III
Средњовековни лекари, нарочито у раном средњем веку, најчешће су били свештеници, и имали су широко опште образовање (логика, граматика, дијалектика, реторика, филозофија), али као лекари практичари су били знатно слабији. Осим лекара, лечењем су се бавили разни исцелитељи, почев од искусних жена, травара, бабица, крвопуститеља, каменоломаца до путујућих лекара итд.
Године 1215, папа Иноцент III у својој енциклици „Ecclesia abhoret a sanguine” („Црква се гнуша крви”) забранио је свештеницима да долазе у додир са крвљу, чиме је, практично, то забранио и лекарима, а самим тим је хирургију избацио из корпуса медицине! Касније, папе су били нешто толерантније у том погледу, рецимо Урбан IV је овластио надбискупа Острогона, да свештенике у Мађарској ослободи поменуте забране, па је на Будимском синоду 1279. године лекарима свештеним лицима забрањено само лечење резањем и паљењем. Све то је рађено у циљу, да се свештена лица натерају да се баве духовним питањима својих верника, а не лечењем болести. Ипак, оваква одлука папе Иноцента III имала је далекосежне и вековне последице на развој хирургије, којом се, практично, у Европи све до друге половине XVIII века нису више бавили лекари него неквалификовани занатлије из берберско-фризерског или ковачког еснафа. Чак и данас се, према многим лекарима, целокупна медицина дели на медицину у ужем смислу и хирургију, а у Великој Британији дипломирани студенти медицине добијају титулу „Др”, али након специјализације хирургије је губе и титулишу се са „Мр”
Први званично основани европски универзитет је био у Болоњи (основан 1088. године) на којем су медицинске науке предаване од 1156. године. Виша школа за лекаре је основана у Салерну у XI веку, а од 1213. године је добила ранг универзитета. Ова школа је имала изванредан утицај на медицинску теорију и праксу целе Европе, па и на лекаре и свештенике из Србије до којих су уџбеници и књиге долазили преко Котора. Као што ћемо нешто касније детаљније описати, овај утицај се на српске калуђере по манастирским хоспиталима одржао чак до XIX века.
Мађарски краљ Бела III je 1185. године, по угледу на париски универзитет, каптолску свештеничку школу у Веспрему подигао на ранг универзитета (studium generale), у оквиру којег се предавала и медицинска наука. Током XIV и XV века у Мађарској су основана још три универзитета, краљ Лудвиг I Анжујски је 1367. основао печујски, краљ Сигисмунд Луксембуршки 1389. Старобудимски, а краљ Матија Корвин је 1467. основао универзитет у Братислави (Academia Istropolitana), а на свима њима су изучаване и медицинске науке. Становници данашње Војводине су стицали своја образовања на тим универзитетима, који су сви били уништени током турске најезде у XVI веку. Имена неких најпознатијих лекара, који су сви били свештеници, пореклом са територије Војводине су остала записана. Нпр. Ladislaus de Kobol (из Ковиља), рођен вероватно између 1275-1280, калуђер фрањевац, након школовања живео је и радио у фрањевачком каптолу на Тителском брегу. Овде се озбиљно бавио изучавањем античке и арапске медицине, те касније постаје дворски лекар, а радио је и у дипломатској служби, да би 1343. постао надбискуп у Калочи, те је имао јурисдикцију над Бачком. Умро је изненада, 1345. године. Познати су и Johanes Fizikus из Бача (XIV век); Jakobus Fizikus, родом из Мантове у Италији, радио у Хајсентлеринцу (данас непостојећем месту на северу Бачке, у близини Бездана), предавао анатомију на Медицинском факултету у Болоњи; Janus Panonijus - Иван Чесмицки, XV век, рођен у Хрватској, школовао се у Италији, добар део живота провео на територији данашње Војводине (Бач, Футог, Петроварадин, Сонта). Није био лекар, бавио се књижевнишћу, али је у својим песмама често описивао болести и начине лечења свога времена. Martinus Bylika de Olkusz је био кућни лекар и астролог Петра Варадија, надбискупа у Бачу 1490-1501. По народности Пољак, студије је завршио у Кракову крајем 1450. године, потом је био професор универзитета у Болоњи, где је предавао астрологију. Краљ Матија Корвин га је именовао за професора на Академији Истрополитани у Братислави, касније прелази за професора у Будим, па у Бач, који је постао тако значајан астролошки центар у Мађарској. У тим годинама астролошка веровања у медицини достижу свој врхунац. Умро је око 1494. године у Будиму, а његови научностручни рукописи и инструменти налазе се на Универзитету у Кракову.
Занимљив је и податак, да су лекари и хирурзи из Хрватске и Далмације имали одређени утицај на рад здравствене службе у нашим пределима. Историјска подлога за то лежи у чињеници, да су 1102. године у Биограду на мору хрватски великаши изгласали мађарског краља Коломана за краља Хрватске и Далмације. Краљ Коломан је далматинским градовима дао широку аутономију, па је он у тамошњим историјским записима остао упамћен као „добри краљ”. Дубровачка република је признавала мађарску власт скоро 200 година (1358-1526). Лекари из Далмације и Хрватске су деловали и на територији данашње Војводине о чему постоје сачувани подаци. Најпознатији лекар хирург био је Михајло Даб из Загреба, радећи годинама као лични лекар хирург краља Сигисмунда Луксембуршког.