Али нисам уопште морао да спомињем Далмацију, јер је још раније, 1611. године, на подручју из којег је тај Јелачић, било унијаћења (Марчанска епархија) након кога су затровани односи православац и католика. Тако да, треба избацити ту југословенску сентименталност и сваљивање кривице на Мађаре.
Процес унијаћења тј. Марчанска унија (1611.) је био толико миноран да он сигурно није узрок затрованих односа православаца и католика, тим пре што су обични сељаци католици у том процесу били на страни православних. Корен сукоба Хрвата и Срба треба тражити делимично у 18. и пре свега другој половини 19. и почетком 20. века. Што се тиче Јелачића, он је као што знамо рођен у Петроварадини, а отац му је из Петриње. У тим деловима Крајине унијаћења није било. Можда неки појединачни случај. Бјеловар и Пакрац да, али Петриња и околина генерално не.
Иако неким Србима из данашње перспективе Јелачић делује као по нас изузетно позитивна и просрпски оријентисана историјска личност (у односу на касније хрватске прваке то свакако јесте), треба рећи да је он најпре био професионални војник под заклетвом Хабзбуршког двора, па тек онда Хрват и све остало (нешто попут Шупљикца код Срба).
Верност круни у односу на нацију је у Војној Крајини била редовна појава. И то не само код високорангираних официра, већ генерално међу граничарима. Узмимо нпр. граничарску буну 1666. након које је смењен и ухапшен владика Гаврило Мијакић. То је довело до побуне српских граничара у Вараждинском генералату. Довољно је било да аустријски официри саопште да је владика ухапшен због учешћа у завери Зрински-Франкопан против круне, па да се граничари смире и чак прилично лако помире са тим да је хапшење оправдано из угла државе тј. круне.
Што се Јелачића тиче, он је у том периоду око 1848. и нешто касније заиста заговарао хрватско-српско јединство против Мађара, међутим како је време одмицало све се више приближавао Мађарима и губио углед међу Хрватима. На крају га је на тој позицији и заменио Немац.
