Слатински Дреновац је село у Славонији, у новије доба познато и по планинарско-туристичком центру Јанковац. Пут до Дреновца води од Чачинаца,преко села Хумљани, затим Пушине и завоја Црквенац. С лијеве стране долазећи од Пушине до рјечице Радетне дочекује нас бјелогорична шума Врандук, а даље настављале су се њиве Пројсне и Јабучик. С десне стране од Црквенца до села пружале су се плодне оранице, настајале у давнини крчењем шума и шикара па по томе добише називе Крчевне, Дубрвне, Кречане и Лагер. Осим Радетне, кроз село протичу још двије ријеке које извиру у Папуку, Јанковачка ријека и Папучица. Све три, као по договору, састају се код ливада Доћице и даље настављају ток ријеком Војловицом.
До 1967. Године била је незаборавна атракција одлазити у Слатински Дреновац и Јанковац малим путничким возом „Ћиром“ који је село повезивао са Воћином, Чачинцима, Ораховицом и у крајњој линији Осијеком и Вировитицом, као и осталим центрима.
О Дреновцу постоје писани трагови још од 1294.године гдје се спомиње као Воћински Венсикат – тј. градски посјед у власништву воћинских племића. У првој половини XV вијека изумирањем племића Воћинских, Дреновац је под називом Dornouch прешао под власт племића Горјански. Доласком Турака у ове крајеве почетком XVI вијека Дреновац је, као и сва друга насеља, посато опљачкано, разорено и пусто мјесто. За своје потребе Турци су окупирана и опустошена села насељавали новим становништвом које је присилно доводили из источне, централне и западне Босне. Први поуздани запис о Дреновцу постоји с краја XVII вијека гдје шише да је посље ослобођења Славоније од Турака 1683-1699. Године Дреновац био граничарско насеље (est gent militari) с четири куће српских граничара чији су домаћини били: Срђа Вукичевић, Ђуро Маринковић, Радосав Продановић и Крстивој Бошњак. Сви су давали стражу на ријеци Илови која је била разграничење између турске и аустријске војске.
Према попису домаћинстава и економскох добара који је објављен 1736. Године Дреновац је тада имао 14 кућа чији су домаћини били:Вук Ивковић, Грујица Станковић, Јанко Станковић, Јован Грубачевић (Грубач), Божо Кресојевић, Симо Јурић, Тадија Муселимовић (Муселин), Плавша Павловић, Томо Босанац, Станислав Зорић, Јовица Стојчевић, Гостомир Босанац, Јован Ивковић и Бранко Грубачевић (Грубач).
Стотину година касније, у попису који је обављен 1857.године, Дреновац је имао 549 српских душа. Ови подаци нам говоре да је велики пораст становништва настао у другој половини XVIII и у првој половини XIX вијека, што је утицало на политичке и друштвене промјене у читавом крају. Реорганизацијом управне власти која је спроведена 1870. Године, Котар у Воћину је укинут и пренесен у састав слатинског Котара, а Дреновац је постао општинско средиште у саставу новог Котара у Подравској Слатини. Тада су под Општину Дреновац припала насеља: Дреновац, Бокане, Ћералије, Ђурчићи, Горње Мељане, Секулинци, Смуде, Ријенци, Ћетековац, Красковићи, Прекорачани и Пушина. Прије него што је постао општинско средиште, у Дреновцу је 1853. Године саграђена школа коју су похађала дјеца из села у ближем окружењу. У то војеме, школе су постојале само у Воћину и Ћералијама.
1719.године калуђери из манастира Ораховица, на рушевинама цркве саградили су нову цркву посвећену Светом Георгију. Убрзо, уз цркву подигли су и манастир. 1758.године у манастирскојцркви је Василије Романовић израдио иконостас који је спадао у најбоље достигнуће православне иконографије на простору Славоније. Новосаграђени манастир у Дреновцу, 4.децембра 1759.године, посјетио је пакрачки епископ Арсеније Радивојевић (1759-1770) и на Никољдан је служио у манастирској цркви архијерејску литургију. Посље пуознавања са радом у манастиру, владика је монашком братству потврдио право на опслуживање дреновачке парохије којој су припадала села : Дреновац са 20 домаћинстава, Шемерићи са 19, Пушина са 13, Ријенци са 14, Ђурчићи с 13, Мељане са 17 домаћинстава. Парохија је тада имала укупно 96 домаћинстава, а опслуживао ју је јеромонах Пантерије. Село Дреновац и новосаграђени манастир у XVIII вијеку били су на територији имања грофа Карафе, властелина од Воћина и Југовог Поља. Тадашњи игуман у манастиру, Антоније, обратио се молбом грофу да манастиру уступи нешто земље како би се могао сам издржавати. Слично писмо је кнез села Семердића (касније постало дио Пушине) писао грофу Карафи, да по његовој жељи и жељи сељана уступи манастиру једну пустару звану Зувкара, што је гроф и учинио. Исто су учинили кнезови села Кометник, Секулинци, Мељане и Дреновац па је манастри добио још земље. На основу тог пописа, гроф Карафа је у Бечу
