Немојмо чинити основну грешку пресликавања наших садашњих размишљања и искустава на прошлост, тзв. анахронизам.
1/2
Управо ово и јесте највећи проблем. Да људи своја искуства и размишљања из данашњице рефлектирају на (далеку) прошлост. То је појава не само код обичних људи, него врло често и код научника.
Додатни проблем код нас у свакој причу о историји су фамозни језуити и папе. Не може да се деси да кажете нешто о српској историји, а да вам иза ћошка не искочи "теза" о језутима и папама који уништавају српски народ и православље. Истини за вољу, папе и језуити су се измеђуосталог борили и против "погрешних учења Источне цркве", али пре свега против реформације у католичким срединама и највише су ту њихову "борбу за веру" осетили протестанти, а не православни. То је једна толико комплексна тема да је немогуће направити црно-белу шему јер су личности и одлуке толику међусобно испреплетане и у зависности једна од друге.
У мојим досадашњим истраживањима по питању односа Ватикана према становништву Војине Крајине на основу архивске грађе коју сам прегледао у Загребу, Карловцима, Бечу и Грацу, могу само да кажем да нисам наишао нигде на конкретно упуство Ватикана или папе да се против православних Срба у Војној Крајини води некаква безусловна борба са циљем затирања. Истина,
загребачки бискупи Петретић, Винковић и Борковић траже укидање Марчанске епархије, забрану коришћења словенског језика у литургији, увођење латинког језика и обреда у литургији, протеривање православног свештенства и монаштва и траже практично укидање православља у Вараждинском генералату у користи Римокатоличке цркве, али то је шта дотични актери у средишту дешавања, под утицајем компликованих верских и социјалних прилика у Војној Крајини, траже, а реалност је да то никад није спроведено.
Ни један од ових захтева није од стране Ватикана (папе или нпр. Верске конгрегације) одобрен и спроведен, већ су редом одбијани или остављени за даљу дискусију и као такви нестале у ладицама.
Често се по неким разним форумима и сајтовима (пример:
https://www.facebook.com/permalink.php?id=247955778607820&story_fbid=4650184071718280) помиње писмо бискупа Винковића Конгрегацији у коме он наводно предлаже насилно покатоличавање православног живља што се интепретира као некаква завера Ватикана против Срба. Међутим у самом писму Винковић наводи да би у циљу спровођења католизације (која је била резултат Тридентинума односно тзв. "против-реформације") било пожељно водити примером који се већ десио у Сењу и Истри, где је становништво у недостатку православног свештенства и цркава једноставно у кратком временском периоду прешло на католицизам, што је резултат оновремене побожности народа и уверења да је умрети некрштен, без исповести и сл. грех који води директно у пакао. Значи, Винковић се у свом писму нада да би овакав ефект могао да наступи и у његовој бискупији уколико би се створила могућност за то (а то су оне ствари које сам навео већ у првој реченици).
Оно што нигде не може да се прочита на таквим сајтовима и форумима јесте чињеница да Конгрегација на ову његову ноту није одговорила позитивно већ је наставила са својим приступом да међу православне шаље мисионаре (попут гркокатолика Матедија Терлецког или доминиканца Леваковића) да проповедају "праву веру" и није хтела да насилним путем укине православље у Војној Крајини, већ се надала да ће "меком руком" путем уније спровести католизацију међу православнима, што се на крају, на нашу срећу, показало као неуспешно, али је оставило и озбиљне последице на верски идентитет Срба у тим крајевима који су далеко склонији атеизму него нпр. Срби у Босни, што је социолошки феномен који нпр. срећемо такође у Чешкој.
Још кад би показали писма марчанских владика и монаха из Лепавине у коме се поносе својим српским пореклом, а наглашавају верност папи, мислим да би поједини "новоисторичари" и "борци за веру" добили епилептични напад. Међутим то је био дух оног времена и околности које су нама данас незамисливе и тешко можемо да се ставимо у ту улогу.
Обилазећи разне библиотеке и разговарајући са људима, међу којима је било и доста образованих људи, приметио сам да када се спомене тема унијаћење, Ватикан и сл. аутоматски се саговорници пребацују на период 1941-1945, што је и логично јер то су нам најсвежије историјске слике које знамо из уџбеника, документарних филмова и сл. То значи да људи оно што им је најпознатије и најближе рефлектирају на све временске периоде који имају било какву додирну тачку са неком темом.