Јоца Вујић (Сента 1863 – Београд 1934)
Јоца Вујић, велики добротвор Београдског универзитета, велепоседник, познати библиофил, родио је 1. (13) јула 1863. у Сенти, у Бачкој. Основну и средњу школу завршио је у Сенти. Наставио је школовање у Сегедину, и ту је завршио четврти разред гимназије, а почетком 1877. отишао је у Пожун, где је четири године похађао тзв. Горњу гимназију. После свршене матуре, почетком октобра 1881. године, уписао се на Филозофски факултет у Бечу, и мада је у прва два семестра са одличним успехом положио колоквијуме из историје код професора Лоренца и из старословенске граматике код професора Миклошића, напустио је ове студије, што због нежног здравља, што због жеље да помогне оцу и преузме вођење његове економије, па се уписао, у јесен 1882, на Високу агрономску академију у Алтенбургу. «Испити су били врло стручни и строги, кандидата је било преко сто, а он је једини положио све испите са одличним успехом и добио диплому 1885.» Вујић је намеравао да на чувеном универзитету у Хајделбергу касније докторира, па после тога оде на још коју годину у Француску и Енглеску, можда чак и у Америку, али су породичне прилике то другачије одредиле.
«После путовања у Карлсбад (с оцем) и Немачку (сам) у лето 1885, дошао је кући у Сенту. Тада је добио од свога оца стошездесет ланаца земље, све потребне алате и све што треба за економију и хиљаду четири стотине форинти у готову за разне мање инвестиције. Од тога времена почео је Јоца Вујић интензивно, вредно и марљиво да обрађује своју земљу и сразмерно за кратко време показао је сјајне резултате у сваком погледу. За непуних десет година великом вредноћом, штедњом и разумним радом и трезвеним животом унапредио је своју и свога оца економију и удвостручио свој капитал. Његова економија постала је најбоља, тако рећи узорна, не само у Сенти него и у целом Потисју. Са темељним стручним знањем, како теориским тако и практичним, унапредио је пољопривреду и ставио је на савремене, здраве и реалне основе.» Јоца Вујић је узео учешћа и у јавном животу, био је члан, а касније и председник, Српске православне црквене општине у Сенти, народни посланик, члан Управног одбора Матице српске у Новом Саду. Претпоставља се да је још у Пожуну добио вољу за скупљање старина и љубав за старине, јер је сам Пожун једна стара историјска варош. Такође је и његово путовање по Србији 1885. године и упознавање историјских и културних споменика, утицало на његово усмерење сакупљања историјске грађе, стварања библиотеке и колекције уметничких дела, од које је убрзо направио Музеј у својој кући у Сенти. Преко тридесет година сакупљао је Јоца Вујић по земљи и иностранству књиге и рукописе који се односе на српску историју, књижевност и културу. Његова нумизматичка збирка, галерија слика, библиотека и архива, представљали су тада најбогатију приватну збирку у земљи. Још 1925. године Милан Л. Поповић објавио је у «Политици» дужи приказ Музеја Јоце Вујића у Сенти. «На прагу једине железне везе између Бачке и Баната, уз обалу Тисе и на домаку Југославенског Севера, одакле даљина далеких видика заглушује гласове гласовита живота, пробио се високим својим торњем кроз срушену своју прошлост град Сента. Највиши видик у Сенти даје овај торањ који се подиже с места и допире даље од – Сенте. Све друго у њој дрема по ритму паланачке носталгије у празнини и тромим данима бесциљног живота. Још једино се у дугим ноћима корача снажним корацима до Беле Лађе или до Америке, где се уз један и исти рефрен разбијених чаша или људских глава млати рукама по ваздуху и испија чаша за чашом ‘у здравље’ нашег националног напретка. Од некадашњег сјаја сенћанских великана Јов. Мушкатировића, Јов. Ђорђевића, Стеве Брановачког и Стевана Сремца остале су само плехане табле њихових улица, по којима се згурено и невољно тетурају данашњи Сенћани. У тој прашини заборава зар да остане виђен и запажен један културни споменик? Као утешни контраст, као необјашњиви феномен, као ретка способност далекосежне културе, као откровење јединог бића што даје савршене облике у овом баналном рецитативу маловарошке, страшне досаде, једино што се издваја својом уметничком величином и националним обележјем то је: Музеј Јоце Вујића у Сенти. То је вид у очима и срце у телу града Сенте. У мноштво соба, дворана и просторија приватне куће г. Вујића скривено је приватном иницијативом деценијама скупљано благо српске националне уметности. Домаћа књижевност, национално сликарство, старо српско оружје и новци, изванредно ретки екзамплари стародревних српских књига, повеља, докумената, преписка знаменитих људи и књижевника, оригинални закони, синђелије, дипломе, рукописи, писма и старине, бакрорези, литографије, скице и реткости најстаријих времена, као жуто класје са богатих њива, представљају плод брижљивог, смишљеног, систематски вршеног рада на прикупљању књига, слика и наших старина.