Вјера и култура Срба > Културно наслеђе

Идентитет - чување или развијање

<< < (3/6) > >>

Atlantische:

--- Цитат: ДушанВучко  Децембар 22, 2020, 11:42:16 поподне ---Jер је лицемерје посећивати Сопоћане, Студеницу, а бити републиканац :) Ко је подигао те манастире? Па монарси!...Хоћемо ли се делити на оне који та места посећују као и било који музеј (напр, Лувр) и на оне који посећују део наше историје?

--- Крај цитата ---
Ово је као када бих те ја питао да ли је лицемерје навијати за београдске клубове основане 1945. и бити српски националиста и монархиста? С тим што је ово умногоме разумније питање јер не дотиче веру и цркву већ спортска друштва.

Узгред, као што рече Бојан, одлазак у цркву је приватна ствар сваког појединца, независно од тога како се он изјашњавао по многим питањима.

goca 11:

--- Цитат: ДушанВучко  Децембар 22, 2020, 11:42:16 поподне ---Jер је лицемерје посећивати Сопоћане, Студеницу, а бити републиканац :) Ко је подигао те манастире? Па монарси!...Хоћемо ли се делити на оне који та места посећују као и било који музеј (напр, Лувр) и на оне који посећују део наше историје?

--- Крај цитата ---
Ja zaista ne razumem" šta je pisac hteo da kaže" Kakvo licemerje ili drugačije rečeno prevarno ponašanje, šta li...
Onaj ko ide u crkvu ili manastir niko ga ne pita zašto ide i ne ulazi u te razloge.Idu i Muslimani u pravoslavne svetinje kada ih nevolja na to pritisne, i pravoslavci kod hodža po zapis da nadju lek i pomoć ili da se pomole katoličkom svecu...
A idu i ateisti ...svi imaju neke svoje razloge, zašto bi to bilo licemerje. Čovek može da veruje i da se nada ....njegov izbor.
Znam čoveka Bošnjaka, islamske veroispovesti, čiji je otac sprečio miniranje Sopoćana za vreme II sv. rata. Veruje u Alaha a sačuvao hrišćansku svetinju...
Ne znam  i ne razumem tu podelu zaista  na šta ste mislili. ..

Антонин:
Генерално што се тиче идентитета, не само српског већ било чијег националног, - то је можда једна од најкомпликованијих али и најинтересантније историјско питање. Због чега смо ми Срби - Срби? Када се ради о "придруженим" народностима (овде мислим на на пример некога ко је етнички Илир, Келт, итд. или некога чији су се преци у једном тренутку осећали Албанцима, Хрватима, Бугарима, Цинцарима, Мађарима, да би у једном тренутку постали Срби), питање је још интересантије. Наиме, шта је то што је њихове претке навело да постану Срби? Не верујем да је сваки од таквих случајева имао неку нарочито развијену представу о детаљима српске историје, или да је на њега утицала књижевност јер су махом били неписмени, или пак црква јер је велики број њих припадао другој религији или ономе што се пре може назвати народна вера пре него хришћанство?
У српском случају, бар онако како га ја видим, мислим да су у питању мешавина заједничког порекла и нечега што би звали културним обрасцем. При томе под пореклом сматрам заједнички језик као и крвну везу-сродство, а можда бих ту додао и религију, јер реално мало ко бира своју религију, без обзира да ли касније буде верник или не. У погледу културног обрасца код нас пре свега мислим на народну поезију и оно што би се могло назвати народном вером - разноразни скуп веровања, предања, празноверица, који опет, поклањали ли им ми пажњу или не, свакако утичу на формирање нашег размишљања. При томе, када узимамо у обзир књижевност, што се тиче народне књижевности - у нашем случају пре свега гуслара и народне поезије, њој увек дајем улогу формирања идентитета, док школовања књижевност - у виду писаца и песника, бар у мом гледању ствари има улогу чувања идентитета (мада наша данашњи чини ми се нема ни једну ни другу).
Са друге стране, мислим да - колико год понекад испразно звучало - увек треба узети у обзир и заједничку прошлост и заједничку будућност-очекивања. И то у погледу развијања и очувања идентитета предност дајем заједничкој будућности - уколико неко не види своју будућност у оквиру једног народа, могу га за тај народ везивати и отац и мајка и језик и писмо, то све постаје небитно. У преводу - ако ја кажем да сам по националности пингвин - ја сам пингвин и тачка.
Ја сам свој идентитет видим пре свега у прецима - некако бих доживео као издају оца, мајке, бабе, деде, итд. ако бих ја одједном сад решио да будем нешто друго сем Србин. Што се тиче религије, не видим је као нешто што ме идентитетски одређује, или да ме на неки мистичан начин повезује да другим људима. Сличан став имам и према писму, које се често у свакодневним разговорима навди као крунски доказ да је неко Србин или није у моделу ћирилица˃латиница. Поред предака, ту је за мене историја тј заједничка прошлост, народна поезија, која описује разноразне што стварн што измишљене хероје, али суштински представља списак идеја које су наши преци сматрали за битне да их оставе потомству, али као што поменух и заједничка будућност, тј. очекивање да ћемо се неки "ми" без обзира колико бројни, заједнички изборити за неко наше место под сунцем.

Exiled:

--- Цитат: Антонин  Децембар 23, 2020, 12:02:53 поподне ---Генерално што се тиче идентитета, не само српског већ било чијег националног, - то је можда једна од најкомпликованијих али и најинтересантније историјско питање. Због чега смо ми Срби - Срби? Када се ради о "придруженим" народностима (овде мислим на на пример некога ко је етнички Илир, Келт, итд. или некога чији су се преци у једном тренутку осећали Албанцима, Хрватима, Бугарима, Цинцарима, Мађарима, да би у једном тренутку постали Срби), питање је још интересантије. Наиме, шта је то што је њихове претке навело да постану Срби? Не верујем да је сваки од таквих случајева имао неку нарочито развијену представу о детаљима српске историје, или да је на њега утицала књижевност јер су махом били неписмени, или пак црква јер је велики број њих припадао другој религији или ономе што се пре може назвати народна вера пре него хришћанство?
У српском случају, бар онако како га ја видим, мислим да су у питању мешавина заједничког порекла и нечега што би звали културним обрасцем. При томе под пореклом сматрам заједнички језик као и крвну везу-сродство, а можда бих ту додао и религију, јер реално мало ко бира своју религију, без обзира да ли касније буде верник или не. У погледу културног обрасца код нас пре свега мислим на народну поезију и оно што би се могло назвати народном вером - разноразни скуп веровања, предања, празноверица, који опет, поклањали ли им ми пажњу или не, свакако утичу на формирање нашег размишљања. При томе, када узимамо у обзир књижевност, што се тиче народне књижевности - у нашем случају пре свега гуслара и народне поезије, њој увек дајем улогу формирања идентитета, док школовања књижевност - у виду писаца и песника, бар у мом гледању ствари има улогу чувања идентитета (мада наша данашњи чини ми се нема ни једну ни другу).
Са друге стране, мислим да - колико год понекад испразно звучало - увек треба узети у обзир и заједничку прошлост и заједничку будућност-очекивања. И то у погледу развијања и очувања идентитета предност дајем заједничкој будућности - уколико неко не види своју будућност у оквиру једног народа, могу га за тај народ везивати и отац и мајка и језик и писмо, то све постаје небитно. У преводу - ако ја кажем да сам по националности пингвин - ја сам пингвин и тачка.
Ја сам свој идентитет видим пре свега у прецима - некако бих доживео као издају оца, мајке, бабе, деде, итд. ако бих ја одједном сад решио да будем нешто друго сем Србин. Што се тиче религије, не видим је као нешто што ме идентитетски одређује, или да ме на неки мистичан начин повезује да другим људима. Сличан став имам и према писму, које се често у свакодневним разговорима навди као крунски доказ да је неко Србин или није у моделу ћирилица˃латиница. Поред предака, ту је за мене историја тј заједничка прошлост, народна поезија, која описује разноразне што стварн што измишљене хероје, али суштински представља списак идеја које су наши преци сматрали за битне да их оставе потомству, али као што поменух и заједничка будућност, тј. очекивање да ћемо се неки "ми" без обзира колико бројни, заједнички изборити за неко наше место под сунцем.

--- Крај цитата ---
Тај проблем дефинисања нације је велики без обзира ко га од аутора, начника,стручњака или филозофа дефинисо.Увек је некако магловито, недоречено. Неко би нацију везо за језик али Американци причају енглески, па Швајцарци, па Аустријанци па напосе и Бошњаци...Неко би везо нацију са религијом, видимо и да то не пије воду...и ми и остали православци Грци, Бугари,Руси делимо исту религију али не националност...Све у свему јако неразјашњено стање кије ми Срби никако да протумачимо како ваља...Ево да се нашалим мало...Кад овде ђе живим мештани виде неки дим одма кажу:Опет онај Србин дими месо...Значи препознају ме...

ДушанВучко:

--- Цитат: ДушанВучко  Децембар 22, 2020, 11:42:16 поподне ---Jер је лицемерје посећивати Сопоћане, Студеницу, а бити републиканац :) Ко је подигао те манастире? Па монарси!...Хоћемо ли се делити на оне који та места посећују као и било који музеј (напр, Лувр) и на оне који посећују део наше историје?

--- Крај цитата ---
Ово је било непромишљено изречено са моје стране, извините...Јер сам размишљао о ономе што сам рекао, о монархији, па сам некако дошао и до цркве и поставио себи питање " да ли је могуће да неко буде верник, а да буде против монархије?" Онда у том заносу ројалистичком сам рекао себи "тешко да је могуће" и донео онда непромишљен крајњи закључак са овим непромишљеним изразом. Више сам сам тражио одговор, па је испало овако грубо...У суштини, као када бих поставио и питање "да ли могуће бити ројалиста, а бити атеиста"

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна

[*] Претходна страна

Иди на пуну верзију