Некако ми по логици ствари не иде да је Ђурађ најранији српски облик. Ако је то име настало посрбљивањем од грч. календарског Георгије, које смо ми, због грчког умекшавања, тј. померања изговора гласа "г" од задњег према предњем непцу, доживљавали као "ђ", онда је то у српском морало најпре бити Ђеорђије (како и налазимо по појединим документима), па Ђорђије (име још увек присутно), па онда скраћено Ђорђе.
Не знам како је дошло до тога да се појави вокал "у" код народне варијанте Ђурађ/Ђурђе. Она је заиста средњовековног порекла. Име се данас ретко среће у употреби, а остао је хипокористик Ђура. Аналогно томе на западу је код нас постало Јурај. А код Руса Јуриј. Ето доказа колико и сродни народи различито чују туђе гласове.
Можда је тако у ствари и код нас било, пошто смо и ми Срби "скрпљени" од словенског и старобалканског елемента. Можда је у томе кључ - да су различита племена у давнини, која нису имала у почетку генетских веза, просто различито доживљавала неке гласове, па се то сачувало у ономатолошкој традицији.