Непријатељска глава као ратни трофеј у Црној Гори

[vojinenad]

Богоми Милован осветлао образ мојој ујчевини, 14 комада.

[шкрњо]

Не вјерујем нешто у вјеродостојност овакве "ранг листе", као да се уопште поуздано зна ко је колико глава посјекао. Нити мислим да треба стављати величине попут Баја Пивљанина или Трипка Џаковића (који жртвоваше не само себе, већ и огроман дио свог братства, и о чијој је јуначкој погибији прича обишла Европу) на дно листе.
Главе се јесу узимале као трофеј, али потпуни је мит да се у борби убијало већински обезглављивањем- главе су узимане са непријатеља који су или већ били мртви или ранама онеспособљени за даљу борбу.

[Иван Вукићевић]

Уз дужно поштовање према нашим прецима, овај обичај је чист примитивизам. Као да је битно колико је глава неко посекао, ваљда је важно колико је непријатеља убијено и шта је постигнуто борбом.
Једном сам наишао на причу о борби два племена (не сећам се тачно која, али мислим да су били Затријепчани и Хоти) где је једно племе поразило друго. Међутим, ови што су изгубили (што и не поричу) су се хвалили како су посекли више глава. Јесте да су изгубили планину, јесте да су гадно изгинули, али су зато посекли више глава

Уопште, није ми јасан тај концепт. Налазиш се на бојном пољу, убијеш непријатеља, и шта - сечеш му одмах главу и носиш је са собом у левој руци (повремено је и спустиш, наравно) док десном пуцаш? Или се после битке враћаш да одсечеш главе оних које си убио? Ово друго је мало ризично, јер ако дође до повлачења, остаде без трофеја. А ако ниси посекао главе, као да ниси никог ни убио јер зна се шта иде на ранг листу...

Није ни чудо што је тај обичај напуштен, јер не само што је варварски, већ и омета војску у напредовању.

[шкрњо]

Једном сам наишао на причу о борби два племена (не сећам се тачно која, али мислим да су били Затријепчани и Хоти) где је једно племе поразило друго. Међутим, ови што су изгубили (што и не поричу) су се хвалили како су посекли више глава. Јесте да су изгубили планину, јесте да су гадно изгинули, али су зато посекли више глава

Ево сличне приче из "Примјера чојства и јунаштва" Марка Миљанова:
За ту ријеч уби Ђуро Батрића, те се побише Кучи и Братоножићи. Братоножићи утекоше уз Плочице, до села Подкрша. Посјекоше им Кучи шеснаес глава. Братоножићи Куча доста убише, али се мејдан броји онога који сијече, јер они који не сијече бјежи, па иако се од њега гине.

Иначе ми се чини да је овај обичај био најмање заступљен (иако и тамо чест) на сјеверозападу ЦГ.

[Бакс]

Уз дужно поштовање према нашим прецима, овај обичај је чист примитивизам. Као да је битно колико је глава неко посекао, ваљда је важно колико је непријатеља убијено и шта је постигнуто борбом.
Једном сам наишао на причу о борби два племена (не сећам се тачно која, али мислим да су били Затријепчани и Хоти) где је једно племе поразило друго. Међутим, ови што су изгубили (што и не поричу) су се хвалили како су посекли више глава. Јесте да су изгубили планину, јесте да су гадно изгинули, али су зато посекли више глава

Уопште, није ми јасан тај концепт. Налазиш се на бојном пољу, убијеш непријатеља, и шта - сечеш му одмах главу и носиш је са собом у левој руци (повремено је и спустиш, наравно) док десном пуцаш? Или се после битке враћаш да одсечеш главе оних које си убио? Ово друго је мало ризично, јер ако дође до повлачења, остаде без трофеја. А ако ниси посекао главе, као да ниси никог ни убио јер зна се шта иде на ранг листу...

Није ни чудо што је тај обичај напуштен, јер не само што је варварски, већ и омета војску у напредовању.

Апсолутно. Ово данас виђамо у Сирији и Блиском Истоку, где се овим баве они најцрњи џихадисти који су сам талог, шљам и дно светске цивилизације. Жао ми је што и у нашој историји постоји нешто што личи на ове њихове одвратне обичаје.

Да су ови људи који су секли главе у историји данас живи, вероватно би правили селфије с тим одсеченим главама.

[Atlantische]

Апсолутно. Ово данас виђамо у Сирији и Блиском Истоку, где се овим баве они најцрњи џихадисти који су сам талог, шљам и дно светске цивилизације. Жао ми је што и у нашој историји постоји нешто што личи на ове њихове одвратне обичаје.

Да су ови људи који су секли главе у историји данас живи, вероватно би правили селфије с тим одсеченим главама.

Мало је претерано поредити једног Баја Пивљанина или било ког хајдука са џихадистима. Да је одсецање главе било неки леп обичај, наравно да није, далеко од тога, али сигурно је да се нису секле главе из истих разлога због којих их секу дивљаци из ИСИС-а. Друга ствар, логично је било у та сурова времена да ће свако ради престижа, пркоса, поноса и славе уколико му се укаже прилика одсећи главу неком виђенијем Турчину и однети је са собом.

[Sharelock]

Непријатељска глава као ратни трофеј у Црној Гори... има сигурно деценија/две да сам негде прочитао о првим сукобима црногорских ратника и Француза почетком XIX века. Наши њима одсецаху главе, дођу у братство/племе, а братственици им се ругаху да су одсекли главе женскињама. Проблем је био што Французи нису имали бркове, док су наши сви били бркајлије, нису хтели да се брукају да погину, да им неко одсече главу, па да се помисли да је до женска глава - зато су бркови били цењени симбол мушкости. Због безбрких Француза, наши се договоре да њима не секу главе него да им одсеку само косу са главе (са кожом). Они Французи у чијим су јединицама појединци тако "острижени", крену на исти начин да узврате нашима, па како им тај обичај прирасте к срцима, када их преместише у Северну Америку, почеше исти обичај примењивати на Индијанце. Е, сада и Индијанцима тај обичај прирасте к срцима, те нагоном подражавања, почеше стрижати Французе, затим Енглезе, па и међусобно се почеше стрижати. Тај обичај нама се врати преко каубојских филмова, па ту стрижбу, иначе наш изум, прихватисмо под новим именом "скал"- "скалпирање" и многима од нас Индијанци не бејаху позитивни ликови, док не дође немачко-српски Винету...

[Nebo]

А онда неко да направи статистику која хаплогрупа колико глава!!!

Можемо видети, из овог прегледа хаплогрупа који је Лука поставио, да у пракси нема склоности неке ХГ у примени овог ратничког обичаја, већ има свих хаплогрупа код Србља заступљених.
Верујем да је и на другој страни слично, међу исламизираним Балканцима ("Турцима").
Недостаје у овом прегледу једино ХГ R1a: или су мало финији од осталих, или нису успели да се искажу услед веће заступљенопсти осталих... 

[Nebo]

Не вјерујем нешто у вјеродостојност овакве "ранг листе", као да се уопште поуздано зна ко је колико глава посјекао. Нити мислим да треба стављати величине попут Баја Пивљанина или Трипка Џаковића (који жртвоваше не само себе, већ и огроман дио свог братства, и о чијој је јуначкој погибији прича обишла Европу) на дно листе.

Шкрњо, то је питање за аутора књиге.

Главе се јесу узимале као трофеј, али потпуни је мит да се у борби убијало већински обезглављивањем- главе су узимане са непријатеља који су или већ били мртви или ранама онеспособљени за даљу борбу.

Нико то ни не тврди. Глава као трофеј по правилу је узимана након што је непријатељ убијен. То је неспорно, а и хуманија верзија.

[Jelic]

Можемо видети, из овог прегледа хаплогрупа који је Лука поставио, да у пракси нема склоности неке ХГ у примени овог ратничког обичаја, већ има свих хаплогрупа код Србља заступљених.
Верујем да је и на другој страни слично, међу исламизираним Балканцима ("Турцима").
Недостаје у овом прегледу једино ХГ R1a: или су мало финији од осталих, или нису успели да се искажу услед веће заступљенопсти осталих... 

Има и њих сигурно на списку, само ће време показати да ли су у самом врху или при дну

[Nebo]

Уз дужно поштовање према нашим прецима, овај обичај је чист примитивизам. Као да је битно колико је глава неко посекао, ваљда је важно колико је непријатеља убијено и шта је постигнуто борбом.

Није ни чудо што је тај обичај напуштен, јер не само што је варварски, већ и омета војску у напредовању.

Иване, разумем шта пишеш, али пишеш из перспективе човека 21. века. Покушај да се замислиш, удубиш у психу човека Црне Горе 17, 18, 19. века. Убити у борби и одсећи главу убијеном непријатељу - схватио би то као нешто сасвим природно, нарочито јер си одрастао у таквом окружењу и као дете гледао своје ближње (оца, ђеда, стричеве, старију браћу) како се поносни са бојишта враћају са одсеченом главом у руци.

Све је ствар васпитања и примера из најближег окружења.

Обичај је напуштен под притиском, јер је књазу Николи замерано на овоме од странаца. Не верујем да би он то иначе забранио.

Што се тиче ометања војних акција, тога је било. Није један случај да је неки ратник изгубио главу у тренутку док је секао главу непријатељу којег је убио... Лудило, варварство, можемо то назвати како год хоћемо, али, једноставно - таква су времена била...

[Nebo]

Има и њих сигурно на списку, само ће време показати да ли су у самом врху или при дну

Што кажеш..., кад боље погледам списак - можда и при врху 

[Nebo]

Мало је претерано поредити једног Баја Пивљанина или било ког хајдука са џихадистима. Да је одсецање главе било неки леп обичај, наравно да није, далеко од тога, али сигурно је да се нису секле главе из истих разлога због којих их секу дивљаци из ИСИС-а. Друга ствар, логично је било у та сурова времена да ће свако ради престижа, пркоса, поноса и славе уколико му се укаже прилика одсећи главу неком виђенијем Турчину и однети је са собом.

Тачно тако. Није исто сећи главе из садистичких побуда, и оно што је некада чињено - да се покаже јунаштво у боју и докаже да је убијен непријатељски ратник.

И не само "виђенијем Турчину" (премда је то била посебна част), већ сваком убијеном непријатељу.

[Nebo]

Они Французи у чијим су јединицама појединци тако "острижени", крену на исти начин да узврате нашима, па како им тај обичај прирасте к срцима, када их преместише у Северну Америку, почеше исти обичај примењивати на Индијанце. Е, сада и Индијанцима тај обичај прирасте к срцима, те нагоном подражавања, почеше стрижати Французе, затим Енглезе, па и међусобно се почеше стрижати. Тај обичај нама се врати преко каубојских филмова, па ту стрижбу, иначе наш изум, прихватисмо под новим именом "скал"- "скалпирање" и многима од нас Индијанци не бејаху позитивни ликови, док не дође немачко-српски Винету...

Скалпирање су практиковали још Скити и Германи у старом веку, затим афричка племена касније, а у Америци су забиљежена скалпирања (обострана - Индијанци Европљане и Европљани Индијанце) још у 17. и 18. веку.
Тако да ти ова прича баш и не стоји.
Осим ако није шала у питању 

[Црна Гуја]

Не заборавимо ни "цивилизоване" Енглезе:

[Nebo]

Слична колекција коју су нам оставили наши "традиционални пријатељи" (чух то пре неког времена на нашој телевизији) Турци:

[симо]

Не заборавимо ни "цивилизоване" Енглезе:

Да не буде да браним Енглезе, али обичај препарирања тетовираних глава на Новом Зеланду или mokomokai је локалног карактера. Овај на слици је само човјек колекционар етнограф, који их је покуповао.

Главе су препарирали чланови породица умрлих, након што би их добро скували и просушили. У 19. вијеку је било трговине овим главама управо међу маорским племенима, а самим тим и злоупотреба.

[Nebo]

Нешто слично постојало је и у Јужној Америци:

http://latinskamerika.com/hibaro.php

[Небојша]

И Предатор скупља лобање својих жртава. Можда води порекло из Црне Горе?

[Иван Вукићевић]

Све је ствар васпитања и примера из најближег окружења.

Наравно, такво је било време. Само, ово је одличан пример да су људи свашта у стању да прихвате као потпуно нормалну ствар под утицајем средине без икаквог дубљег размишљања. Сигурно је било оних који су то радили и невољно само да не би заостајали за другима, али очигледно је било и оних који то нису радили редовно. Марко Миљанов је у свом животу сигурно убио далеко више од четири Турчина, а могао бих да се кладим да су те главе припадале неким виђенијим Турцима. Иначе, вероватно ни њих не би секао. У време када није било фотоапарата, глава је била најбољи доказ за нечију смрт, тако да одређено оправдање постоји за сечење глава виђенијих Турака, само то су ретки случајеви попут Махмута Бушатлије.

Иначе, Бакс је одлично приметио како Махмут Бушатлија (наш савременик) врло личи на свог претка.