Препоручујем свакоме ову књигу, јер се "из прве руке" могу видети доживљаји странца који први пут долази у тадашњу Србију (1829), и који је искрено заинтересован и донекле упознат са стањем у тадашњој Србији. Овде ћу повремено, не хронолошки додуше, написати нешто што ми се учини занимљивим (као што је био разговор са везиром, који као да симболично показује везирову изопштеност из догађаја, препуштање времену и уживање у положају, докле год то буде могуће, са њихове перспективе)
"Чим сам стигао у Земун, потражио сам г. Вука Стефановића. Но нађох само његову жену и децу, а Вук је био у Крагујевцу код књаза. У тој неприлици, замолих госпођу Стефановић да ми каже да ли њен муж има у Земуну каквог поузданог, образованог пријатеља, који би ми могао дати потребне податке. Она ми помену одмах г. Василија Васиљевића, аустријског Србина, трговца земунског, као човека по назорима и образовању њему равна...Чим се г. Васиљевић уверио да је моја намера чисто научне природе, нестаде оне уздржљивости и он говораше отворено о ономе што сам желео сазнати. Он ми рече отприлике овако:
"То је пре свега несумњиво да ћете се морати спремити на низ неугодности; наћи ћете их више него што очекујете. Тамо се сасвим, сасвим другачије живи него код нас. Међутим, ванредно гостопримство замењује, бар унеколико, оно што не можете наћи. Свет још није удесио свој живот и не зна умногоме још како се живи, али оно што има даје радо и пријатељски.- Ја бих вам саветовао да прво идете књазу, који ће, нема сумње, све учинити да вам олакша пут и да вам буде пријатнији. У Београду наћи ћете кнезове, канцеларију; тамо ће вам рећи како ћете најбрже стићи до књаза. Сам књаз не говори немачки, али око њега су људи који говоре готово све европске језике. Нарочито вам напомињем г. Давидовића, првог секретара књажевог"...
"Осмог октобра. Ујутру, око 9 сати, одем до контумаца, одакле се превози у Београд. У једном великом зидом ограђеном четвороуглу налазе се станови за оне који издржавају карантин, магацини и стоваришта за еспапе, по једна грчка и католичка црква. Ту се скупила маса интересантних лица: Срби, мрки Бугари, Бошњаци, Грци, дивљачни Албанци у њиховом црвеном оделу и Турци. Већина је баш онда дошла из Београда, да у парлаторији посвршава послове или да се са пријатељима разговара и убрзо се враћа кући. Они се за то служе превозом који су Турци удесили...
Стајао сам већ неколико минута у дворишту контумаца, кад један од Албанаца додирну моје одело са његовим дугачким рукавом, који је висио низ њега. Сад сте се измешали, довикну ми тумач, приђе и рукова се са мном. Ужасна реч беше пала и између мене и цивилизованог света беше само десет корачаји, али опет за то је то био размак од пуних двадесет и један дан. Међутим, не беше ме обузела језа од куге и добре воље пођох да се превезем"...