Миграција је било у разним правцима и разним епохама и етапама, не могу се те миграције једноставно сводити на то да је у раној етногенези Срба на Балкану створена нека матица становништва у Црној Гори и старој Херцеговини па се искључиво одатле са ширењем српске државе ширило и становништво према другим српским крајевима. Зна се које су све српске државе биле у средњем вијеку и гдје је све било становништва. То је много шири простор од онога што се овдје представља као матица већине Срба. Кад си већ споменуо Храбака, између осталих и он пише о миграцијама из централно-источних крајева Балкана према динарским крајевима, а у литератури о Бањанима (Светозар Томић) 1/3 становништва је сврстано у миграторну струју досељену са Косова и из старе Србије. Генетска истраживања, бар по питању моје подргане, иду у прилог томе.
Што се тиче усмених предања, није се поуздано искључиво на њих ослонити, ако нису чврста и поуздана или поткрепљена генетским резултатима. 90% Срба има предање да су "однекуд из Црне Горе". То је у суштини политички штетан анти-српски стереотип који је тешко искорјенити међу народом, чак и кад му ништа не иде у прилог.
Као што је Еквинокс већ написао, миграција из динарских крајева на централни део Балкана (Косово и Метохију и Македонију) је историјски документована чињеница, чак и када би потпуно занемарили предања одређених родова о њиховом пореклу са подручја Херцеговине или Црне Горе. Властела која је држала поседе у тим крајевима током 14. века већином потиче са простора Херцеговине/Захумља у ширем смислу, нпр. Мрњавчевићи чији родоначелник Мрњава потиче или из Ливна (према Мавру Орбину) или из села Опанци у Далматинској Загори, западно од Имотског. Такође Радослав Хлапен, господар већег дела Егејске Македоније, је пореклом из требињског краја, потом Бранко Младеновић, родоначелник Бранковића, господар предела око Охридског језера и други ктитор манастира Богородица Перивлепта у Охриду, чији је отац Младен такође био требињски властелин, онда Остоја Рајаковић, сахрањен у горе наведеном манастиру Богородице Перивлепте а на чијем надгробном натпису стоји да потиче од Угарчића, влаха из невесињског и љубомирског краја, итд. Свакако су са овим властелинима долазили и чланови њихових породица, шира родбина, вероватно и људи који нису били племенитог рода а били су у служби те властеле и родом из западних, динарских крајева одакле су и властелини били пореклом.
Да те миграције нису морале да буду везане само за властелу сведочи и натпис Дабижива Дробњака на каменој плочи изнад улаза у цркву Успења Пресвете Богородице (некада манастира) у Ваганешу код Новог Брда. Натпис говори да је речени Дабижив цркву подигао 1355. године "в дни цара Степана"; сама форма Степан (уместо Стефан) говори да је ктитор пореклом из западних крајева, а он сам себе назива "унуком Дробњаковим". Село Дабишевце близу Ваганеша је можда добило име по том Дабиживу, јер је његов ранији облик (сачуван у дубровачком документу из 15. века) био Дабиживовци. Такође се у околини Новог Брда помињу Никола Дробњак и његова жена Јелена, а два села у Косовској котлини, једно код Урошевца а друго код Качаника, носе назив Дробњак, па ако нису основана још у средњем веку, свакако су основана пре Прве сеобе Срба 1690. Такође, око топонима Ђурашевци/Ђуришевце код Новог Брда:
"У оној поменутој књизи дужника Михаила Лукаревића једно се село у околини Новог Брда звало Ђурашевци (Gurasevzi). Његово име подсећа на феудални род Ђурашевића у Зети, који у дугој борби с Балшићима преузима власт над Зетом, само под својим другим именом, под именом Црнојевића. Сада y том селу живе Арбанаси, а назив му је вероватно од њих мало деформисан, гласи Ђуришевце. На везу Ђуришеваца, односно средњовековних Ђурашеваца са зетским родом Ђурашевића наводи чињеница што се 1502. године као кнез и господар Новог Брда помиње неки Михаило Комнен Црнојевић. Кад су се синови Ивана Црнојевића у Зети политички разишли, те Ђурађ потиснуо Стефана и од 1496. до 1499. године као турски експонент владао Зетом, њихово размимоилажење је, изгледа, нашло одјека и код исељеника њиховог рода у новобрдском крају, па су Турци једног од присталица Степанове турске политике, тог поменутог Михаила Комнена Црнојевића могли поставити за кнеза и господара Новог Брда." (А. Урошевић, "Средњовековни антропоними у топонимима Косова", Onomastica Jugoslavica 9, 1982)
О присуству Дубровчана на тим просторима и њиховом насељавању такође постоје бројни документи, нарочито око већих урбаних и рударских центара, као што је било Ново Брдо.