Стари занати и занимања

Вјера и култура Срба > Традиционална култура

<< < (2/21) > >>

vojislav.ananic:
УЛИЧНИ ПЕНЏЕРАШИ

(стаклари)

“Ал је срећан ко пенџераш кад падне на леђа! ”

Пенџери су очи сваке куће. Некад су затворени, а некад отворени, да баш све виде као очи.
Крај пенџера од сокака су се и серенаде певале, а из собе трепне пламен упаљене ћибре знак да га је чекала (“ - Ако ме не дају, ускочићу!)... давно је то било... па како да не зовеш пенџераша, ако се окно разбило ?!
А пенџераш је носио на леђима сав свој алат и стакло исто као дротош ил паразолер. То је био велики дрвени рам на којем су вешто била заглављена већа и мања парчад стакла. А стакло је било обично, провидно али је било и “мразираног” и ишараног.
Носач тог стакла и алата био је висок, јак човек, јер терет којег је свакодневно носио био је позамашан.
Пре више од пола века, по моди су се стављала шарена стакла на улазним вратима у гонку, док се обично стакло замењивало “мразираним” на вратима соба и које је заменило до тада прелепо нецане, хеклане ил шлинговане фиранге...
Пенџераш је увек имао посла јер није било дана да се неко окно не разбије, па се у свакој сеоској кући налазило бар једно прозорско окно разбијено.
Када би га неко позивао да уђе у кућу, он је скидао дрвену кутију, вадио остатке разбијеног окна, кројио по мери ново стакло, укуцавао у прозорски рам неколико клинчића којима је причвршћивао окно, онда би заглавио са гитом да не улази хладноћа и... готово!
И пенџераш поново узима рам, причвршћује га кожним каишевима и полази даље...и све је бивало у реду док је ишао по сувом, али дешавало се и да склизне, те падне, јер га је вукла тежина... а стакло је за час нестајало...
Остала је зато изрека: “Јебем ти алат и занат - казо пенџераш!”

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)

Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

vojislav.ananic:

АСУРАРИ
(плетачи)
“Пробирач нађе отирач ”

Није увек у сиромашним кућама било тепиха, јер су само богате и господске куће имале таквих. Зато су постојале ткане крпаре, али и асуре од рогоза које су правили мајстори плетачи. А рогоз (Турsa latifolia) је врста ритске траве с тврдим сабљастим листовима која се може користити за плетење: ужа, асура, отирача, папуча, торби и цегера.
Кад су се обично суботом собе чакљивале смесом воде, жуте земље и коњског измета простирале су се лепо опране, чисте асуре. И у тој се соби улазило само веома чистом обућом или изувани.
Тај исти мајстор је плео и кошарице за хлеб, а и за брашно, плео је и отираче за обућу и “рогожине” за расаднице, које су се продавале на метар.
Сећам се да су се у нашим школама такве котарице и отирачи плели на часовима ручног рада још пре пола века. Деца су користила не само рогоз него и љуштику.
Они умешнији, од огуљеног и скуваног прута раките плели су столове и столичице, али и кутије и кофере... (То су били кофери ђака интернаћана у којима се добро чувала храна из бакине кухиње...).
Плетач је пред Ускрс доносио и оне лепе корпе са којема се ишло на гробље, а исто тада су баке куповале унуцима мале корпице за “оводу”.
И сада волим те рукотворине и радо се сећам кошарице за брашно, а и оне за јаја из шпајза моје бабе...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)

Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

vojislav.ananic:
ОЏАЧАРИ

(димничари)
“Ко се дима не надими, тај се ватре не огреје. ”

Као што му и име казује, то је занатлија који је бринуо о сеоским димњацима и не само...
У старија времена оџак се градио од уплетеног прућа и био облепљен жутом земљом. Касније се зидао од земљаних непечених, те најзад само од печених цигала јер је то главни део куће, који сакупља и износи дим пећи, које су се одувек “кадиле” тулузином, грањем, чапурјем чокањем дрвима ил угљем.
Неколико пута годишње оџачар је ишао од куће до куће и чистио све оџаке специјалним метлама, парејцама са дугим држаљима од уплетених металних жица.
Он је о појасу носио и канџу од тањег гвожђа, па лимену кашику којом је стругао чађ, а из црног џепа често је вадио огледалце и загледао да из доње рупе оџака види небо... онда је све било у реду.
Оџачар је по чађу ухваћеном на унутарњим зидовима димњака закључивао због чега тај оџак слабо “вуче и гута” дим, он је газди куће препоручивао да се нов сазида или само да се оправи. Јер са оџаком нико се не сме играти!
Оџаци су се чистили у пролеће или лети да би се могло нешто предузети и поправити до зиме.
Димничар је био обучен у црно одело, опасан кожним опасачем, гарав и у лицу, али горд... Горд, јер су га сви с поштовањем чекали, тражили и награђивали зато што је оџак важан део куће. Зар не ?!
А горд је био, јер по старом неписаном правилу, ако сретнеш оџачара, тог ћеш дана бити срећан, а ако га неприметно дотакнеш или успеш да ишчупаш стручак из његове метле сигурно си обезбедио велику срећу за дуго времена...
А да ли су и димничари увек били срећни ?!
Оџачара је све мање...(а ко ће и нама сигурну срећу обезбеђивати ?!)

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)

Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

vojislav.ananic:

ПАОРИ

“Мали газда, ал ’ штимован ”

Паор, реч је немачког порекла са значењем сељак, пољопривредник који гаји житарице и стоку.
У Банату и Србин и Румун и Шваба за сељака је користио реч паор, а сељаков рад звао се паорлук.
О паорима и паорлуку писало се много а прича се довека. И никад краја...
Паор је био везан за земљу свим својим бићем, он је ту нашу црницу неговао, дворио, поштовао, веровао јој и осећао је сваки њен трептај, јер бразда даје али и тражи...
Оних паора које сам ја знала, више нема. А нема ни оног миловања земље оком, јер су метална техника и чудесна хемија преузеле брижно око сељаково, које је умело само гледањем да и стоку угоји.
Када је куповао по ланац земље, паор је прао руке том земљом црницом, масном и миришљавом, којом се тако стапао и постајао њен и власник и слуга.
Сељак је орао, копао, сејао, жњео...а за све те послове служио се и коњима и оруђем за паорлук.
Доброг паора познавао си по колима и коњима па није ни требало изаћи до њива. Кола су била офарбана обично жутом фирнајз-фарбом на кола сиц са покровцем а вредан паор је увек имао времена да маже и гланца амове и уздице, да чеша и четка коње, да их тимари.
У кола сељак није седао без бича. А бич је више служио као кочијашки симбол јер прави паор и не шиба своје коње.
Коњи уморни долазе са њива, а газда бичем швигара изнад њих да их раздрема. Само понекад га благо спусти на коњске гребени да отера досадну муву ил упорног обада.
Бич је био саставни део серсама. Куповао се код сарача, а плео га је и газда од кудељне врпце и везивао на крају кожни швигар, украшавао га је шареним гомбицама и чукурима.
Држаље се правило од дуда, бреста, леске а користила се и морсковача и то као парадни бич уз угланцане серсаме с никлованим предњацима и звечкама.
Ко се још сећа логова? А користимо још и сада изреку ”Седиш на логове” са значењем да ништа корисно не радиш.
Када је паор орао плугом, поред два упоражена коња додавали су још и трећег, логова да се оре лакше и брже. То је био млади коњ још ненавикао на тешке послове и са њим је увек било тешких мука док се не ухода.
“ - Еј, бога вам маминог, ако нећете да терате школе, ондак траж'те паора и удајте се. Ал паз'те да није велик газда и неуредан, него боље, млого боље да је мали газда, ал штимован. Тај је за вас, разумете ?/” - саветовао нас је чика Сава-Лала из Варјаша још давне 1966. године.
Моји драги паори обишла вас је технологија... моји драги фармери...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)

Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

vojislav.ananic:
РИСАРИ

(сараори, надничари)

“Лебац је то са седам кора”

Сиротиња, а много нејачи...( Од Бога здравља, па све ће добро бити!”).
Жетва се у овом делу ужарене равнице завршила...
Банда, машинистер и газда елеватора и дреша коjег споро вуче трактор с гвозденим точковима, спремају се за полазак...
Банду су сачињавали сељаци, а то су били људи који су радили на рис: џакоши, камароши, жене које згрћу плеву, најбржи од њих који баца снопове у дреш, па други који брзо сече ужад...
Радили су “на рис” наши људи све до Станчева и Краљевца, радили су код “спаије” у Херњакови и тамо остајали и по читав месец дана. Сами су кували од оног што су од куће понели, спавали су у неком склоништу и стрепили за децу која су остала и сама “водила” кућу до њиховог повратка.
Свашта је било...
Рада се нису бојали јер их је тешио онај део летине којег ће зарадити и однети на млин за брашно, а брашно је хлеб насушни.
Добијали су као накнаду и велике “поле” суве сланине, која се овако делила: најстарији исече “полу” на једнаку парчад док једно дете окренуто леђима виче имена рисара: “- То је баба Фронино, то је ча - Владино, а то деда Милошево...”
Последњег дана се подели “рис”, утовари се на сељачка кола и полазак...са пажњом и страхом јер их неко може препасти због пустих путева, а отимача свугде...
Најхрабрији је увек ишао у прва и препуна кола ослоњен о виле за сламу, спреман за “Не дај, Боже”, док је најстарији возио последњу запрегу. Обично су у његовим колима биле жене и деца, која су за све време жетве кувала и бринула коње. Ту је било и оно мало веша и неко посуђе.
Причало се да се тај старац молио Богу наглас да добро и у миру стигну до својих домова.
И тако је живот текао неким сељачким редом, нејач је расла, село је мењало слику, а мени је у души још и сада прича мог деде, чији је отац био онај, најстарији...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)

Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Навигација