Науке и научне дисциплине > Српски језик и писмо

О слову Ѣ и о разлозих његове употрѣбе у србском йезику

<< < (2/6) > >>

Љиљан:
По мом скромном мишљењу (јер нисам лингвиста) не би требало упадати у замке комплекса малих народа, бар што се тиче усвајања страних ријечи (видим горе да је болдирано/подебљано неколико ријечи страног поријекла). Не залажем се, наравно, за искључиву употребу страних ријечи тамо гдје наше постоје, али мислим да је борба против тих ријечи у суштини дон-кихотовска. Што је народ мањи изгледа да је тај комплекс већи, па се тако беспотребно троши енергија на расправе типа ове ријечи не треба користити, постоје наше ријечи и сл. Погледајмо нпр. енглески и њемачки језик, а нарочито енглески. Енглески је током задњих стотињак година усвајао све могуће стране ријечи, гдје год да их је сусретао. Тако имамо читав низ ријечи поријеклом из неког од језика индијског потконтинента, ријечи из језика домородачких народа Америке и Аустралије, чак и из руског. Сам енглески има више ријечи негерманског поријекла него оних које су германског поријекла - што је опет углавном утицај норманског освајања Енглеске у 11.вијеку. И шта су добили Енглези тиме? Добили су богатство језика и никоме не пада на памет да критикује употребу тих ријечи - управо зато што не пате од поменутог комплекса. Погледајмо модерни њемачки: das Handy, die Box, das T-shirt, der Manager и тако даље. Они се чак нису потрудили ни да те ријечи напишу у складу са њемачким правописним правилима, већ их и пишу и изговарају онако како би се писале и изговарале у енглеском језику (Manager Njemci izgovaraju kao i Englezi ˈmæn.ɪ.dʒə). Сви који крену да уче њемачки наилазе у самим уџбеницима Гете института на овакве ријечи - што ће рећи не избјегавају их јер су честе у говорном језику.
Што се тиче употребе јата у модерно вријеме, било би ми јасно да то покушава да обнови неко из Бугарске, гдје је то још релативно свјеже. Морам одмах да упозорим да сам овдје потпуно нестручан, али ми се чини да би било потпуно бесмислено враћање тог слова јер је количина литературе на модерној ћирилици бар неколико милиона пута већа од количине литературе писане црквено-славенском ћирилицом (ако сам је добро именовао). Па шта ако Срби пишу млико, млијеко и млеко? Па ми те ријечи различито и изговарамо, те их можемо различито и писати. Да ли је то толики проблем да се сада мијења нешто што постоји готово два вијека - и то два вијека српске писмености. У доба када се јат користио 99% Срба је било неписмено. И колико се сјећам прије укидања "јата" ђаци су морали напамет да уче у којим се ријечима пише обично е а у којим јат, што се није уопште уклапало у "Вуков" систем један глас - једно слово. Тај систем, наравно, није Вуков, али је резултат промишљања великих филолога тога доба, Аделунга и браће Грим. Концепт је се могао спровести само код народа који су имали занемарљиво мало писане литературе, код других би то било теже изводљиво. И шта смо добили? Добили смо да наша дјеца много лакше науче да читају и пишу него енглеска и њемачка (нарочито енглеска која често и до десете године не знају да читају на задовољавајућем нивоу, па праве она којекаква такмичења у спеловању и којекакве глупости). Шта смо изгубили? Готово ништа. То што се ијекавица и екавица разликују и писању није неки посебан проблем - једноставно: "пиши као што говориш". Данас имате и рачунарске програме који 99.99% исправно "преводе" ијекавицу и екавицу и обратно. Можемо чак рећи да је у нашим разликама и наше богатство.
Толико од мене,
лијеп поздрав!

Синиша Јерковић:
Слажем се са горе реченим. Језик је прилично жива ствар. У доброј мјери одсликава и духовно стање нације. Сви досадашњи покушаји насилног мјењања говорног језика завршили су дебаклом. Примјер Хрватске је можда најочигледнији. Али било је тога и код нас. У Републици Српској се за вријеме рата 90-тих покушала увести екавица као службени говор, па су и вијести на телевизији читане на екавици. Наравно да је то било неприродно и комично и наравно да није дуго опстало.

За успјешну стандардизацију језика треба постојање једне унитарне државне творевине у континуитету од неколико вијекова. Руси су можда најбољи примјер. Ми смо са друге стране добар примјер обрнутог процеса.

Много тога зависи и од средстава масовног информисања, јер данас језик учимо у породици, на улици и у школи, али можда највише преко телевизије и новина. Тј. школа можда може помоћи да говорници призренско-моравских говора науче све падеже, а говорници централнобосанских говора да науче разлику између ч и ћ, али да би то прешло и у говорни језик кључни су медији и улица.

Сремац:
Богатство језика није исто што и гомилање речи, посебно страног порекла. Није исто бити богат и имућан. Мислим да би наш језик био богатији да је сачувао већину падежних облика из старосрпског језика, рецимо из језика Душановог законика. Црквено-словенски је друга прича посебно у каснијем ступњу који се, чини ми се, назива славеносербским и који је био препун утицаја тадашњег руског књижевног језика чиме се удаљио од народног говора.
Такође, не треба мешати језик и писменост. Описмењавање не повлачи за собом и побољшавање језика. Рецимо индијске веде су се усмено преносиле десетинама столећа, па су сачувале језик знатно сложенији и узорнији од онога којим се говорило и писало када је дошло до описмењавања.
Језик је највеће културно наслеђе једног народа, а богатство једног језика пре би се требало доводити у везу са количином различитих облика који могу јасније и разговетније изразити мисли, чињенице и све њихове нијансе. Ево рецимо, ја сам неколико пута у овом писанију користио односну заменицу "који", која ;D иначе и није изворно односна већ упитна, а мислим да бих много јасније изразио своју мисао да је наш језик сачувао глаголске придеве. Дакле, да закључим, мислим да је погрешно узимати енглески за неки узорни језик, само зато што је крцат речима.

Александар Невски:

--- Цитат: Синиша Јерковић  Септембар 30, 2014, 12:09:27 поподне ---Тј. школа можда може помоћи да говорници призренско-моравских говора науче све падеже, а говорници централнобосанских говора да науче разлику између ч и ћ, али да би то прешло и у говорни језик кључни су медији и улица.

--- Крај цитата ---

Опет заборављаш да ни носиоци источно - херцеговачкога нарѣчя не знайу све падеже. У множини им недостайу чак два, у йеднини йедан да би било колико трѣба, шест односно седам.
Што йе йош горе, они већином и не признайу то, и не желе знати више, йер самозаљубљено сматрайу свой говор йединим правилним. Йужносрбиянци бар не тврде да знайу све падеже.

Синиша Јерковић:

--- Цитат: Александар Невски  Септембар 30, 2014, 08:03:28 поподне ---Опет заборављаш да ни носиоци источно - херцеговачкога нарѣчя не знайу све падеже. У множини им недостайу чак два, у йеднини йедан да би било колико трѣба, шест односно седам.
Што йе йош горе, они већином и не признайу то, и не желе знати више, йер самозаљубљено сматрайу свой говор йединим правилним. Йужносрбиянци бар не тврде да знайу све падеже.

--- Крај цитата ---

У свему треба имати мјере, па и у падежима... Можда су ти били вишак, па отпали.  ;)

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна

[*] Претходна страна

Иди на пуну верзију