Генетичко-генеалошко истраживање порекла становништва Семберије (2022)

[ВелиборЛазић13]

Ovaj Grebić ima jedno slovo viška 😉

Анализа ће показати, а надамо се да сте у праву :-)

[Црна Гуја]

29. Иванић, Никољдан, Батковић, Бијељина

Припада хаплогрупи R1a-Z280>CTS1211>Y33>CTS8816>Y2902. Не поседује ниједну изузетно ретку вредност, али упркос томе нема превише блиских поклапања. Најближе поклапање има са једним још увек нејавним резултатом из околине Даниловграда, разликују се на 2 од 23 маркера. На 2 од 23 маркера разликује се и од Бардака из Зборишта код Брода (Стевањдан), али на оба маркера разлика је двостепена. Препорука за даље тестирање је WGS тест, који је тренутно на попусту код компаније Dante и Nebula. Преносим податке о Иванићима које је проследио г. Велибор Лазић:

"Иванић – Батковић, Бијељина, Никољдан, засеок Липовица – Иванићи су настањени у издвојеном дијелу засеока Липовица, познатом као Греда. Греда је крајем 19. и у првим деценијама 20. вијека из неког разлога била занимљиво мјесто за настањивање породицама из других дијелова села, али тај тренд није дуго потрајао. Иванићи су, међутим, насељени у Греди још у вријеме турског пописа из 1851. године. Радмила Кајмаковић у монографији „Семберија“ наводи да су Иванићи досељени из Броца, али не даје никакве друге детаље, док сам тестирани није упознат са било каквим предањем о поријеклу изван Батковића. Презиме Иванић је новијег датума, те је формирано вјероватно тек послије 1878. године. Наиме, у турском попису чланови породице пописани су као Максимовићи – носилац домаћинства је Живан Максимовић, син Максима, рођен 1801. године. Од његовог сина Максима потичу данашњи Максимовићи, а од другог сина Аћима потичу Иванићи. У катастарском попису из 1870-их пописани су Аћимови синови, под презименом Аћимовић, а презиме Иванић је вјроватно матроним, а потиче од Аћимове удовице Иване. Иванино постојање није потврђено писаним изворима, али је Ивана, изненађујуће, веома често женско име у Батковићу у 19. вијеку, а промјена презимена из патронима Аћимовић и Иванић не може се објаснити именом било ког мушког члана породице из тог периода. Иванићи су Никољштаци, али су мале шансе да имају везе са већ тестираним Никољштацима из Батковића, па је ово потенцијално отварање нове теме у тестирању Батковљана."

[НиколаВук]

Нова тура кандидата за коју чекамо резултате:

31. Комарчевић, Јовањдан, Балатун, Бијељина
32. Мићић, Јовањдан, Батковић, Бијељина
33. Гребић, Срђевдан, Вршани, Бијељина
34. Вучковић, Аранђеловдан, Црњелово Горње, Бијељина
35. Мићић, Стевањдан, Батковић, Бијељина
36. Новаковић, Јовањдан, Љесковац, Бијељина
37. Бобић, Лучиндан, Батковић, Бијељина

[Иван Вукићевић]

30. Бирчаковић, Ђурђевдан, Батковић, Бијељина, E-V13>Z5018>S2979>FGC11450

Припада роду Ђурица. Поседује карактеристичну вредност маркера DYS439=11, док сви остали до сада тестирани припадници рода имају вредност 12.

На 2 од 23 маркера се разликује од следећих тестираних:
Дивчић, Тривуњдан, Међуше/Источно Сарајево
Новаковић, Драгојевац/Владимирци
Соколовић, Ђурђевдан, Катиновац/Топуско
Којовић, Тривуњдан, Хатељи/Берковићи
Дрљача, Тривуњдан, Горњи Жировац/Двор

Занимљиво је да се од Јосиповића из истог места разликује на чак 5 од 25 маркера, с тим што се осим маркера DYS439 ради о маркерима код којих се јавља више по пар различитих вредности код припадника рода Ђурица.

Бирчаковић – Батковић, Бијљина, Ђурђевдан, засеоци Гајићи и Липовица – Радмила Кајмаковић у монографији „Семберија“ наводи да је ова породица досељена из Бирча, не дајући никаква даља одређења. Турски дипломата Џевдет-паша, током свог боравка у Босни и Херцеговини 1863.-1864. када говори о Бирчу, говори прилично одређено о Власеници,што је ипак уже подручје од оног које данас подразумијевамо под регијом Бирач (подручје од Власенице до Сребренице), а вјерујем да бисмо се морали водити оним што је ближе времену досељења. Ипак, могуће је претпоставити да се и ту радило о етапној сеоби, а не о неком дужем боравку у Бирчу. У турском попису из 1851. пописна су два домаћинства Бирчаковића, под тим презименом, а носиоци домаћинстава су Павле/Пајо и Илија (имена која су остала у употреби међу Бирчаковићима до данас), синови Трифуна и Трифка. Рођени су 1781. односно 1791. године, па могу претпоставити да су Трифун и Трифко иста особа.Тешко је на основу доступних извора рећи да ли се подјела Бирчаковића на локације у два засеока догодила приликом самог досељавања, или накнадно, али је у сваком случају релативно старијег датума. Бирчаковићи који живе у заеоку Гајићи чине дио једине веће географски блиске групе Ђурђевштака у Батковићу, заједно са Јосиповићима (Е-В13) и Рончевићима (вјероватно И2). Биће занимљиво утврдити има ли повезаности са неком од ове двије породице.

[ВелиборЛазић13]

Док чекамо резултате претходне двије туре (укупно још 14 кандидата), можда није лош тренутак да напишем пар ријечи о до сада урађеном. Рачунајући до сада тестиране у овој акцији, као и ових 14 кандидата чије резултате чекамо, али и нас четворицу тестираних још у мају у оквиру тадашње акције, са задовољством морам рећи да смо стигли на 48 тестираних. Ако се узму у обзир бројке раније тестираних Сембераца и Мајевичана, ово је више него значајан помак, тим прије што је смјештен у временски оквир од 3-4 мјесеца. Од тестираних 48 кандидата 27 (или 56,25 %) је трошак тестирања сносило само, док је преосталих 21 (односно 43,75%) плаћено од стране нас неколико. Укупан износ од око 2.550,00 евра, или 336.000,00 динара свакако није занемарљив, али је резултат стварно задовољавајући.

За наставак акције биће од кључног значаја да се укључи више људи, јер ја имам ограничене домете у погледу могућности анимирања људи у другим семберским и мајевичким селима. Још једном позивам оне који то могу, да се на било који начин укључе у акцију.

На жалост, многи би да знају, али мало њих је спремно да жртвује било шта у циљу доласка до сазнања.

Планирам да мало застанем са активностима у ишчекивању неке новогодишње акције, када бар нећу имати притисак тога да морам имати најмање седам узорака по тури, а до тада ћу сабрати резултате до сада урађеног, све у циљу пропагирања наставка акције.

Хвала свима који су се на било који начин укључили.

[Христифор]

Завидна бројка од округло 30 тестираних која се стално увећава. Да погледамо тренутно стање.

J2б-10 (33.3%)
Р1а-9 (30%)
И2а-4 (13.3%) 3 Дин Југ (75%)  1 Дин Север (25%)
Е-В13-3 (10%)
Н2-2 (6.6%)
Р1б-1 (3.3%)
Ј2а-1  (3.3%)

[ВелиборЛазић13]

Завидна бројка од округло 30 тестираних која се стално увећава. Да погледамо тренутно стање.

J2б-10 (33.3%)
Р1а-9 (30%)
И2а-4 (13.3%) 3 Дин Југ (75%)  1 Дин Север (25%)
Е-В13-3 (10%)
Н2-2 (6.6%)
Р1б-1 (3.3%)
Ј2а-1  (3.3%)

Хвала Вам. Требало их је до сада бити бар 37, али је мало запело, тако да ћемо, надам се, до петка бити на очекиваних за сада укупних 44 (тј. 42).

[НиколаВук]

Додатни кандидати који су тренутно на обради у лабораторији:

38. Нуркић, Зелиња Средња, Градачац
39. Градашчевић, Јања, Бијељина
40. Михајловић, Никољдан, Брезје, Лопаре
41. Лазић, Митровдан, Возућа, Завидовићи
42. Ранкић, Ђурђевдан, Батковић, Бијељина
43. Чордашевић, Јовањдан, Велика Обарска, Бијељина
44. Алексић, Јовањдан, Батковић, Бијељина

[Atlantische]

34. Вучковић, Аранђеловдан, Црњелово Горње, Бијељина

Припада хаплогрупи G2a-L497>Y128028>Y128480, највероватније подграни Y128646>Y128039>Y60799 односно роду Земуновића-Корјенића из околине Требиња.

Написах највероватније, јер без SNP потврде то не могу са апсолутном сигурношћу тврдити из разлога што највећи део припадника овог рода са матичног подручја поседује модалне хаплотипове балканске Y128480.

Једино потпуно поклапање Вучковић има са Марковићем из бијељинске Патковаче, са којим поред славе дели и ретку 635=21, која је међу носиоцима ове подгране на пројекту минимално присутна (5/126). Из наведених разлога мислим да нема сумње да су Вучковићи и Марковићи ближе повезани. Марковићи гаје јасно предање о доласку из Доње Херцеговине, што је додатни аргумент за припадност Вучковића и Марковића генетичком роду Земуновића-Корјенића.

Велибор Лазић је за Вучковиће навео следеће податке:

Вучковић, Горње Црњелово, Аранђеловдан – У дјелу Радмиле Кајмаковић „Семберија“ нема помена о Вучковићима ни у Горњем ни у Доњем Црњелову. Једини Аранђеловштаци које помиње су Јосиповићи из Горњег Црњелова, али и за њих каже да је поријекло непознато, премда не располажем ни било каквим индицијама о повезаности Јосиповића и Вучковића. Турски попис из 1851. године садржи податке о два домаћинства Вучковића, при чему су домаћини рођени око 1800, али имају различите очеве. Већ из тога се види да је презиме старије бар за једну до двије генерације, те и досељење Вучковића у Црњелово вјероватно треба смјестити у другу половину 18. вијека, или на сам почетак 19. вијека. Не би било велико изненађење ако не би била утврђена директна повезаност са Старом Херцеговином, него са, рецимо, Крајином.

Препоруке за даље тестирање: Big Y-700, Dante WGS, Nebula.

[aleksandar I]

34. Вучковић, Аранђеловдан, Црњелово Горње, Бијељина

Једино потпуно поклапање Вучковић има са Марковићем из бијељинске Патковаче, са којим поред славе дели и ретку 635=21, која је међу носиоцима ове подгране на пројекту минимално присутна (5/126). Из наведених разлога мислим да нема сумње да су Вучковићи и Марковићи ближе повезани. Марковићи гаје јасно предање о доласку из Доње Херцеговине, што је додатни аргумент о припадности Вучковића и Марковића генетичком роду Земуновића-Корјенића.

Интересантно. Слава се слаже. Јавићу мајци

[Небојша]

38. Нуркић, Зелина Средња, Градачац, J2a-L70

Подаци о пореклу Нуркића:

Нуркић, Зелиња Средња, Градачац – Тестирани је оставио податке о ранијем поријеклу из Грачанице, одакле су његови преци у 19. вијеку дошли у Зелињу Средњу. На жалост, нисам успио пронаћи више података о поријеклу бошњачког становништва тог краја. Оно што је могуће рећи, када је сама Зелиња Средња у питању, јесте да се село, смјештено на планини Требави, под јединственим називом Зелиња среће у историјским изворима још од 1533, да би постепено дошло до подјеле на Горњу и Доњу, а затим и Средњу. Дакле, ради се о дугом континуитету насељености, а поријекло тестираног ни даљим предањем не сеже даље од грачаничко-градачачког краја. Тестирани је поменуо да је раније радио аутосомалну ДНК, те да резултат говори о удјелу од преко 60% предсловенске ДНК, што, наравно, није од утицаја на резултат ове анализе. Тестирани је, иначе, особа која је урадила превод турског пописа становништва из 1850/51. за велике дијелове Зворничког санџака, па је и самим тестирањем у оквиру ове акције показао поштовање према напорима који се чине на расвјетљавању поријекла становништва сјевероисточне Босне.

Тестирани чини исти генетички род са муслиманом Жепчаном из Горњих Колиба (општина Брод). Жепчан је потврђени припадник J2a-L70 (FTDNA). Он и Нуркић деле вредност 10 на маркеру 391, а ни географски нису далеко.

[Ojler]

31. Комарчевић, Јовањдан, Балатун/Бијељина, I2-Y3120>S17250>Y4882>A1328>FT109402

Велибор Лазић је о тестираном доставио следеће наводе:

Радмила Кајмаковић у монографији „Семберија“ наводи сљедеће: „Шкорићи (Јовањдан) из Пиве су доселили у Салаш, а одатле у Балатун (Салаш и Балатун (у ужем смислу) су засеоци Балатуна – прим. В.Л.). Један од њих остао је у Модрану. Звали су се Војиновићи, а прозвали се Шкорићи по једном који је био „шкорав“ у образима. Од њих су Комарци (Комарчевићи) и Мијачевићи. Очигледно је да је госпођа Кајмаковић наведене податке прикупила од Шкорића, а да са Комарцима/Комарчевићима није разговарала, јер тестирани Комарчевић располаже веома детаљним предањем о досељењу и апсолутно је уздржан у вези могућег поријекла од Шкорића. Најприје је потребно кратко образложити дилему Комарац или Комарчевић. Наиме, тестирани располаже рјешењем о „враћању ранијег презимена“ издејствованом у СФРЈ, те тврди да је Комарчевић било раније презиме, које је он сада и вратио. Преостали сродници користе презиме Комарац. Чињеница је да старији писани извори наводе презиме Комарчевић, а да се Комарац јавља тек са успоставом земљишних књига, негдје између 1879. и 1888. године. Што се тиче писаних извора, турски попис из 1851. наводи двије куће Комарчевића, само једну кућу Шкорића и по свему судећи ни једну кућу Мијачевића, тако да је вјероватније Комарчевићево становиште по ком Комарчевићи не потичу од Шкорића. Ни он не оспорава могуће заједничко старије поријекло. Комарчевић, даље, тврди да су његови преци живјели у долини Комарнице, десне притоке Пиве, на обронцима планине Комарнице, те да и презиме долази од тих географских појмова. Ово би био разлог више да се прихвати становиште да је то презиме које се усталило вјероватно одмах по доласку у нову постојбину. По његовим наводима сеоба је започета 1720-их, али није била директна, него су се његови преци најприје настанили на обронцима Гучева, а одатле дошли у Семберију, на обалу Саве, у близини ушћа Дрине у Саву, да би се нешто касније спустили мало јужније, на данашње мјесто у Балатуну. Поменуо је и да постоји споменик Живана Комарчевића из 18. вјека. С обзиром на то да је један од двојице пописаних домаћина 1851. Живан Комарчевић, уколико се не ради о нечитком натпису на споменику, можемо само претпоставити да се ради о његовом дједу, који би, сходно Живановој години рођења, могао бити рођен око 1750. године, па би лако могао бити и први досељењник ове породице у Семберију.

Може се рећи да је предање тестираног Комарчевића потврђено. Хаплотип је показао да Комарчевићи припадају генетичком роду који смо у књизи о Херцеговцима назвали родом Лаловића - Пивљана, чија је матица у Плужинама: "Лаловићи су староседелачко братство у Пиви, које се с временом разгранало на друга братства. Осим у Пиви, потомака овог рода има и у другим крајевима, нарочито у источној Босни. За Лаловиће се понекад користи и презиме Лалошевић, које се обично повезује  са познатим плужинским кнезом Лалошем. Сви огранци рода Лаловића, као и братства настала од њихових исељеника, славе Јовањдан."

За модални хаплотип рода Лаловића - Пивљана карактеристична је повишена вредност маркера DYS385a=15 коју поседује и тестирани Комарчевић. Од овог модалног хаплотипа резултат Комарчевића одступа на три маркера, од којих је једна разлика веома специфична (DYS570=16). Међу резултатима до сада тестираних из базе СДНКП, роду Лаловића - Пивљана припадају Делић (Јовањдан, Борковићи/Плужине), Ђурић (Јовањдан, Бадовинци/Богатић), Јевтић (Јовањдан, Какмуж/Петрово), Каровић (Јовањдан, Колојања/Јечмишта/Фоча), Радовић (Јовањдан, Горњи Гајтан/Медвеђа), Радовић (Јовањдан, Борковићи/Плужине), као и један до сада необјављени резултат тестираног из Горње Сипуље код Лознице, који такође слави Јовањдан. Међу њима је резултату Комарчевића најближи хаплотип Радовића из Борковића, са разликом на два маркера.


Честитке Комарчевићу на потврђеном предању, а роду Лаловића - Пивљана на новом "рођаку".

[Ojler]

31. Комарчевић, Јовањдан, Балатун/Бијељина, I2-Y3120>S17250>Y4882>A1328>FT109402

Велибор Лазић је о тестираном доставио следеће наводе:
Може се рећи да је предање тестираног Комарчевића потврђено. Хаплотип је показао да Комарчевићи припадају генетичком роду који смо у књизи о Херцеговцима назвали родом Лаловића - Пивљана, чија је матица у Плужинама: "Лаловићи су староседелачко братство у Пиви, које се с временом разгранало на друга братства. Осим у Пиви, потомака овог рода има и у другим крајевима, нарочито у источној Босни. За Лаловиће се понекад користи и презиме Лалошевић, које се обично повезује  са познатим плужинским кнезом Лалошем. Сви огранци рода Лаловића, као и братства настала од њихових исељеника, славе Јовањдан."

За модални хаплотип рода Лаловића - Пивљана карактеристична је повишена вредност маркера DYS385a=15 коју поседује и тестирани Комарчевић. Од овог модалног хаплотипа резултат Комарчевића одступа на три маркера, од којих је једна разлика веома специфична (DYS570=16). Међу резултатима до сада тестираних из базе СДНКП, роду Лаловића - Пивљана припадају Делић (Јовањдан, Борковићи/Плужине), Ђурић (Јовањдан, Бадовинци/Богатић), Јевтић (Јовањдан, Какмуж/Петрово), Каровић (Јовањдан, Колојања/Јечмишта/Фоча), Радовић (Јовањдан, Горњи Гајтан/Медвеђа), Радовић (Јовањдан, Борковићи/Плужине), као и један до сада необјављени резултат тестираног из Горње Сипуље код Лознице, који такође слави Јовањдан. Међу њима је резултату Комарчевића најближи хаплотип Радовића из Борковића, са разликом на два маркера.


Честитке Комарчевићу на потврђеном предању, а роду Лаловића - Пивљана на новом "рођаку".

Додао бих још да је поменути "неименовани" из Горње Сипуље код Лознице можда и најближи Комарчевићу, али је тестиран на свега 17 маркера, па је тешко извући поузданији закључак. Но, од тих 17 упоредивих маркера њихови хаплотипови се разликују на само једном. Такође је интересантан помен Гучева у предању Комарчевића, с обзиром да и ова планина и Горња Сипуља припадају територији града Лознице. Жао ми је што није могуће поменути презиме тестираног из Горње Сипуље али и оно има одређену асоцијацију на детаље поменуте у предању Комарчевића.

[Небојша]

35. Мићић, Стевањдан, Батковић, Бијељина, J2b-M241

Мићић, Батковић, Стевањдан – за ове Мићиће Радмила Кајмаковић у монографији „Семберија“ каже сљедеће: „Ерићи (Стјепањдан) доселили су из Херцеговине. Од њих су Кнежевићи, Радићи, Илићи, Икићи и Константиновићи. Од Константиновића су Мићићи, Глигорићи, Вујићи, Јовићи и Петровићи.“ Како сам већ више пута истакао, овим нису ни изблиза обухваћене све породице које славе Светог Стефана и према писаним изворима, али и породичним предањима очигледно чине једно шире братство. Према турском попису Вујићи, Глигорићи и Петровићи потичу од једног претка, док Радићи, Кнежевићи и још неколико породица које госпођа Кајмаковић не помиње, потичу од другог. Констатација везана за Јовиће је неупотребљива јер постоје Јовићи са истом славом у Клису, Гајићима и Малој Обарској, а овдје се не наводи прецизније на које се мисли. Док је турски попис доказао повезаност Јовића из Клиса и Гајића, ови трећи остају ван домашаја самог пописа. Попис из 1851. такође потврђује да су Илићи и Икићи заправо од истог претка, а да је њихов заједнички предак брат претка Мићића, тако да оваква подјела какву је дала Кајмаковићка, иако не у потпуности неоснована, јасно не држи воду. Досадашња тестирања су потврдила да све ове породице стварно припадају хаплогрупи Ј2б М241, те да унутар тог рода има одређених разлика, вјероватно с обзиром на старост сродства појединих грана. До сада су били остали нетестирани Мићићи, Илићи, Икићи, те Јовићи из Мале Обарске и сами Ерићи. Мићићево тестирање покрива и Илиће и Икиће, те ће остати врло мало да би се склопила слика о цијелој грани. Сам тестирани је свјестан одређеног ближег сродства са Јовићима из Мале Обарске, те ће то бити путоказ за даље тестирање.

Потврђено је дакле сродство са осталим Стевањштацима из Батковића. Потпуно поклапање на 23 маркера са Јовићем (Стевањдан) из истог места, као и са Благојевићем (Алимпијевдан) из Велике Обарске.
 

[drajver]

32. Мићић, Јовањдан, Батковић/Бијељина

Припада хаплогрупи I2-PH908. Посједује нешто рјеђе вриједности DYS385ab=14-16 и DYS439=11. Има скоро потпуно поклапање са Стевановићем из Загона/Бијељина. Разликују се само у вриједности маркера DYS385ab. Иако не славе исту славу (Стевановић слави Ђурђевдан), с обзиром на географску и генетичку блискост, на табели су сврстани у исти род. Везу би требало додатно провјерити SNP тестирањем. Карактеристична вриједност DYS439=11 је досад најстабилнија у оквиру хаплогрупе I2-PH908>A13912, мада се спорадично појави и код I2-Y84307 и I2-Y52621. Савјет је да се провјери припадност I2-PH908>A13912.

Преносим забиљешке Велибора Лазића о Мићићима:

"Мићић, Батковић, Јовањдан – Монографија „Семберија“, аутора Радмиле Кајмаковић у дијелу у ком се бави поријеклом становништва Батковића, не помиње Мићиће Јовањштаке, чак ни у дијелу у ком наводи породице непознатог поријекла. Мићића Јовањштака (наводим ово да бисмо направили јасну разлику у односу на, вјерује да ће се управо сада показати, несродне Мићиће Стевањштаке), већст од почетка 20. вијека има у више заселака Батковића – Марићи, Гајићи, Мала Обарска, али им је извориште у засеоку Марићи. Тестирани припада грани која је настала када се његов предак Стеван, рођен 1884. године, иселио из Марића у тадашњи засеок Мала Обарска, на главни пут од Бијељине према центру Батковића. Сам тестирани нема сазнања о даљем поријеклу, нити сродству са другим породицама у Батковићу, док је, што се писаних извора тиче, могуће претпоставити да се Мићићи помињу већ 1851. Мићо Спасојевић – син Спасоје, а пописани су управо са осталим породицама из засеока Марићи. 1873. у Марићима се помиње Мићић Божо, а већ 1888. постоје два домаћинства – Боже и Живана Мићића. Управо Живанов син Стево биће оснивач гране којој припада и тестирани. Од одређеног значаја може бити чињеница да су Мићићи изворно из истог засеока из ког је и тестирани Димитрић (Н2), па, ако се узме у обзир крсна слава Мићића, не би могло бити претјерано изненађење уколико се утврди да припадају овој хаплогрупи."

[drajver]

36. Новаковић, Јовањдан, Љесковац/Бијељина

Припада хаплогрупи I1-Z63, највјероватније грани I1-Z63>Y7627. У потпуности се уклапа у генетички профил род Миљанића и Росандића (обрађени у књизи о Херцеговцима). Још уже се може рећи да су огранак бањанских Миљанића. На то указује веома карактеристична вриједност DYS389-II=25, коју посједују само Миљанићи и њихов огранак Миловићи из околине Гацка. У односу на остале припаднике овог рода, Новаковићи посједују карактеристичну вриједност DYS643=12.

Преносим забиљешке Велибора Лазића о Новаковићима:

"Новаковић, Љесковац, Јовањдан – Село Љесковац није засебно обрађено у дјелу Радмиле Кајмаковић, али га у табеларном прегледу наводи као дио данас сусједног села Глоговца. У оквиру података које наводи о Глоговцу, госпођа Кајмаковић не наводи Новаковиће. Да ситуација буде још лошија помогла је и чињеница да и турски попис из 1851. не наводи ни Љесковац, нити Глоговац као посебна мјеста, него их, како се чини, пописује у оквиру Којчиновца. У оквиру Којчиновца пописан је Новак Новаковић, син Саве, са своја два сина, те је уз консултацију са тестираним, могуће претпоставити да се ради управо о претку Новаковића. Интересантно је да презиме није патроним, а на основу тога што се домаћин и зове Новак може се изнијети претпоставка да се отац његовог оца Саве звао Новак, те да презиме потиче још од њега. Тај први Новак могао је бити рођен око 1730. године, па би и досељење Новаковића било могуће смјестити у средину, односно другу половину 18. вијека. Тестираном није познато постојање сродства по мушкој линији са другим породицама из ближе околине. Занимљиво је поменути да из Глоговца потиче нешто шире братство Јовањштака, које укључује више породица са данас различитим презименима, међу којима су и Перковићи, али и Андрићи (одсељени у Пучиле). Перковићи имају и тестираног у оквиру српског ДНК пројекта, те је утврђено да се ради о Ј2а хаплогрупи. Осим исте крсне славе и географске близине нема других разлога да се претпостави да и Новаковићи припадају истој хаплогрупи, али су ово свакако подаци вриједни помена."

[drajver]

39. Градашчевић, Јања/Бијељина

Припада хаплогрупи I2-PH908. Посједује сљедеће немодалне и карактеристичне вриједности маркера: DYS19=15, DYS391=10 и YGATAH4=11. На основу хаплотипа не може се успоставити нека сигурна веза са досад тестираним породицама.

Преносим забиљешку Велибора Лазића о Градашчевићима:

"39. Градашчевић, Јања, Бијељина – У етнолошкој монографији „Јања“, аутора Салиха Куленовића, објављеној 1980. године, наводи се податак да је од казивача Мухарема Градашчевића (рођеног 1894. године) сазнао да су се Градашчевићи у Јању (махала Полутине) доселили у 19. вијеку из села Мионица код Градачца, гдје су се презивали Хускић, те да се у Јању доселио његов дјед. Не наводе се казивања о евентуалном даљем поријеклу, нити о повезаности по мушкој линији са породицама из Јање које данас носе друга презимена."

[Зрно]

41. Лазић (Митровдан), Возућа/Завидовићи

Припада хаплогрупи R1b-Z2705, а вероватно низводној грани Y32147, због вредности DYS458=16. Има неке изузетно ретке вредности, као што су DYS393=14 (само још двојица од преко 200 тестираних Z2705), затим DYS437=14 (само још тројица), као и DYS570=16 (само четворица). Сви ови што имају специфичне вредности на поменутим маркерима, нису блиски једни другима по осталим маркерима, тако да се не може закључити ништа. Једино дубински тест у иностранству може да разреши питања. Могуће да би Лазић био и нека посебна грана.

Од Велибора:
Шематизам митрополије Дабробосанске из 1882. године у Возући не наводи Лазиће са славом Митровдан, али их наводи у самом Маглају, сједишту протопрезвитеријата ком је припадала и Возућа, гдје се са истом славом јављају још Трипићи, Николићи, Ложњаци и Лукићи. У Возући се наводи велики број Митровштака – чак 14 породица – Станковић, Трипић, Цвјетковић, Гајић, Јелисић, Павловић, Ђурић, Јовановић, Благојевић, Савић, Панић, Јовић, Игњић, Тривковић – па није могуће искључити да су Лазићи истог поријекла са неком од ових породица, или чак да је презиме настало тек након 1882. одвајањем једне гране неке од ових породица. На ово ћемо детаљанији и образложен одговор моћи дати тек по завршетку превода турског пописа становништва из 1850/51. за Озрен.

https://www.poreklo.rs/2019/12/28/haplogrupa-r1b-by611z2705/

[Христифор]

 Први Г2а и И1 у досадашњој акцији, генетска слика се полако приближава неком српском просеку.

[Ojler]

Додао бих још да је поменути "неименовани" из Горње Сипуље код Лознице можда и најближи Комарчевићу, али је тестиран на свега 17 маркера, па је тешко извући поузданији закључак. Но, од тих 17 упоредивих маркера њихови хаплотипови се разликују на само једном. Такође је интересантан помен Гучева у предању Комарчевића, с обзиром да и ова планина и Горња Сипуља припадају територији града Лознице. Жао ми је што није могуће поменути презиме тестираног из Горње Сипуље али и оно има одређену асоцијацију на детаље поменуте у предању Комарчевића.

Морам опет да се огласим са допуном података. Управо сам видео да смо тестираног из Горње Сипуље ипак поменули у књизи о Херцеговцима, па можемо и овде: ради се дакле о Живановићу. Његово презиме ми је интересантно у контексту могућности да се први досељени предак Комарчевића звао Живан, како је навео Велибор Лазић. Не мора ништа да значи, али можда и постоји некаква веза.

И још нешто. У књизи о Херцеговцима смо у вези процене хаплогрупе рода Лаловића - Пивљана били нешто обазривији, што нам је и иначе био приступ приликом груписања родова у тој студији, тако да су они одређени као грана I2-Y3120, без навођења млађе подгране. У књизи је такође само наговештена могућност да родови из североисточне Босне припадају роду Лаловића - Пивљана. Ја сам се у процени порекла Комарчевића овде ипак водио смелијом претпоставком да се ради о млађој грани I2-Y3120>S17250>Y4882>A1328>FT109402, коју смо навели и у бази СДНКП, те да су породице које сам претходно набројао исти генетички род. Како још увек немамо ни једног дубински тестираног припадника овог претпостављеног генетичког рода, треба рећи да смо и даље у зони основане претпоставке, која тек треба да се потврди.