Ј. Ердељановић ("Кучи") пише о односу Срба и староседелаца:
" Срби су, како се чини, већ у 7. веку срушили стару Доклеју и онда су се могли угодно настанити у питомој равници Дољнима. Тиме су они дошли непосредно на ивицу данашње кучке земље.
Какви су били њихови односи према староседеоцима, које прозваше Власима, не можемо поуздано казати, али је највероватније, да су се Власи према Србима држали онако исто као доцније Кучи према освајачима Турцима, т.ј. да су се из своје кршевите постојбине с оружјем у руци одупирали српском напредовању. То је тако могло трајати и подуже време. Али су Срби били дошли као велика маса народа, која се по равницама и жупама брзо намножила и почела се преливати и на околна брда планине, које и онако иису могле бити густо насељене.
Срби су се већ 9. веку вером изједначили са староседеоцима и били са њима заједно под истим црквеним старешинама, а српска државна власт у Зети већ је у 10. веку била јака. Све је то учинило, да су се Срби и Власи примирили и приближили једни другима, а Срби су се под заштитом својих јаких племена и државних главара поступно ширили и по крајевнма, у којима су пре тога седели само Власи. Тако су се негде Срби настанили међу Влахе а негде су их потисли даље у планине. И у данашњој кучкој земљи можемо наћи доказа, да је то заиста ишло тако. Показали смо прво, да су сва имена за села н за насљене пределе, осим неколико већ поменутих, чисто српска, а то је јасан доказ, да су Срби затекли њихово земљиште сасвим ненасељено, односно напуштено. А видели смо даље, да је баш у северној, планинској половини кучке области очувано највише оних страних необјашњнвих имена, што вначи да су се тамо најдуже одржала сеоца или катуни влашких пастира, која су се повукли испред Срба. Најзад и поуздана предања народна о старим Букумирима и Матагужима упућују само на северни део кучке области као на седиште тих племена. "