Сјеверозападни дио Хрватске, већи дио потеза од мађарске до словеначке границе, сијече брдско-планински ланац, чији главни дио чине планина Медведница (изнад Загреба), те планина Калник (изнад Крижеваца). Гледано из јужне низине, брдско - планинска регија сјеверно од тог ланца назива се Загорје (простор иза горе), и протеже се све до ријеке Драве на сјеверу, иза које почиње Међимурје, односно Сутле, која је граница са Словенијом. Брдовите јужне падине тог ланца називају се Пригорје (крај при гори). Разликујемо загребачко Пригорје, око Медведнице (Загреб је пригорски град) и Калничким Пригорје, око Калника и Крижеваца.
Слично као и сусједно Загорје, Пригорје је од памтивјека на гласу као чисто хрватски, католички крај. Не памти се овде други народ осим Хрвата, друга вјера осим римокатоличке, и други језик осим кајкавскога. Наравно, историја је доносила Њемце, Мађаре, Чехе, Словаке, Пољаке, Словенце, људе из разних балканских земаља (чак и муслимане - нека села око Св. Ивана Зелине чувају предање на своје "турско" поријекло), а било је и егзотичних примјерака , чак из Шпаније, који су домарширали с Наполеоновом војском и одлучили остати. Међутим, асимилација је учинила своје, те су сви они данас прави Пригорци. Само покоје необично презиме или физичка карактеристика попут тамније пути сведочи о потомцима некадашњих "дотепенцоф", како овдје називају дошљаке. Хрватство и католичанство, древни кајкавски говор, добра вина, живописни винородни брежуљци, "клети" и тамбурица, неоспорна су карактеристика овог краја.
Међутим, овај крај ипак има и једну своју скривену и заборављену историју - историју православних Срба, који већ вијековима својом присутношћу обогаћују ово поднебље. Уистину, осим описаног хрватског Пригорја, постоји и друго, помало заборављено - православно Пригорје.
Православље се у овом крају појављује доста рано, давно прије Турака, још почетком XV вијека 1434. г. Хрватско - славонски бан Улрих Цељски склапа брак с Катарином Кантакузин Бранковић, ћерком српског деспота Ђурђа Бранковића из Смедерева. С њом долазе у ове крајеве српске војничке посаде, с породицама и пратњом, у Медведград, Раковец поред Врбовца, те на Велики и Мали Калник. Биљежи се име српског племића Богавца Милаковића, команданта Медведграда и загребачког жупана, те Павла Микшића на Калнику. Поткрај XV вијека, долазе из Херцеговине нове групе православних досељеника, предвођених кнезовима Владиславом и Балшом Херцеговићем, који, поред других мјеста, добијају и Калник. Пуних сто година трајало је српско господство над Калником, а из тог периода потичу и прве православне цркве тог подручја.
Међутим, веће досељавање православног становништва почиње у XVI вијеку, с провалама Турака у ове крајеве. Већ 1540. налазимо записе о првим православним Србима, који се насељавају као војници - граничари у овај крај. Њихов број све више расте, стварају се села, долазе православни свештеници, ствара се црквена организација, утемељују парохије (жупе), граде цркве и капеле. У ширем кругу Калничког Пригорја формирају се парохије (православне жупе): Болфан, Салник, Војаковац, Велики Поганац, Лепавина и Велика Мучна. У Лепавини, на превоју који чини прелаз од Пригорја према Подравини и Билогори, формира се манастир који постоји и данас.
У селу Болфан у близини Лудбрега постоји црква још из XVIII вијека. Осим њега, православни су насељавали сусједна села: Беланово Село, Иванчец, Сеговина, Торчец и Чуковец, у којем постоји капела. Иако ово није Пригорје у строгом смислу, ипак православна села спадају по смјештају и поријеклу у тај круг, и чине најсјевернија српска православна аутохтона села у овом дијелу Хрватске.
Велики Поганац је такође на самом прелазу према Подравини. Осим њега, у парохију (жупу) спадају и села: Мали Поганац, Ботиновац, Велики Грабичани, Иванац, Пркос, Радељево Село, Расињица, Рибњак, Дуга Ријека и Копривничка Ријека. Постоји од краја XVI вијека и данас има већи број вјерника, цркву и неколико капела.
Парохија Велика Мучна, са селима: Врховац, Грдак, Пауновац, Прњавор, Ријека, је већ Подравина, али такође везана уз православне у пригорском крају.
Војаковац се налази у близини Крижеваца. Поред њега, у парохију (жупу) спадају Војаковачки Клоштар, Војаковачки Осијек и Иванац. Цркве су од давнина, у Осијеку се спомиње још у време поменуте кнегиње Катарине Бранковић, дакле прва половина XV вијека
Салник је сједиште најсјеверозападније православне парохије у Хрватској, још од 1570. Само село се административно налази на подручју града Св. Иван Зелина, док римокатолички припада жупи Пресека (Врбовечки крај). Осим Салникова, православни су насељавали: Липницу, Радоишће / Радовиште, Худово, Луково (до 19.века Влашка Лука), дијелом Зелину, Брежани. У већини ових села православних више нема, ни у самом Салнику, гдје су тешко страдали у Другом свјетском рату. Ипак, црква у Салнику постоји. Једино у селу Липници, гдје такође постоји капела, живи већинско православно становништво.
Манастир Лепавина је посебна прича. Ова велика светиња, у међупростору Пригорја, Подравине и Билогоре, са својом парохијом (Велика и Мала Брањска, Сесвете, Рушевац, Царевдар, Миличани и Соколовац), потиче из XVI вијека, а утемељитељ је био монах манастира Хиландар, на Светој Гори - Атосу, у Грчкој. Осим што је био духовно средиште православља ових крајева, познат је по чудотворној икони Богородице, којој се утичу, и исцјељења добијају не само православни, већ и многи других вјера.
У пригорском градићу Крижевцима такође постоји мала православна заједница, с црквом из 1901. Наравно, не треба заборавити ни Загреб, гдје постоји и митрополија од 1931.У многим наведеним мјестима православаца данас више нема, или је њихов број веома мали. Ипак, ти су људи вијековима живјели ту, створили своју аутохтону и јединствену религијску културу. Људи данас не знају да је на овим питомим брежуљцима, вијековима служено на црквенославенском језику, на српски начин.
