Форум - Порекло
Вјера и култура Срба => Православље => Тему започео: Amicus Мај 27, 2017, 01:10:51 пре подне
-
На данас објављеном саопштењу за јавност Светог Архијерејског Сабора наше свете цркве, могли смо прочитати да је најважнија одлука управо окончаног сабора епископа Српске православне Цркве она о установљавању нових празника у календару Српске Православне Цркве, односно Православне Цркве уопште. Сабор је, наиме, једногласно одлучио да вечном Сабору светих приброји или канонизује:
1. Патријарха пећког Пајсија Јањевца, чији ће се спомен славити 2/15. октобра;
2. архимандрита Стефана Јовановића, чији ће се лик, под називом преподобни Стефан Троношки, славити 4/17. септембра;
3. митрополита скопског Викентија (Крџића) и игумана Владимира (Протића) као свештеномученике и пострадале од бугарских окупатора у Сурдулици као мученике, који ће се празновати 16/25. маја;
4. зверски побијене страдалнике пивске као мученике, чији ће годишњи спомен бити сваког 25. маја/7. јуна, и страдалнике величке и горњеполимске, такође као мученике, чији ће се празник славити 15/28. јула, и
5. монаха Јакова (световно име: др Радоје Арсовић), под називом преподобни Јаков Нови Тумански, који ће се празновати 8/21. августа.
За патријарха Пајсија Јањевца смо нешто већ могли наслутити, чак се уз њега помињао и патријарх Јован Кантул, који није искључено да буде канонизован у неком следећем саборовању.
Међутим, занимало ме ко су ови побројани под бројем 4, из кога су они времена? И нисам могао веровати да је то из Другог светског рата? Тек сад читам у неком чланку из Новости од пре две године шта се заправо у Пиви дешавало те ратне '43. године... исто се десило и у Величанима и Горњем Полимљу, годину дана касније...
Дан кад се Пива на небо селила
Велиша Кадић | 26. април 2015. 11:00 | Коментара: 4
Веселин Матовић документарним филмом овековечио страдања Пивљана у Другом светском рату. Припадници СС дивизије 7. јуна 1943. покосили 522 житеља
Дола у Пиви су једно, али не и једино жртвено место из чијих долина и данас вапе душе 522 житеља овог краја, међу њима и 109 деце, које су 7. јуна 1943. године, на празник Обретање главе Светог Јована Крститеља, покосили рафали припадника злогласне фолксдојчерске СС дивизије "Принц Еуген" уз подршку првих комшија из Херцеговине, гатачких усташа и муслимана из злогласне Ханџар дивизије. Сејали су они смрт и на другим пивским местима, али се тачан број настрадалих још не зна. Прича се да је живо спаљено по колибама у селима и катунима или бачено низ сурове планинске литице више од 1.260 недужних људи, жена, деце и стараца, што је готово половина данашњег пивског становништва!
Како су године одмицале, те жртве одлазиле су у приче, успомене и легенде. Први пут од тада снимљен је документарни филм "Кад се Пива на небо селила", професора Веселина Матовића, који је испричао крваву бајку верући се низ литице, обилазећи страдална места Пивљана, проналазећи ретке сведоке тог злочина. У томе су му помогли Миле Цицмил, историчар, Пајо Батрић Кандић, Ђорђије Кандић, Веселин Кандић, Радмила Матовић, као још увек живи сведоци тих мученичких дана Станоје и Загорка Кандић, Љубинка Осмајић, али и друге личности. Матовићев првенац биће промовисан ових дана на подгоричкој српској радио-телевизији.
- Нема братства у Пиви коју је заобишла ова несрећа. Само код најбројнијег - Благојевића - страдало је више од 220 особа! Нека су братства преполовљена, док је једно заувек нестало. Страдали су само зато што су се родили као Срби, што су се крстили са три прста, говорили својим српским језиком и потписивали се како је ко знао српском ћирилицом. И зато, зашто не рећи, што су у том злом времену имали и неке зле комшије - каже аутор филма Веселин Матовић.
Његов водич кроз пивски пакао, професор Миле Цицмил, историчар и аутор књиге "Крв Пиве", у којој су први пут објављена нека аутентична сведочења преживелих страдалника, као и најпотпунији списак страдалих, каже да постоји више историјских извора који се морају сагледати у континуитету пре тог несрећног јуна 1943.
- Зна се да је Жупа пивска била под захватом седме СС "Принц Еуген" дивизије. То је била посебна добровољачка јединица, коју су чинили брдска дивизија, 118 ловачка, 369 хрватска дивизија. Напад на Пиву био је наставак четврте офанзиве после битке на Неретви, где су се на овој територији дурмиторског среза груписале партизанске снаге које су прешле из Босне у Црну Гору.
У Долима пивским на дан страдања обавља се помен свих жртава пивског краја из Другог светског рата.
JАГЛИКА
Лику светих прибројане су све невине жртве Другог светског рата у Пиви, а међу њима и Јаглика Аџић, 17-годишња девојка коју су заједно са родитељима, браћом и комшијама, спалили Немци, муслимани и усташе. Митрополит Амфилохије предложио је Светом архијерејском сабору да новомученица Јаглика, са осталим страдалницима, буде прибројана лику светих. Управо су немачки војници у Гојковића долу затворили у једну колибу око 50 мештана, међу којима су били Јагликина браћа Милорад (8 ), Момчило (4) и Душан (2), као и родитељи Стоја и Крсто. Она је успела Немцима да побегне, али се вратила када је чула вриску и плач своје браће и родитеља, скочила у огањ и сагорела.
Извор: Вечерње новости (http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:545240-Dan-kad-se-Piva-na-nebo-selila), Вечерње новости (http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:559309-Genocid-o-kome-se-dugo-cutalo)
Ето, ко није исто знао, нека чита... а овде можемо продискутовати и пореклу "изабраних новоканонизованих" (званична канонизација тек треба да се обави), од којих су већина људи из новијег времена, изузев патријарха Пајсија и учитеља Вука Караџића, архимандрита Стефана Јовановића.
-
Корисна информација, Амико.
О мученицима величким:
"Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је, на управо одржаном овогодишњем редовном засиједању, прибројао лику светих Новомученика српске жртве нацистичког терора из Велике и Горње Ржанице пострадалих у геноциду 28. јула 1944. године, придружујући им и 28. дјеце уморене глађу у плавском затвору 1941. године.
Нацистичка Принц Еуген Дивизија је на празник Светих мученика Кирика и Јулите за само два сата у овим селима (према непотпуном списку) звјерски поклала или живе у ватру бацила 427 нејачи - дјеце, жена, стараца и осталог ненаоружаног становништва. Само дјеце и омладине до 20 година је 171 на правди Бога побијено.
Велика, као најстрадалније село у Горњем полимљу, постала је мјестом саборног помињања свих горњеполимских жртава пострадалих од наци-фашиста током Другог свјетског рата.
Дан спомена Светих новомученика величких и горњеполимских биће, као и до сада, 28. Јул - на Дан светих Кирика и Јулите.
...
Свети архијерејски сабор СПЦ канонизовао је и жртве нацистичког злочина у Пиви, у чијим селима је од 6. до 12. јуна 1943. године од стране нацистичке Принц Еуген дивизије побијено 1290 недужних душа, а међу њима 549 дјеце и омладине до 20 година. Само у Долима 7. јуна страдало је 522 нејачи, међу којима 109 дјеце млађе од 15 година. Дола су, као највеће стратиште у овом крају, постала мјесто саборног спомена свих пивских новомученика. Дан њиховог спомена биће и даље 7. јун.
...
Покољ у Пиви извршила је њемачка Принц Еуген Дивизија, у чијем саставу је био велики број фолксдојчера и босанско-херцеговачких усташа. У злочину Принц Еуген дивизије у Велици су, осим Њемаца, учествовали и балисти и вулнетари (тзв. муслиманска милиција) из Плава, Гусиња, Бихора и са Косова и Метохије, од којих су многи послије рата, чак, уживали повластице.
Ови нацистичко-фашистички злочини се, сразмјерно броју становника Велике и Пиве, по монструозности и року извршења сматрају међу најтежим у Европи. "
http://www.velika.me/index.php?lang=srpski&page_id=4
-
Отац Јаков Арсовић:
децембра 2014. године отворен је његов гроб:
„Са благословом владике браничевског Игњатија, отворен је гроб монаха Јакова (Арсовића) Туманског и мошти су се показале целима и нетрулежнима. Отац Јаков је био ученик Светог владике Николаја Велимировића.
Рођен је 13. децембра 1893. године у селу близу Ивањице. Будући отац Јаков (световно име Радоје Арсовић) студирао је у Француској и имао је два доктората од којих је један био о Блезу Паскалу и који је одбранио у Монпељеу. Године 1929. именован је амбасадором Југославије у Паризу. Иако до тада није показивао никакво посебно занимање за духовни живот, у Србији
се упознао са Богомољачким покретом који је предводио Свети владика Николај Велимировић. Касније је упознао и самог владику Николаја и тај је сусрет био прекретница у његовом животу. У Охриду и Битољу је уз Светог Николаја Жичког вршио мисионарску делатност до 1936. године када је Свети владика Николај хиротонисан на трон охридске епархије. Замонашен је 1938. године.
Живео је подвижничким животом и вршио је послушање у манастирској штампарији. Био је познат по дару беседништва који је препознат на саборима Богомољачког покрета. Током бомбардовања манастира Жиче 1941. године, остао је у цркви појући док су остали монаси побегли. Његова прозорљивост се наставила и у време комунистичке власти. Године 1946. из Београда је донео 8000 примерака Оченаша које је разделио путницима на железничкој станици због чега су га комунисти пребили на смрт.
Богобојажљиви сељаци су га узели и он се исповедио и причестио после чега је умро. Месно становништво га је поштовало као Светитеља. Његове мошти се сада налазе у цркви манастира.”
http://ss.svetosavlje.org/listarhiva/Home.aspx/Topic?topicId=19923
-
а овде можемо продискутовати и пореклу "изабраних новоканонизованих"
Занимљиво је порекло Арсовића из Кушића код Ивањице, од којих је отац Јаков.
У раду „Становништво Моравичког Старог Влаха“ (Љубомир и Светислав Марковић), за њих се наводи:
Воде порекло од кучких братстава исељених у Васојевиће.
Надаље, каже се да су то Дробњаци исељени у Горња Села код Берана, где се зову Шекуларци, те су од њих Арсовићи у Доњој Ржаници, а од ових у Лађевцу и Кушићима.
Славе Јовањдан.
Не знам шта је аутор све овде забркао, али звучи збуњујуће.
Најпре су Кучи, потом шекуларски Дробњаци.
Арсовићи од горњоселских Шекулараца су од Ћетковића и славе Ђурђевдан.
Раде Бракочевић наводи Арсовиће у Краљеву који су од шекуларских Маслара.
http://www.poreklo.rs/2014/10/11/prezimena-porijeklom-iz-sekulara/
Шекуларски Маслари славе Јовањдан.
Најлогичније ми звучи да су кушићки Арсовићи од Маслара, барем због славе.
-
4. зверски побијене страдалнике пивске као мученике, чији ће годишњи спомен бити сваког 25. маја/7. јуна, и страдалнике величке и горњеполимске, такође као мученике, чији ће се празник славити 15/28. јула
Кад се Пива на небо селила
1. дио
https://www.youtube.com/v/F3Zl4kTf4MY
2. дио
https://www.youtube.com/v/CvyoHlsredo
3. дио
https://www.youtube.com/v/lUdUjzunO8g
4. дио
https://www.youtube.com/v/XCGAEVJZSyM
-
Корисна информација, Амико.
О мученицима величким:
"Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је, на управо одржаном овогодишњем редовном засиједању, прибројао лику светих Новомученика српске жртве нацистичког терора из Велике и Горње Ржанице пострадалих у геноциду 28. јула 1944. године, придружујући им и 28. дјеце уморене глађу у плавском затвору 1941. године.
Нацистичка Принц Еуген Дивизија је на празник Светих мученика Кирика и Јулите за само два сата у овим селима (према непотпуном списку) звјерски поклала или живе у ватру бацила 427 нејачи - дјеце, жена, стараца и осталог ненаоружаног становништва. Само дјеце и омладине до 20 година је 171 на правди Бога побијено.
Велика, као најстрадалније село у Горњем полимљу, постала је мјестом саборног помињања свих горњеполимских жртава пострадалих од наци-фашиста током Другог свјетског рата.
Дан спомена Светих новомученика величких и горњеполимских биће, као и до сада, 28. Јул - на Дан светих Кирика и Јулите.
...
Свети архијерејски сабор СПЦ канонизовао је и жртве нацистичког злочина у Пиви, у чијим селима је од 6. до 12. јуна 1943. године од стране нацистичке Принц Еуген дивизије побијено 1290 недужних душа, а међу њима 549 дјеце и омладине до 20 година. Само у Долима 7. јуна страдало је 522 нејачи, међу којима 109 дјеце млађе од 15 година. Дола су, као највеће стратиште у овом крају, постала мјесто саборног спомена свих пивских новомученика. Дан њиховог спомена биће и даље 7. јун.
...
Покољ у Пиви извршила је њемачка Принц Еуген Дивизија, у чијем саставу је био велики број фолксдојчера и босанско-херцеговачких усташа. У злочину Принц Еуген дивизије у Велици су, осим Њемаца, учествовали и балисти и вулнетари (тзв. муслиманска милиција) из Плава, Гусиња, Бихора и са Косова и Метохије, од којих су многи послије рата, чак, уживали повластице.
Ови нацистичко-фашистички злочини се, сразмјерно броју становника Велике и Пиве, по монструозности и року извршења сматрају међу најтежим у Европи. "
http://www.velika.me/index.php?lang=srpski&page_id=4
Иначе су нам ове "босанско-херцеговачке усташе" биле прве комшије, из Гацка, Фазлагића Куле итд...
-
Иначе су нам ове "босанско-херцеговачке усташе" биле прве комшије, из Гацка, Фазлагића Куле итд...
Да ли су до сада објављена нека опсежнија истраживања на ову тему, тј. има ли написана нека књига о тим масовним злочинима који се везују за ове крајеве, а који су се десили у том периоду '43-'44. године?
-
Иначе су нам ове "босанско-херцеговачке усташе" биле прве комшије, из Гацка, Фазлагића Куле итд...
Као у књизи "Нож"...
-
Да ли су до сада објављена нека опсежнија истраживања на ову тему, тј. има ли написана нека књига о тим масовним злочинима који се везују за ове крајеве, а који су се десили у том периоду '43-'44. године?
Написано је по нешто о злочинима у том периоду, рецимо Обрен Благојевић се у свом делу "Пива" дотакао ових злочина, затим Данило Јауковић у "Дурмитор у пламену", мислим да постоји и књига "Дивизија Принц Еуген" где је уопштено писано о овој јединици и њеним злочинима, па и оном који су починили у Пиви.
-
Као у књизи "Нож"...
БИЛЕ ;)
-
Ово у Пиви је дакле било последица Операције Шварц?
(https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/2/24/Map_of_Case_Black.JPG/1200px-Map_of_Case_Black.JPG)
Погледах мало по немачким сајтовима, па нађох слику која би могла бити управо из тих несрећних времена.
(https://s17.postimg.org/e472s68vz/BK0207.jpg)
Operation "Black" [Schwarz]. Like a wildfire, the boys in camouflage jackets advance rapidly through the Montenegrin villages, pursuing the Partisans and leaving a wasteland behind. The German commander's order on the treatment of population during the operation was clear: "The troops must act recklessly and with brutal severity against the hostile population and eliminate any chance of enemy survival by destroying the abandoned places [...] The peaceful sections of the population are to be spared and extensively harnessed for the service of destruction of the enemy forces." However, populated places were also destroyed, and innocent and helpless civilians were killed. The photo shows members of the 2nd Regiment of the SS Volunteer Division "Prinz Eugen" on their way from Nikšić to Šavnik; in this area, within just a few days, these men torched 17 villages: Zagrad, Liverovići, Lukovo, Granice, Orah, Praga, Gradačka Poljana, Mokro, Gradac, Šavnik, Dobra Sela, Previš, Godijelji, Mljetičak, Petnjica, Pridvorica and Malinsko. According to data collected by the Yugoslav State Commission, "they torched, killed and looted anything they encountered [...] they committed crimes with outrageous cruelty; the victims were killed with firearms, butchered with knives, tortured and trapped in or thrown into burning houses [...] even the smallest children were killed, together with their mothers, pregnant women and helpless old people." SS men, on the other hand, did not mention similar details in their reports, and the commander of the battalion that captured Šavnik was awarded the highest German military decoration, the Knight's Cross.
Text © Ivan Ž.
Photographer: unknown.
Date: May 1943.
Location: Nikšić – Šavnik, Yugoslavia.
Original caption: unknown.
File source: "Wenn alle Brüder schweigen" (various authors).
Number: no number (page 352).
Написано је по нешто о злочинима у том периоду, рецимо Обрен Благојевић се у свом делу "Пива" дотакао ових злочина, затим Данило Јауковић у "Дурмитор у пламену", мислим да постоји и књига "Дивизија Принц Еуген" где је уопштено писано о овој јединици и њеним злочинима, па и оном који су починили у Пиви.
Аха. Хвала на одговору Радомире. ;)
-
Када је ријеч о овој дуго"забрањеној теми", препоручио бих књигу Покољ у Велици 28.јула 1944.године, Подгорица,2014. са обиљем података, познатог публицисте, искусног новинара и полемичара пок. Бранка Јокића, који се бавио и другим темама свог завичаја - села Велике у Горњем Полимљу... Писали су и други ( а неки га и дебело преписивали, не наводећи извор) да их не наводим. Поуздано знам да је трагао по архивама... По мени ово је до сада најбоља књига која обрађује геноцид у Велици. Неки га не воле ( због другачијих размишљања о Црној Гори, Црногорцима,и осталима, боље рећи изношења истине) по оној: Не волим Николу, па мрзим Св. Николу - Боже ми опрости.
-
Ово у Пиви је дакле било последица Операције Шварц?
Јесте, операција Шварц или такозвана пета офанзива. Претпостављам да на интернету постоји доста извора, наших и немачких, о току операције, губицима у људству итд. па тако и о овом злочину у Долина. У Планини пивској је ликвидирана партизанска болница са око 700 рањеника рачунајући и особље.
-
Занимљиво је порекло Арсовића из Кушића код Ивањице, од којих је отац Јаков.
У раду „Становништво Моравичког Старог Влаха“ (Љубомир и Светислав Марковић), за њих се наводи:
Воде порекло од кучких братстава исељених у Васојевиће.
Надаље, каже се да су то Дробњаци исељени у Горња Села код Берана, где се зову Шекуларци, те су од њих Арсовићи у Доњој Ржаници, а од ових у Лађевцу и Кушићима.
Славе Јовањдан.
Не знам шта је аутор све овде забркао, али звучи збуњујуће.
Најпре су Кучи, потом шекуларски Дробњаци.
Арсовићи од горњоселских Шекулараца су од Ћетковића и славе Ђурђевдан.
Раде Бракочевић наводи Арсовиће у Краљеву који су од шекуларских Маслара.
http://www.poreklo.rs/2014/10/11/prezimena-porijeklom-iz-sekulara/
Шекуларски Маслари славе Јовањдан.
Најлогичније ми звучи да су кушићки Арсовићи од Маслара, барем због славе.
У Ивањици са околином ( Шареник) има Маслара (и са разним презименима). Писало се о томе на Пореклу.
Од Шекулрских Дробњака су Асовићи у Доњој Ржаници. Знам да ти је то познато. И теби се поткрала словна грешка ( слово р). А Арсовићи јесу од Маслара. А опет, Арсовића има и Васојевића. Па још и Кучи (исељени у Васојевиће)? Не искључујем и њих, неки огранак, неког братства? Ето читаве забуне. Сви имају везе са Горњим Полимљем. Најбоље би било, да ако има неко од сродника оца Јакова да се тестира?
Нико нема монопол да пише. А свашта сам наилазио када је ријеч о родословљу Горњег Полимља и Црне Горе. Вјерујем да је таква ситуација и у другим крајевима ( ако не и гора). Неко нешто погрешно напише, а други преписују... И тако у недоглед. Већ ми је досадило да реагујем, на разна оспоравања. Не може неко са стране да зна од оног који је са тог терена. Па ја сам се сретао и са Арсовићима - Васојевићима, Асовићима - Шекуларским Дробњацима у Беранама, и Арсовићима поријеклом Масларима из Шекулара ( да не наводим имена).
-
Тако је, Видоје, у Доњој Ржаници су Асовићи. И нису огранак горњоселских Шекулараца, већ једне друге гране Ћетковића.
Него, и мене је слудила ова збрка података у наведеној књизи, па помислих да можда ови ивањички Арсовићи имају неко предање о пореклу од неких Арсовића који су од горњоселских Шекулараца.
Не знам откуд ауторима податак о њиховој вези с Арсовићима у Лађевцу и Кушићима. Вероватно је то исконструисано. Некако ми је најизгледније да су Арсовићи у Кушићима од ових масларских.
-
Данас се по први пут обележава помен на свете новомученике пивљанске.
-
О овом стравичном злочину у Пиви слушао сам као дете од људи који су били сведоци. Један број људи из мог села је страдао тада. Они који су мислили да ће спас пронаћи у врлетима Дурмитора страдали су више пивског села Пишче. Сећам се прича моје прабабе како је са својом заовом пошла у Пиву да тражи рођаке коју су се склонили у Ранисаву па су пред нацистима бежали ка Трси. Чуле су како су их одвели ка Плужинама да их стрељају, па су пошле тамо. Наилазиле су на спаљене колибе по Дурмитору и угљенисана тела која су развлачиле птице и лисице. Овај покољ је описан и у збирци приповедака Павла Караџића "Вјетар и јабланови", која је издата 1981. у Подгорици.
-
Данас се, по први пут као канонизовани мученици, прослављају страдалници у Велики и Горњем Полимљу 28. јула 1944. године.
(http://www.eparhija.me/foto/17/maj-2017-kanonizovani-pivski-i-velicki-mucenici-1.jpg)
(https://radiosvetigora.files.wordpress.com/2017/07/plakat.jpg)
-
Синоћ је било бдење и читање акатиста, а данас је по први пут у Манастиру Тумане литургијски обележен празник новоканонизованог србског светитеља - Јакова Новог Туманског (о којем смо писали овде), као и спомен на Светог Зосима Туманског.
http://manastirtumane.org/raspored-bogosluzenja-za-praznik-sv-zosima-jakova-tumanskih-21-avgusta-2017-godine/
-
Данас се по први пут канонски прославља Свети свештеномученик Стефан Троношки.
Јуче, у Манастиру Троноша, служена је Света архијерејска Литургија током које су отворене мошти Светог свештеномученика Стефана, а у склопу обележавања 7 столећа Манастира Троноша.
"На овогодишњем заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве прибројан је светима и игуман Стефан Троношки (18. век), који је живот свој положио за Цркву и народ. Током Свете Литургије изнет је из манастирске цркве кивот са моштима мученика Стефана Троношког, ..."
(http://pouke.org/forum/uploads/monthly_2017_09/59bd582193142_4.jpg.343f7afcd6d8fea4c02915176353b464.jpg)
http://pouke.org/forum/index/-/%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%BC-%D0%B2%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D1%88%D0%B5-%D0%B8-%D0%BB%D0%B8%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B8%D0%B3%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD%D0%B0-r6911/
-
Данас Црква по први пут канонски обележава успомену на патриарха србског Пајсија Јањевца.
(http://www.tvhram.rs/sites/default/files/styles/slika_vesti_-_velika/public/field/image/wwwpajsije_janjevac.jpg?itok=uDw8-H6-)
Пајсије је био син православног свештеника Димитрија из Јањева на Косову, где се Пајсије родио 1542. године. Не зна се које му је било крштено име. Школовање је започео у родном месту, где су тада богати Јањевци имали школу, а затим наставио у Манастиру Грачаница. Током школовања постао је велики љубитељ књига, па се уз његово име често додаје и назив „Књигољубац“.
Изабран је за митрополита грачаничког 1612. године, о чему је сам оставио запис. С обзиром да је недуго за тим тадашњи патриарх србски Јован ухапшен од Турака и затворен у Цариграду, због активног учешћа у бунама Срба против турске власти и сарадње са Млечанима, црквене власти су 1614. године поставиле Пајсија за новог патриарха, претпостављајући да се Јован неће вратити из заточеништва (што се испоставило као тачно, јер је патриарх Јован убрзо задављен у затвору).
Пајсије је био веома разочаран дволичним односом римске цркве према православном народу Балкана, те је, за разлику од свог претходника, прекинуо сваку даљу сарадњу с Римом и покушавао да успостави добре односе с турским властима, а за добробит поверене му пастве. Узор му је био патриарх Макарије Соколовић. С друге стране, био је велики русофил и одржавао је живе односе с Руском црквом. Више пута је обилазио манастире на подручју Срема, Баната и Славоније, одакле је спасавао црквене утвари од потпуне пропасти. Ту се уверио да римска црква нема добре намере према Србима, јер су римски мисионари веома активно радили на унијаћењу Срба и осталог православног живља на том подручју.
Познат је и као последњи црквени биограф. Приликом обнављања цркве Пресвете Богородице у Неродимљу, 1583. године, испод порушених зидова пронађене су мошти цара Уроша. Овим поводом, патриарх Пајсије је канонизовао последњег Немањића на српском престолу и написао „Житије цара Уроша“ и службу последњем србском цару, као и службу Светом краљу Стефану Првовенчаном.
https://www.scribd.com/document/281403341/Pajsije-Janjevac-%C5%BDitije-cara-Uro%C5%A1a-Uro%C5%A1a-Nejakog
За „Житије цара Уроша“ се не сматра да има неку нарочиту уметничку вредност, али је значајно по описима пртилика времена у којем је Пајсије живео.
Овде се, између осталог, може прочитати и о пореклу Немањића од Лицинија.
За време патриарха Пајсија, његовим трудом живописано је 27 храмова, углавном на подручју Косова и Метохије, али и другде. Урађени су нови кровови за запуштене храмове Пећке патријаршије и Манастира Грачаница, обновљен је живопис у Пећкој патриаршији. Почела је и обнова разрушеног Манастира Жича.
Патриарх Пајсије је пострадао на необичан начин. Пошавши, у својој 105-ој години, на ходочашће у Свету Земљу, у Будисавцима у Метохији на њега је насрнуо један биво и нанео му тешке повреде. Било је то 2. октобра 1647. године по јулијанском календару (односно, по грегоријанском, на данашњи датум, пре 370 година). Одмах је пренесен у Патриаршију у Пећи, међутим, током те ноћи је подлегао повредама. Према неким изворима, овај догађај и упокојење патриарха Пајсија догодили су се месец дана касније, 2. новембра 1647. године.
2001. године објављена је књига „Књижевно дело патријараха Пајсеја“, аутора Томислава Јовановића:
(http://www.mikroknjiga.rs/slike2/SSINOD/SSINOD1575_k1_1.png)
https://books.google.rs/books?id=eyyXAgAAQBAJ&pg=PT497&lpg=PT497&dq=pajsije+janjevac&source=bl&ots=vpj2_FNmVn&sig=kYkMAxB2sIqYfgRrqqhy3HO7VJc&hl=sr&sa=X&ved=0ahUKEwia8viElvLWAhUnC8AKHVAzBG84ChDoAQhBMAY#v=onepage&q=pajsije%20janjevac&f=false
https://svetosavlje.org/istorija-srpske-crkve/50/
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9F%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85_%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%9F%D0%B0%D1%98%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5_I
-
Није из ове групе ове године канонизованих, али тек трећу годину, на данашњи датум, наша Црква прославља новопројављеног светитеља србског, Светог Севастијана Санфранцишког и Џексонског, који је први (и за сада – једини) Србин православни монах рођен на тлу Северне Америке.
(https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/a/a4/Sevastijan_Dabovi%C4%87_1863-1940.jpg/250px-Sevastijan_Dabovi%C4%87_1863-1940.jpg)
Рођен је 1863. године у Сан Франциску, од оца Илије Дабовића и мајке Јелене, србских досељеника из Боке. На крштењу је добио име Јован, вероватно по крсној слави Дабовића.
Као дечак изразио је жељу да се замонаши, те су га родитељи, уз помоћ руске заједнице у Калифорнији, послали на Духовну академију у Петрограду. Касније прелази Кијев. Замонашио се у Русији 1877. године, добивши име Севастијан, а затим се вратио у Америку. Иако су га и Срби и Руси тамошњи молили да се ожени и буде им парох (јер свештеника тада нису имали), Севастијана је више привлачило монаштво и мисионарски рад.
Стекавши јеромонашки чин, 1892. године, обилазио је православне широм Америке и у многим местима подигао прве цркве. Неколико пута је одлазио на Аљаску, па чак и на Алеутска острва, где је ширио православље међу тамошњим становништвом – Ескимима и Алеутима. Остало је забележено да је међу урођеницима био омиљен, па су многи захваљујући њему примили православну веру. 1902. године засновао је храм Светог Саве у Дагласу на Аљасци. Осим њих, у православну веру је привео и многе друге Американце. Постоји мишљење да је крстио више људи од било ког свештеника западне хемисфере.
Био је покретач подизања прве србске цркве у Америци у калифорнијском граду Џексон, где је живела већа колонија Срба. Црква је подигнута 1894. године и посвећена Светом Сави. Јеромонах Севастијан је истовремено био духовник при Руској православној катедрали у Сан Франциску и настојатељ и духовник храма Светог Саве у Џексону. И поред жеље да се оснује србска епархија у Америци, није наишао на разумевање у тадашњој србској митрополији. И поред тога, засновао је још неколико србских црквених општина на америчком тлу.
Током Првог светског рата, био је веома активан на упознавању америчке јавности са стањем у којем се нашла Србија и прикупљању помоћи за србску војску и избеглице. Ту се зближио с владиком Николајем Велимировићем, који је у Америци био истим послом. Постали су велики пријатељи, а Николај је за Севастијана говорио да је “безгрешни човек” и “највећи србски мисионар модерних времена”.
1930. године, Севастијан долази у Србију, где борави у неколико манастира. Упокојио се 30. новембра 1940. године у манастиру Жича, у чијој је порти и сахрањен. Чинодејствовао је владика Николај. Посмртни остаци јеромонаха Севастијана Дабовића пренети су 2007. године у његову задужбину, храм Светог Саве у Џексону.
На Светом архијерејском сабору 30. маја 2015. године у Београду, СПЦ је канонизовала оца Севастијана, а 5. септембра исте године, у храму Светог Стефана у Алхамбри, Калифорнија, одслужено је причеслење Сабору светих новопројављеног светитеља Севастијана Санфранциског и Џексонског, од стране патриарха србског Иринеја и већег броја архијереја и презвитера, а у присуству мноштва калифорнијских Срба (на свечаности поводом овог чина, концерт духовне музике одржао је Слободан Тркуља).
Као дан прослављања овог светитеља узет је датум његовог представљења – 30. новембар.
http://podmaine.weebly.com/blog/37
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD_%D0%94%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B
-
Свакако је занимљиво порекло Светог оца Севастијана.
Његови Дабовићи су из Мориња у Боки. Од истих Дабовића је и архимандрит Манастира Савина код Херцег Новог, Инокентије Дабовић. Према више извора, морињски Дабовићи су ту дошли из Бајкових Крушевица, а у Крушевице из Црмнице. Накићеновић („Бока“) наводи 1659. годину као годину досељења Дабовића у Морињ, што значи да су у Крушевице дошли раније. Милан Милановић (у раду о Бајковим Крушевицама) наводи следеће: „Дабовићи су се доселили из села Дабовићи у Црмници (Црна Гора). Вријеме њиховог досељавања не може се тачно одредити, вјероватно крајем ХVI или почетком ХVII вијека, али је извјесно да су једно од најстаријих братстава. Пописани су у млетачком катастру из 1690. године, као тада једно од најбројнијих братстава која су пописана... Крсна слава им је Јовањдан (6. октобра)... Дабовићи су се из Крушевица расељавали у више праваца и сада њихових потомака под истим презименом има: у Нудолу код Грахова, на Тулима (Зупци), у Морињу, Костањици, Баошићима и у Сасовићима“.
У Црмници, у племену Подгор, има Дабовића, који се сматрају старинцима, међутим, међу неким Дабовићима постоји сасвим другачија прича, по којој они потичу од подорјенских Дабовића, видети на:
https://www.poreklo.rs/2015/11/06/plemena-i-poreklo-bratstava-crmnice/
Црмнички Пламенци сматрају подгорске Дабовиће својим огранком, што би можда потврдило ово друго предање о пореклу Дабовића из Херцеговине (Јован Вукмановић – „Црмница“). Овоме у прилог иде и чињеница да се село у Црмници из којег су Дабовићи зове – Крушевица (село се назива и – Дабовићи, према братству које у њему живи). У овој варијанти, предак црмничких Дабовића се у Подгор доселио средином 17. века из Бајкових Крушевица, док се истовремено други огранак Дабовића населио у Морињ (што се подудара са 1659. годином коју наводи Накићеновић).
Према ономе што наводи Војин Муришић („Крушевице“), најдаља старина Дабовића је Трубјело у Никшићким Рудинама, одакле се део иселио у Боку - Бајкове Крушевице, па затим Морињ, одакле део у Црмницу. Огранак Дабовића у Бајковим Крушевицама су Милошевићи.
За разлику од бокељских Дабовића који славе Светог Јована јесењег (неки и Никољдан, у Баошићима и Зеленики), црмнички Дабовићи славе Ђурђевдан.
-
Наша Црква данас трећи пут, другу годину за редом календарски, а први пут по пројављењу светости, обележава успомену на новоканонизованог владику Мардарија Ускоковића.
(http://www.dan.co.me/gfx_bb/sab14112015.jpg)
Рођен је у Корнету у Љешанској нахији 1889. године, као Иван Петров, изданак старог љешанског братства Ускоковића. Био је из угледне куће: отац Петар био је племенски капетан и начелник Љешанске области. Иван је основну школу завршио на Ријеци Црнојевића, а гимназију на Цетињу. Од младости је желео да се замонаши, што се и догодило, кад је имао свега 16 година, у Манастиру Студеница. Монашко име Мардарије добио је по узору на његовог познатог претходника и далеког сродника, црногорског владике Мардарија Ускоковића (17. век).
Након богословског школовања у Русији, почетком 1917. године, Мардарије је послат у Америку да буде духовни отац тамошњим Србима. 1925. године постављен је за епископа Америчко-канадске епархије СПЦ. Заједно са Светим владиком Николајем Велимировићем, заснивач је Манастира Светог Саве у Либертивилу код Чикага, који, према речима самог владике Мардарија, постаје „зборно место Срба у Америци“. Након дугогодишње болести плућа, владика Мардарије се упокојио 12. децембра 1935. године у Ен Арбору у америчкој држави Мичиген. Остао је упамћен као тих и повучен монах, живео је веома скромно, и уз велика одрицања (до границе гладовања) градио Манастир Светог Саве.
Владика Мардарије је канонизован на редовном заседању Сабора СПЦ 2015. године, на 80-годишњицу представљења. Доказ његове светости пројављен је 5. маја 2017. године, у храму Светог Саве у Либертивилу, када је из крипте извађен ковчег у који је сахрањен владика Мардарије, којом приликом је утврђено да су његове мошти нетрулежне, што је јасан знак светости овог нашег владике. Приликом канонизације, у календар светих, владика Мардарије уписан је као Свети Мардарије љешанско-либертивилски и свеамерикански.
(https://nebula.wsimg.com/obj/OTk3MzAwRUFGODBGNkU1NkQzRkI6NzRlNTQyNTFhMDUwZGNjMDA5NTIzNzAwMmMzZmU0NzU6Ojo6OjA=)
О житију и прослављењу Светог владике Мардарија детаљно на:
http://www.mitropolija.com/wp-content/uploads/2016/12/Sveti_Mardarije.pdf
http://spc.rs/sr/otkrivene_moshti_prvog_srpskog_episkopa_u_americi
-
Једно сећање на владику Мардарија:
„Чикашка црква била је 1931. године остала без свештеника, и да црква не би била затворена на Божић, Преосвећени је сâм дошао из Либертивила и одслужио службу Божију – ненајављен, непознат и без помоћника. Сâм самцит.
Али пустимо чика Пају Бољца, чикашког црквењака, нека нам прича.
- Поранио сам, вели чика Паја, да отворим и загрејем цркву, иако се нисам надао да ће бити Службе. Божић је, пак к'о велим. Доћи ће који да бар свећу припали. А и грех би било да на Божић буде црква затворена. Двадесет и пет година постоји чикашка црква и никад није била затворена. Зар да буде затворена данас, на Божић?
Чим дођох у цркву, прво ми би да потпалим пећ. Сиђох у подрум и тек што почех да чешркам по пепелу, а на подрумска врата неко куц – куц.“ 'Ајде унутра“! викнух ја, па продужих мој посао и не гледајући ко улази.
- Христос се роди, чика Пајо! ослови ме познати глас. Придигох главу да боље видим, да ме уши не варају, и умало што не падох од изненађења. Преда мном је стајао Епископ Мардарије, помало промрзао али насмејан.
- Ваистину се роди, Ваше Преосвештенство! али одкуд Ви овде?
- Данас је Божић, чика Пајо, а ово је храм. И Бог и мој народ очекују молитву и ја дођох да одслужим службу, пошто црква нема свештеника. Него дај да ти помогнем око пећи, да се црква што пре загреје.
- Море ман'те Ви, Ваше Преосвештенство пећ, ја ћу то сам урадити... па ваљда од велике узбуђености што ме беше обузела због изненадног доласка Епископовог, закачих некако чункове и чункови одоше на једну страну. Дим поче да куља и варнице да лете. Држ' ја, држ' Епископ за вреле чункове, те их једва наместисмо.
Ја сам већ стар човек, продужује причи чика Паја. Уз свети олтар сам, тако рећи, од детињства и никада слађе не прихватих за уже да ударим звона, као овога јутра, јер су та звона објављивала Архијерејску службу само са једним свештеним лицем у олтару, а то једино свештено лице био је сам Архијереј.
Јавише ми се у памети друге Архијерејске службе и други владичански доласци у цркву... Звона звоне, једни свештеници у одеждама чекају пред црквом, други пред олтаром уз грмљавину песме: „Ис пола ети деспота“. Архијереј достојанствено и свечано улази у храм и обавља Службу, уз помоћ толико свештеника...
Наш Епископ свега тога није имао на Божић. Био је сам, са Богом и народом, али је служба била једна од најсвечајнијих што сам икада запамтио и осетио, јер је била орошена многом сузом, коју је народ пролио од радости, видећи свог Епископа како сам служи да његово стадо не буде без службе Божије на Божић.“
(Из „Америчког Србобрана" од 16. јануара 1932. Исписао Еп. Фирмилијан, бр. 77/6)
-
Свака част Небо на прилогу! ;)
-
Захваљујем, Амико.
-
Данас се по други пут обележава успомена на новоканонизоване србске новомученике сурдуличке.
(https://s33.postimg.cc/tt6cattbz/1527578434-_Mucenici.jpg)
(са странице OK RADIO)
Када се србска војска крајем 1915. године повукла из земље пред надирућом аустро-немачком силом, Бугарска се укључила у ратна дејства и окупирала југоисточне делове Србије. У наредном периоду, бугарска војска је починила већи број злочиначких убистава нарочито виђенијих србских грађана. Најтеже је страдала Сурдулица и околна места. Део становништва је тада интерниран у Бугарску на принудни рад, међутим између 6 и 8 хиљада њих је приликом интернације поубијан по околним шумама и кланцима.
Међународна комисија на челу са др Арчибалдом Рајсом је током 1919. године сачинила извештај о бугарским злочинима у Србији, укључујући и сурдулички покољ.
После Првог светског рата, 1924. године, кости идентификованих жртава су сахрањене у заједничкој костурници у Сурдулици, над којом је подигнут и споменик. Споменик и костурницу су бугарске окупационе власти у Другом светском рату потпуно уништиле 1943. године, а кости су сахрањене на непознатом месту.
29/16. маја 2009. године, мошти мученика сурдуличких случајно су пронађене на простору местног гробља (овај датум је узет као календарски дан за прослављање новомученика сурдуличких), а следеће године је обновљена спомен-костурница у коју су мошти похрањене.
-
Свакако најпознатији од сурдуличких новомученика су тројица црквених великодостојника: митрополит скопски Викентије Крџић, митрополит рашко-призренски Никифор Перић и игуман Манастира Прохор Пчињски - Владимир Протић са два сабрата.
http://www.spc.rs/sr/sveti_muchenici_surdulichki
Митрополит скопски Викентије Крџић (1853-1915), крштеним именом Василије, замонашио се у Манастиру Студеница 1873. године. У периоду 1885-1900, борави у овчарско-кабларским манастирима где добија чин архимандрита, а 1900. године одлази у Хиландар. 1905. године постављен је за епископа скопског. У Македонији је био активан на ширењу србске акције присаједињавања Македоније Србији, чиме се замерио Бугарима. Након окупације Македоније од стране бугарске војске, склонио се у Призрен, код митрополита рашко-призренског Никифора Перића. Међутим, Бугари су их обојицу ухапсили. Приликом спровођења у Бугарску, митрополита су убили на путу између Ораховца и Гњилана, опљачкали га, а његово тело запалили. Земни остаци митрополита Викентија никад нису пронађени.
(https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/1/12/Vi%C4%87entije_Krd%C5%BEi%C4%87.JPG)
(са википедије)
Митрополит Викентије је рођен у Ушћу на Ибру, изданак је старог ушћанског рода Крџа / Крџића:
https://www.poreklo.rs/2015/07/02/poreklo-prezimena-selo-usce-kraljevo/
Митрополит рашко-призренски Никифор Перић (1862-1918) је том приликом интерниран у Бугарску, где се упокојио 1. фебруара 1918. године. Митрополит Никифор, кршеним именом Никола, замонашио се 1880. године у Манастору Враћевшница. Једно време је боравио у Цариградској патриаршији. 1901. године хиротонисан је за митрополита рашко-призренског. Упокојио се у интернацији у Рилском манастиру.
(https://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/4/42/%D0%9D%D0%B8%D1%9B%D0%B8%D1%84%D0%BE%D1%80_%D0%9F%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%9B.jpg)
(са википедије)
Митрополит Никифор потиче од Перића из Баранде у Банату: „Перић – Драганов (Ђурђиц), из Сентђурђа (од њих је митрополит рашко—призренски Нићифор Перић)“. („Срби у Банату“ Јован Ердељановић) Сенђурђ (Шенђурац) је у румунском Банату (Singeorge), од 17. века насељен Србима (још 1938. године око 63% становништва били су Срби; данас се Србима изјашњава око 19% Сенђурђана - „Срби у Румунији“ - Љубивоје Церовић).
http://www.eparhija-prizren.com/sr/eparhija
Свети свештеномученик Владимир Протић (1843-1915), крштеним именом Стојан, био је игуман Манастира Прохор Пчињски. Потиче из свештеничке породице, и сам је постао свештеник у родном селу Клиновцу у Пчињи. Када му се, 1902. године, упокојила жена, отац Стојан се замонашио, а убрзо га је тадашњи митрополит скопски Фирмилијан произвео за игумана Манастира Прохор Пчињски. У немирно време србског и бугарског четовања по Македонији, почетком 20. века, Манастир којим је управљао игуман Владимир био је скровиште србских четника, чиме се сам игуман замерио Бугарима.
(https://s33.postimg.cc/knxzgsafz/image.png)
(са странице DUH STARIH SRBA)
Октобра 1915. године, игумана Владимира, јеромонаха Арсенија Николића-Узуновића и свештеника Јована Марковића-Поповића, Бугари одводе из Манастира у шуму, где су их мучили и убили, а њихова тела запалили.
-
Св. свештеномученик Георгије Славонски
sveti svestenomucenik georgije slavonskiЂорђе је рођен 6. фебруара 1911. године у Пакрацу. Нижу гимназију завршио је у Новој Градишки, а богословију у Сарајеву. Рукоположен је 25. маја 1934. године у Пакрацу. Службовао је у парохијама у Мајару и Болмачама, одакле је 1940. године премештен у Нашице где га је затекао Други светски рат. Његово страдање забележено је у делу Виктора Новака Магнум кримен (Загреб 1948, стр. 641-642): Ноћу 17. јуна 1941. године упао је у стан свештеника Богића Феликс Лахнер, млекар из Нашица, са још двојицом усташа и позвао га да одмах пође са њима на саслушање. Богић се покорио тој наредби и ушао у кола која су чекала пред његовим станом и одмах кренула у правцу поља. Тако је довезен до једног пашњака изван Нашица, код капеле светог Мартина, где је и убијен, пошто је претходно стављен на велике муке. Усташе су га везале за једно дрво и резале му и секле уши, нос, језик и браду са кожом. После овога ископали су му очи, псујући га најпогрднијим изразима. Напокон му је један усташа распорио груди и трбух и извадивши црева замотао их око врата. Тада је тек свештеник Богић потпуно клонуо, те су усташе пресекле конопац којим је био везан за дрво и он је пао на земљу, где су га најзад дотукли из пушака. За мученичко страдање главни кривац је римокатолички свештеник из Нашица Сидоније Шолц. Један од сведока је изјавио: “Он (фра Шолц) је на најзверскији начин дао убити нашег мјесног пароха Ђорђа Богића. Извели су га из стана у пола ноћи и искасапили га…” Тело свештеника Ђорђа остало је на том месту целу ноћ и сутра до поподне. Око 16 часова наређено је Циганима да га одвезу у колонију Брезик и сахране на гробљу.
На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1998. године, протојереј Георгије Ђорђе Богић, парох из Нашица, проглашен је за свештеномученика и унет као свети у Именослов Српске Цркве.
Тропар глас 4.
И нравом причастник, и престолом намјестник апостолом бив, дјејаније обрјел јеси Богодухновене во видјенија восход: сего ради слово истини исправљаја, и вјери ради пострадал јеси даже до крове, свјашченомучениче Ђорђе Христа Бога спастисја душам нашим.
https://eparhija-slavonska.com/pomjesni-sveti/sv-georgije-slavonski/
-
Писао сам о Светом оцу Георгију на теми
https://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=2147.0
Данас се обележава успомена на његово пострадање. Као и Светог владике Јоаникија Липовца.
Пре тачно годину дана сам и почео са постављањем краћих осврта на житије и страдања новомученика србских, тако да је тај круг затворен. Но, сваки додатак је увек добродошао.
-
"Дола су мјесто голготе и врело свете вјере православне..."
https://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Regioni&clanak=699608&datum=2019-06-08
-
26/13. октобра наша Црква од прошле године обележава успомену на Свету новомученицу Босиљку Пасјанску (Рајчић).
У навечерје празника посвећеној овој новомученици, кратко подсећање на њено страдање:
https://mitropolija.com/2018/10/25/sveta-novomucenica-bosiljka-pasjanska/
"23. октобра 2019. године извађене су мошти Свете Новомученице Босиљке које су биле узидане уз стуб храма Преображења Господњег у селу Пасјане":
https://svetigora.com/27311-2/
(https://i.postimg.cc/VkKBKJsQ/Pasijane-3.jpg)
-
Јуче је обележено 75 година упокојења Светог оца Јакова Туманског.
(https://i.postimg.cc/nrcs8MC5/IMG-6897706b4939ed5d15266ce21cbfc718-V.jpg)
Отац Јаков, иза Светог владике Николаја
-
Наша Црква данас трећи пут, другу годину за редом календарски, а први пут по пројављењу светости, обележава успомену на новоканонизованог владику Мардарија Ускоковића.
Рођен је у Корнету у Љешанској нахији 1889. године, као Иван Петров, изданак старог љешанског братства Ускоковића...
Потврда о генетици Светог владике Мардарија:
Ускоковић, Ђурђиц, Цетиње, I2-Y3120
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=391.msg191127;topicseen#msg191127
(https://i.postimg.cc/MTckbgBR/Mardarije-Uskokovi-1889-1935.jpg)