Дедијер "Билећке Рудине", у селу Мируше каже да је Витковић из Требиња у другој половини 18. вијека имао дијете са муслиманком и да је побјегао у Црну Гору, а његова породица се преселила у Дубочане код Требиња. Послије их је ага преселио у Мируше код Билеће.
Ту у Мирушама славе Никољдан, за разлику од њихови саплеменика Кебељића и Муцовића из Требиња који славе Климуњдан. Моје мишљење је да су у Билећком крају промјенили славу, јер је видљиво да још неки родови из Мируша славе Никољдан, попут најстаријих Табаковића, као и неки касније досељени родови.
Одатле су се вјероватно расељавали, па један огранак Шобајић "Дабарско поље у Херцеговини" налази у Поратку (данашње насеље Берковићи), гдје су изумрли.
Помињу се 1926. и у Љубушком срезу, Црвено школској општини, Васо и Антоније Витковић, а 1941. из Чапљине и Мостара, их има страдалих од усташа.
Рођак мог оца који је директан потомак мушке линије Витковића је урадио Y-37 ДНК анализу, хаплогрупа је: E-M35. Детаљни подаци су подијељени са Пореклом.
Хаплогрупа E-M35 се баш не уклапа у ово предање, осим ако је ријеч о другим Витковићима. Презиме је могло настати од не тако ријетког имена Витко, па није немогуће да је до повезивања Витковића могло доћи и због истог презимена. Свакако за такве тврдње нема доказа.
