Отварам тему о специфичностима (посебностима) истраживања порекла у Срба (и разним српским крајевима) у односу на друге народе Европе и света.
Ако кренемо од истраживања
партилинеарног порекла, као посебност српског народа издваја се пре свега
крсна слава, која је битна за утврђивање даљег порекла (иако не мора нужно да се преноси по правој мушкој линији).
Друга битна ствар су
антрополошка истраживања порекла становништва Јована Цвијића и његових следбеника. Она нам говоре о метанастазичким кретањима, тј. одакле је становиништво дошло и када.
За ова истраживања нисам нашао информације да ли је било оваквих истраживања код других народа (и да ли је код свих народа било потребе, с обзиром на околности у њиховим државама?), нарочито европских. На пример, Бугари и Грци (па и Румуни) су у сличним историјским околностима живели (мислим на турску управу у неким крајевима чак и до 20-ог века). Зна ли неко каква је код њих ситуација са антрополошким истраживањима?
Као евентуалну критику ових истраживања би могли да наведемо да нису коришћени архивски извори. Ево једне оштрије критике:
Наиме, Цвијић није марио за архивске изворе, а ту грешку нису уочили и исправили ни његови следбеници. Сва научна методологија Цвијићеве антропогеографске школе, у области етногенезе, сводила се на „мнемо-технику“, и то у њеном најсведенијем виду. Сам рад на терену припадника ове школе изгледао је овако. На захтев истраживача, среске власти су налагале сеоским кметовима да одређеног дана у селу окупе најстарије чланове свих фамилија за које се знало да живе у селу. Истраживач би их онда испитивао редом о томе одакле су им и када дошли преци, која им је слава и колико има њихових кућа у селу. Успут би покупили и опште ствари о селу, атару, водотоцима, а записали би и које предање ... На основу тога су касније прављене велике, импресивне синтезе о метанастазији, етногенетским процесима, психичким типовима и варијететима.
http://www.paundurlic.com/forum.vlasi.srbije/index.php?topic=247.msg720#msg720Такође, изгледа да нису сви Цвијићеви следбеници користили ни доступне пописе становништва, јер има случајева да поједини родови у насељима нису пописани, па макар наведени са назнаком да није нађено ништа о њиховом пореклу. Ипак, морамо имати разумевања у каквим су условима радили ови истраживачи и ценити њихов рад, јер би без њиховог прегнућа истраживање порекла било многоструко теже за нас.
Трећа свакако битна ствар, али која није специфична само за наш народ , је
сталност презимена на једној страни и коришћење патронима на другој страни. Где су у Европи презимена најмање мењана, тј. најдуже очувана? Знам за супротни екстрем - Исланђани ни данас немају презимена, већ користе само патрониме. Код Срба овде има утицај у којој су држави живели (у турској, аустријској, српској, млетачкој или другој) и како и колико је вођена државна администрација и колико и где је очувана до данас.
Усмено патрилинеарно памћење,
предања, се разликују у различитим српским крајевима. Мислим да овде не треба занемарити чињеницу да су сигурно постојали животни, практични разлози за памћење пасова предака. Изгледа да је у динасрким крајевима ту нарочиту улогу имала крвна освета. Шта о томе мислите и знате ли за дужа предања код других народа?
„Свакодневни живот није се могао регулисати без родословних сазнања па је и такозвани обични свет имао дебеле разлоге да памти генерацијске хронике свог рода. У питању су крупне потребе: избегавање рођачки блиских, инцестуозних бракова, уређивање имовинских односа у родној заједници или због, што данас звучи бизарно, крвне освете како би се прецизно одредио ’крвни еквивалент’ односно круг потенцијалних ’мета’. Код овог, поданичког слоја, родословна сазнања преносила су се усмено, с колена на колено“, тумачи Нишкановић.
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=6395.msg164687#msg164687