Данас сам "скунуо" обје књиге, али је она прва многооооо дугачка. Доњи краји су већ "прихватљивији".
За ово сам заинтересовао јер се својевремено М. Анчић жестоко обрушио на покојног Д. Ловреновића зато што се у својој докторској дисертацији (На клизишту повијести) служио Мргићком баш када је била у питању акција фрањеваца у Глажу. Нарочито му је сметала употреба назива Левач (Лијевач) а не изворно, како то он наводи, Ливач.
Нисам раније читао овај навод Аничићев, али мислим да није коректан. Мргићка је само пратила изворе.
Евидентно је из извора, дакле, да постоји православна заједница на подручју не само средњовјековне Босне већ и Угарске иако нема организоване црквене православне организације. Управо то питање је поставио и Драго Росандић у својој недавној студији о манастиру Рмњу која је изашла у оквиру зборника Triplex Confinium,a може се скинути на сљедећој адреси
https://www.academia.edu/19505133/Tolerance_and_Intolerance_on_the_Triplex_Confinium._Approaching_the_Other_on_the_Borderlands._Eastern_Adriatic_and_beyond_1500-1800_edited_by_Egidio_Ivetic_and_Drago_Roksandic_Padova_Cleup_2007?auto=downloadНаиме, Росандић се пита:
"Firstly, were there any Orthodox believers, i.e. Christians of the Eastern
Ritual, in this area – locally and regionally – in the 15th century, who could
have been the strong basis for the establishment and survival of a Serbian
Orthodox monastery in an undoubtedly traditional Croatian Roman Catholic
area? When did they come and when did they settle down and, finally, what
can we be sure to write about it?"
Затим наводи дилему:
"Even then when there is an agreement that they arrived to Croatia
as Orthodox and that in Croatia of the time there was no church hierarchy
which could support their being Orthodox, there is still an open question
about what really happened with their confessional affiliation after having
settled down in Croatia." (мисли се на Србе у влашком статусу у 14. и 15. вијеку у Хрватској)
Росандићева теза је да је постојало нешто што назива влашка хришћанска религијска култура, која није нужно требала организовану хијерархију , већ како Росандић пише:
"We could presume that in the same way they could have had trust only in their own priests, the
people who together with their families moved around with Vlachs, as well
as, very similar to them – monks who as hermits could have also followed
them for long distances."
Додуше, Росандић сматра да су овакав модел власи развили у својој још несловенској фази у раном средњем вијеку кад су као хришћани живјели међу паганским Словенима, дакле такође без црквене организације.
Затим наводи и акцију фрањеваца управо према овим групама. Можемо претпоставити да су на тај начин Буњевци преведени на католичку вјеру:
"In the 15th century the Franciscans in Roman Catholic ways
‘disciplined’
numerous Vlachs in large parts of the Dinaric area in Bosnia and Croatia
but the question is how long the results lasted bearing in mind the arrival of
the Ottomans."
На крају закључци Росандића су изузетно опрезни (ипак човјек дјелује у Загребу
) па тако каже:
"Nevertheless, bearing in mind that Croatian Vlachs
– as with Bosnian and Serbian Vlachs – could not be understood outside the
wide Dinaric Vlach context, it is impossible to exclude a presumption that
in medieval Croatia some groups of Orthodox Vlachs could have settled
and they could have
had a deep and constant connection with Serbian
Orthodoxy."
