За сеобе словјенских плема на Балкан сва бесјеђаху сасвим једним језиком - прасловјенским; устрој језика и облик ријечи бијаше свуда један те исти, а различаху се само у одразима појединих ријечи (него / неже, чим / ком, чь / что / кај ) које се образоваху временом и добри су укази старине племенске заједнице. Нпр. када једни Срби кажу
чим, а други
ком (како се вели понегдје у Црној Гори) то је указ на племенску посебност још с времена прије сеоба на Балкан.
У 6. в. Словјени и на истоку Балкана и на његову западу говораху "гардъ, галва", а још неких 6-8 покољења одкако почеху сједити на својим новим мјестима вијека бијаху тако нераздјељими да скупа извршеше гласовни обрат у "градъ, глава". ( и не само од Црнога мора до Алпа, но и до Карпата и Пољске, док су племена изза Карпата почели ове ријечи изговарати као
гарадъ, галава).
Првих 6 кољена од Алпа до Старе Планине сви су говорили све
тја и ме
дја,
шћит и двори
шће, а боравивиши на једном мјесту већ дуго покољења почеху стапати тј и дј у
ћ и
ђ, тако да говораху и предци Бугара и Штокаваца свећа, међа док је у чакаваца и кајкаваца, но исто тако у предака Македонаца и даље било светја, медја и по том мјерилу десило се је
прво дијалектно раздјељење на Балкану.
Још у оно вријеме постојала је склоност разних племена изговарати ч мекко, тако да се оно не разликује од ћ. Ту особину имали су како источни Словјени, тако и Бугарски, тако и кајкацви, који су вјеројатно и сами пришли из источне зоне.
Док су Срби остали на
свећа, међа и до данас, Бугари су то измјенили на
свешћа, межђа;
Македонци, Кајкавци и Чакавци светја, медја, те су касније Македонци преиначили на
свекја, мегја, Кајкавци на
свеча, меја, а Чакавци на
светја, меја. Дакле већ у 8. в. имамо
обособљење 5 говорних скупина од Алпа до Црнога Мора.
Касније ће Срби, Бугари и Македонци заједно проћи кроз једну гласовну промјену, а то је да
шћ и
жђ постају
шт и жд; стога ће умјесто
шћит и дворишће у источној Херцеговини почети говорити
штит и двориште, но будући да су Бугари прије тога измијенили свећа и међа у
свешћа и межђа тај гласовни обрт примјенио се је и ту, те заговориху
свешта и межда, како је остало до данас и како ће бити и у језику црквенословенских књига, које су се почеле писати у Бугарском Царству.
Водећи се овим, изгледа да су се
македонски и бугарски раздвојили раније него источноштокавски и бугарски.
Ова задња промјена, која је наступила крајем 8. вијека је битна и за саме Штокавце, јер се у то исто вријеме и унутар њих дешава расцепљење. Западни штокавци, који граниче с Кајкавцима и Чакавцима, у суштини Бошњани, задржаће старији облик шћ и жђ, те ће наставити говорити шчит и дворишче, можђани, док ће источни и јужнији приморски заговорити штит, двориште, мождани.
Тек касније током 10. в. доћи ће до
пресложавања пети већ образованих јужнословјенских говора
на основу политичких сбивања.
Настаје граница између кајкаваца и чакаваца.
Настаје граница између Штокаваца и Бугара.
Бугари и Македонци развијају низ заједничких новина у односу на развој назала и приближавају се језичкому склопу влашкога језика.
Штокавци и Чакавци се сближавају и развијају низ заједничких особина у односу на развој назала, слоготворнога л, те се почиње говорити вид
им, умјесто виђ
у.
Унутар чакавско-штокавскога континуа долази до поларитета развоја
Ѣ. На западу тежи к развоју у
i, а на истоку к
е, док по средини настаје смјешани
ie. Од 12.-13. вијека југоисточни штокавски проживљава низ промјена у склонби именица: зетски и рашки дио губи локатив (умјесто "ја сам у школи" каже "ја сам у школу"), херцеговачки изједначава инструментал и локатив мн. те овај наставак на крају шири и на датив мн. док чакавски задржава стари облик склонбе, около Сплита се врши колебање, па се у 16. в. тамо налазе и облици датива "учеником" и "ученицима" и "ученицим".
Словјени Балкана прво су разбити на ситне говоре, а онда се неки од њих преудруживали и срастали. Углавном постоје мјеста високе концентрације дијалектне разбитости и то су мјеста најстаријих племенских матица. Таква мјеста су Словенија, сјевозападна Хрватска, источна Србија, јужна Македонија и Родопи. Простор штокаваца је био подложан многим скоријим унутарњим сеобама: источни херцеговци су распространили свој говор на запад, сјевер и исток продирући у матице других говора., док се је босански расширио сеобом Шокаца и Буњеваца преко Саве, а скупа су продрли у простор сјеверне Далмације.
