ПОСЛОВИЦЕ
Поповци често употребљавају разне пословице. Пословицама убјеђују и поткрепљују своје доказе. У њима они укратко исказују сакривене своје мисли.
У Попову се најчешће чују ове пословице:
Ако буде вијека, биће и лијека.
Ако је добар ручак, слабој се вечери надај.
Ако је позно, биће скозно.
Ако је преша умријет, није закопат.
Ако нећеш из тврда ишчупат, нећеш из мека добити.
Ако оставиш, и наћеш.
Ако посијеш, и пожњећеш.
Ако пљунеш гори, на образ пада.
Ако се нећеш ти уклонити злу, неће зло од тебе.
Ако ти може бити спавати, немој куњати.
Без договора жњела, без снопа дома дошла.
Без ножица стриже.
Без сапуна уз длаку брије.
Беспослен поп и јарце крсти.
Болан се пита, а здраву се даје.
Болес не гоји него мори.
Боља је промишљена него учињена.
Боља је хаирли (срећна, корисна) суша, него баксуз (несрећна) киша.
Боље је бадава лежат него бадава радит.
Боље је бити и рањен него посјечен.
Боље је и слагати него зијан (штету) кући донијети.
Боље је крави приступити више пута с каблом него једном с ножем.
Боље је насјечено него посјечено.
Боље је рећи: камо га? него: ђе ћемо га?
Боље је свашто јести него свашто говорити.
Боље је знање (знати) него имање (имати).
Боље се у богата придворит него у сиромаха родит.
Бољи је бокун (комад) с благословом него цијела погача с проклетством.
Боље ишта него ништа.
Ватра се сламом не гаси.
Вежи коња ђе ти господар каже.
Вересија гола шија.
Вересија педепсија.
Велика риба малу једе.
Виђен коња плати.
Виђела жаба ђе се коњ кује, па и она дигла ногу.
Врана врани очи не вади.
Вриједан је ко доњи жрвањ.
Воду вари, воду хлади, вода остаје вода.
Вук длаку мијења, али ћуд никада.
Гонио зеца а истјеро лисицу.
Гладна мачка миша лови.
Да је дрво масло, и вук би га јео.
Да је памет до кадије ко од кадије.
Да је лако лајати, не би пас пр ...
Да је поср ... до потока доћи, не би се звао пос ... него опран.
Да свака бубина зна мед носити, гундеваљ би највише наваљо.
Два љешника ораху су војска.
Двије се рибе на тави пригале, а једна другој не вјеровале. Дјеца зборе што чују од оца.
Добру овцу не треба клат’ него стрић и муст.
Добар глас далеко се чује, а зао још даље.
Док је гара (мисли на овце), биће пара.
Док је глава, биће капа.
Док је здравља, биће четовања.
Док је хљеба, није глади, док је лука, није сухотиње.
Док памет дође, благо прође.
Док памет у главу, зец у страну.
Држи сироту на своју срамоту.
Држи се ко пијан плота.
Ђаво ђавола вазда тражи.
Ће гођ је поћ, дома је доћ.
Ђе кажу гушћу чорбу, тању кашику носи.
Ђе је двоје, трећем мјеста нема.
Ђе је доста бабица, килаво је дијете.
Ђе се вук коти, мање стоку коље.
Ђе ће рђа него на јаре.
Ђе ће крушка него под крушку.
Жедан коњ воду не пробира.
Жежен кашу хлади.
Жива глава дуговање плаћа.
Жив икад, а мртав никад.
Жито се код куће меље.
За невољу бабу воде, кад ђевојке нема.
Зауставите ми со на Габели.
Звизни му, Конављанине.
Зелено дрво пишти, а старо гори.
Злато се не може калом залијепити.
Зла кона зајма не враћа, а добра повраћа.
Зло рађење готово суђење.
Зуб за зуб, око за око.
Зрно по зрно погача, камен по камен палача.
И два лоша убише Милоша.
Из своје торбе слободан си и насред поља.
Измети крајеве, сама ће средина.
И ко је летио, на земљу је пао.
Има много на глави, али мало у глави.
Испор (исприка, изговор) баби гребени.
Испеци па реци.
Испало му ко ћоравој кокоши зрно у кљун.
И у шеници кукоља има.
Ићиндији шећаница (хљеб од сијерка) смок.
Ја врзи, ја вози.
Јадна Лико, што си дочекала: да те Босна кукурузом храни. Јамац — платац.
Један нити шија нити вози.
Једна глава — стотину језика.
Једној смрти стотину узрока.
Језиче, што рече?
Кад дијете не плаче, мајка му сису не даје.
Кад дођу године, доћи ће и памет.
Кад матори кер лаје, треба виђет шта је.
Кад су се твоји родили, моји су у Школу ходили.
Кад п .. ., не поврати.
Кад у небу грми, свак се себи боји.
Какав дан, онаки му дар.
Какав кмет (или: човјек), онака му и бешеда.
Какви баци таки и теоци.
Клин клина гони, а шекира обадва.
Ко високо лети ниско пада.
Ко доцкан устаје обојака му нестаје.
Ко другоме зло жели, сама ће га снаћи.
Ко има доста кобила под свашто их пушта.
Ко има доста масла и м ... маже.
Кокоши су двије паре у глави, па и она за вида конак хвата.
Ко лако вјерује лако се и вара.
Колико је човјек дужан здрављу толико и болести.
Коме је бог отац лако му је бити светац.
Кога су змије клале и гуштерица се боји.
Ко море, море, а ко не море, нож у коре.
Ко не сачува, не стече.
Ко не види на ораху не види ни на товару.
Ко није захвалан на малом није ни на великом.
Ко се у ноге не узда, у коло се не хвата.
Ко се туђем злу весели и њега ће брзо снаћи.
Ко се добро стего и притего, они нешто и има.
Ко се једном опече и у хладну чорбу пуше.
Ко се није накусо није се ни нализо.
Ко с ђаволом тикве сади о главу му пуцају.
Ко собом носи не проси.
Ко под другим јаму копа, сам ће у њу пасти.
Ко полако иде брзо дође.
Ко је прешио врат је сломио.
Ко о чему, баба о уштипцима.
Крсти вука, а вук у гору (или: у овце).
Куд је отишло јуне нек иде и уже.
Кућа не стоји на земљи него на доброј жени.
Кућа је невидљива јама.
Лакрдија купус не зачиња.
Лахко је ускочити из опанака у ципеле, али није лахко из ципела у опанке.
Лакше је стећи него сачувати.
Лаж живи од данас до сјутра.
Лијепо је засвирати и за пас задити.
Лијепа ријеч и гвоздена врата отвара.
Лија лија, док долија.
Лук саган, ћар поган.
Љубав за љубав, а, сир за паре.
Магарац не зна пливати док му се не залије воде у уши.
