Аутор Тема: Страдање несуђеног португалског принца и доказ племства загубљен у Србији  (Прочитано 1636 пута)

Ван мреже Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4187
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
У антологијској мемоарској књизи српског историчара Димитрија Ђорђевића "Ожиљци и опомене" (књига прва), описан је веома занимљив сусрет са несуђеним португалским принцом. Димитрије Ђорђевић, син предратног српског индустријалца Владимира Ђорђевића, сусрео се са овим несрећником у једном нацистичком затвору у Аустрији, у повратку из логора Маутхаузен, одакле га је, тешко болесног, поткупљујући немачке власти, успео извући његов отац. Ђорђевић је био у друштву официра Веље Авељића, који је други сведок овог догађаја. Због занимљивости приче реших да је овде поставим у инегралном облику, уз неколико напомена на крају које могу бити подстицајне за дискусију, која ће, надам се, да уследи.

"С последњим транспортом из Граца уведен је у нашу ћелију младић тридесетих година. Збуњено је гледао около. Био је обучен у сиво, танко летње одело, у коме је изгледао још ситнији, са уским раменима готово дечачког тела. Руке су му биле танке, са дугим аристократским прстима и негованим ноктима. Чим је проговорио, видео сам да је интелектуалац. Оно што ми је упало у очи био је масиван златни прстен на домалом прсту његове десне руке који је склањао од нашег погледа.
Зваћу га Готфрид Мајер, једино име које сам у овој причи изменио јер сам обећао да ћу сачувати његов идентитет.
Говорио је течно немачки, енглески и француски, знао је доста добро и наш језик. Освојио ме је када ми је пришао и рекао:
„Ви сте болесни. Узмите моје парче хлеба, ја сам здрав и могу без њега.“
Одбио сам јер — морам признати – у грозници нисам био гладан. Али сам му том приликом дао савет да, ако хоће да преживи, мора најпре чувати себе. Дан без хлеба је дан ближе крају.
Случај је био тежак. Јеврејски посинак роћен у Бечу, где је дипломирао права, побегао је после Аншлуса у Загреб и ту се издржавао давањем часова страних језика. По инвазији Југославије и стварању фашистичке Независне државе Хрватске крио се под лажним именом скоро годину дана. Неко га је проказао као Јеврејина. Ухапсили су га и осудили на концентрациони логор у Белзену. За који дан ће продужити пут.
Чуо је да долазимо из Маутхаузена. Питао је шта се одузима при уласку у логор.
„Све,“ рекао је чика Веља.
„Накит?“
„Наравно. То Немци најпре узимају за себе.“
„Мислите да ће овај прстен узети?“ забринуто је питао.
„Наравно.“ Чика Веља је био немилосрдан.
Тада је, узнемирен, допунио причу живота, коју нам је био укратко изнео раније. Прича је била лична драма уткана у ратни вихор. Имала је у себи надреалистичке облике, мешавину сна и рационалности, одрећености и нелогичности, као каква Далијева слика у кojoj би разбацани фрагменти били сложени у смислено—несмислени оквир. Изнећу причу по сећању, онако како нам је укратко била исказана.
„Прстен који носим за мене је велика драгоценост; у ствари, једна велика успомена. Односи се на моју мајку, мога правог оца и мене. Роћена у Бечу, мати је потицала из господске грађанске породице. Упознала је на једном балу младог човека за кога је сазнала да је збачени краљ Португалије Мануел II. Пре тога, године 1908. у Лисабону је извршен атентат на његовог оца, краља Карла I, и престолонаследника Луја Филипа. Остао је Мануел, дечко од осамнаест година. Нашао се изненада усамљен на престолу, да би га ускоро вихор револуције 1910. године свргнуо с трона и протерао из земље. Измећу њега и моје мајке развила се љубав.“
Авејићу и мени било је јасно да је наш саговорник дете роћено из ове везе.
„Европа је клизила у Први светски рат. Мануел II je отишао у Лондон, с надом да ће се вратити у земљу. Женидба са странкињом плебејског порекла није долазила у обзир. Мати је постала жртва политичке игре. Ова се, мећутим, није исплатила: Мануел II je умро као емигрант у Лондону 1932. године. Његова женидба с принцезом из лозе Хоенцолерна није му помогла. Али може се замислити како је филистарски, католички Беч примио моју мајку и њено ванбрачно дете. Било ми је две године када се удала за доброг човека, Јеврејина, индустријалца, који ме је усинио. Када сам напунио осамнаест година, поверила ми је моје порекло. При растанку отац јој је дао прстен који и данас носим. Рекао је да су га носили његови краљевски преци.“
На раширеном длану држао је комад изливеног злата који је представљао светог Ђорђа како копљем, које је излазило из
оквира прстена, пробада аждају чији се реп у бесној одбрани надвио над главу племенитог јахача. Свестан изгледа да ћемо
изићи из овога пакла и помирен са сопственом судбином, молио нас је да сачувамо прстен за његову мајку, чију нам је
лондонску адресу дао.

(следи наставак)
« Последња измена: Јун 19, 2019, 08:47:50 пре подне Број 1 »

Ван мреже Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4187
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
У болесном бунилу чинило ми се да у свему томе има нечег суновратног. Ванбрачни син једног католичког краља упућен је, као Јеврејин, у немачки логор смрти. При томе се надао да ће му, у тренутку када се затвор проламао од бунта гладних, један српски официр са главом уцењеном од усташа и један младић који је умирао од болести помоћи да сачува краљевску реликвију.
Прича има свој епилог. Готфрида су одвели после неколико дана. Пред полазак нам је предао прстен и мајчину адресу
у Лондону. По договору, Авејић је сачувао адресу а ја сам преузео прстен јер је било више изгледа да ћу се ја извући. Прстен сам успешно крио и кријумчарио кроз све затворе у којима сам доцније био. Изнео сам га и донео кући. Прича је добила
несрећни епилог услед даљих збитија у нашој земљи и моме животу. Као што ћемо видети, Авејић је пребачен у заробљенички
логор из којег се после рата није вратио у земљу. Вероватно му је адреса Готфридове мајке у Лондону била одузета приликом даљих, бескрајних претреса. Мене је судбина после пуштања одвела наново у шуму, а после рата у комунистичке затворе.
Прстен, који сам, очекујући крај рата, привремено придужио породичном накиту, „конфискован“ је када нам је Озна претресала стан.
Ако прстен и даље постоји, онда је он у поседу неког мајора или пуковника Озне коме пролетерска ревност, да не кажем савест, није сметала да га присвоји. Можца су прстен наследила његова деца, коју је ревносни револуционар послао доцније на студије у буржоаски, капиталистички Запад. Или је, не дај боже променио сопственика ако се наш мајор или пуковник године 1948. определио за погрешну страну. Y сваком случају, прстен португалских краљева остао је у пролетер– ским рукама, што је и право према зако– нима револуције. Прича би могла послужити као мотив за филм о људским равима, као и o раскораку измећу проглашених наслова и њихове грамзиве примене.
Међутим, у свему томе је мени лично, оптерећеном „буржоаским предрасудама“, ocтao на савести неиспуњени завет дат човеку који ми је понудио комад хлеба када сам умирао у страном свету."

Цитат преузет из књиге "Ожиљци и опомене", књига прва, Бигз, Београд, 1994. (стр. 185-190)

Напомене:
1. Као што се из ове приче види, прстен с описаном гравуром завршио је у Србији. Могуће је да је досад променио више власника (доцније наводим ко је после рата уселио у кућу Ђорђевићевих на Дедињу) и да се налази у нечијој приватној колекцији или је претопљен. У сваком случају, било би занимљиво пронаћи како је могао да изгледа прстен краљевске португалске породице па да се даље крене тим трагом.

2. Није познато да ли је ова прича икад доспела до португалске заинтересоване јавности, али ево можда прилике да се и то деси. У сваком случају, било би занимљиво испитати да ли је икад игде поменуто постојање ове ванбрачне везе португалског краља и његовог потомка.
« Последња измена: Јун 19, 2019, 08:53:20 пре подне Број 1 »

Ван мреже Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4187
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Према наводима из штампе, у кућу Ђорђевића на Дедињу се после рата уселио Титов шеф кабинета Митар Бакић.
Више на: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:658103-Uz-dedovinu-dobili-i-milionske-dugove
« Последња измена: Јун 19, 2019, 10:27:33 пре подне Број 1 »

Ван мреже Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4187
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Ево и помена о португалском краљу Мануелу II (уз његово родословно стабло):

https://royal.myorigins.org/p/King_Manuel_II_of_Portugal/

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10036
  • I2a S17250 A1328
Ово звучи као нека Павићева приповетка...
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4187
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Ово звучи као нека Павићева приповетка...
Да.. С тим да је Димитрије Ђорђевић био један наших бољих историчара у 20. веку: http://www.eserbia.org/sa-people/science/772-dimitrije-djordjevic
Сигуран сам да не би давао машти на вољу.

Ван мреже Јосиф из Трбушнице

  • Писар
  • *****
  • Поруке: 225
Историчар са лепим литерарним даром. "Ожиљци и опомене" спадају међу бољу мемоарску литературу коју сам читао.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10036
  • I2a S17250 A1328
Да.. С тим да је Димитрије Ђорђевић био један наших бољих историчара у 20. веку: http://www.eserbia.org/sa-people/science/772-dimitrije-djordjevic
Сигуран сам да не би давао машти на вољу.

Не, нисам мислио да прича није истинита, него ме по заплету и стилу подсетила на Павића...
"Наша мука ваља за причешћа"