стране имамо манастир из 13. века посвећен Св. Луки. Како је дошло до слављења Лучиндан, остаје отворено питање. Да ли је један део њих почео да слави Аранђеловдан у каснијем периоду, још увек не можемо да знамо.
Што се тиче родова који славе Аранђеловдан, из Добриловинског катастиха се види да су били интегрални део Тарских Никшића. Чак би и различитост слава међу Тарским Никшићима, ишла у прилог њиховој старини на том подручју.
Ја сам раније изнео тезу о њима као црквеним власима који су обслуживали цркву Св. Петра и Павла у Полимљу, кад је црква постала седиште Хумске епископије, након 1253. Ту се и спомињу поименице двојица црквених влаха: Будан и Доброгост.
Све у свему, још увек остаје отворено питање око назива племена и славе, односно да ли је интеракције било или је све само случајност? Мени је на уму тренутно могућност да су заједно као црквени власи доведени у Полимље, са називом Никшићи, да би се убрзо раздвојили, где су једни били везани за манастир Морачу, други за манастир Добриловину.
Тренутно су можда кључ за Тарске Никшиће, као што раније рекох, родови који славе Св. Симеона Богопримца у ширем реону Босне и Славоније. Њихова старост на том подручју, можда да одговоре на нека питања. И први пут је битнији минус, него плус.