Цитати из "Књиге о Косову" Димитрија Богдановића који се на прегледан начин позабавио српско-арбанашком "зоном симбиозе" на подручју које углавном обухвата данашњу северну Албанију:
"Етнолошка истраживања нису још у довољној мери извршена да би се могло са више сигурности рећи које је од ових племена српског, а које албанског порекла. Стање ове српско—албанске прелазне зоне или „зоне симбиозе" око Дрима, Скадарског језера и Зете, а онда Проклетија и Паштрика у XV веку може се данас веома поуздано реконструисати на основу турских докумената и ономастичке грађе, као и статистичких података који се одатле могу извући. Колико год старосрпске повеље остављају доста отворених питања за геолингвистичку обраду, такав увид у имена на зетско–хумско—рашком простору, како добро примећује Митар Пешикан, омогућавају нам тек турски опширни дефтери, систематски пописи домаћина — феудалних обвезника са налозима и дажбинама које су разрезиване и наплаћиване, у ствари катастри и пореске књиге. Проучени су дефтери за област Бранковића из 1455, дефтер Скадарског санџака из 1485, дефтер Старе Црне Горе из 1521. и попис Херцеговине из 1477. Први се односи на слив Ситнице и Лаба, делове Подримља, Поибарја и сливова Топлице, Јужне Мораве и Лепенца /дакле углавном источни део територије Косова/, док се дефтер скадарски односи на простор између реке Зете и Мораче и Белог Дрима, па и преко овога, односно од околине Бродарева на Лиму до Великог Дрима и Јадрана; уз овај дефтер је и попис насеобина Пипера и Климената из 1497, као што је и уз попис Старе Црне Горе и попис исте области из 1523. Херцеговина у попису из 1477. је традиционална хумска област. У геолингвистичкој анализи лик имена узима се као поуздано сведочанство о етно-језичким границама, те су изразите одлике староарбанаских имена омогућиле да се поуздано одређују насеобине са именима старосрпског типа, са именима староарбанаског типа и са мешовитом ономастиком."
"Мада je утврђивање конкретне границе било отежано и тиме што се известан број места у граничним зонама не да ближе локализовати, има довољно поуздано размештених насеобина да се могло доћи до веома егзактних налаза за сам почетак турског доба, тј. за средину и другу половину XV века. С обзиром на квалитет и поузданост ових налаза, навешћемо главне резултате истраживања Митра Пешикана. Мркојевићи /данас Мрковићи у залеђу Бара и Улциња/ имају у основи словенска имена, мада са извесним албанским примесама и утицајима; Крајина /северно од Мрковића, тј. између Црмнице, планине Румије и Бојане или садашње државне границе/ представља мешовиту зону; источно од Бојане у оно време нема словенских насеобина, али је источно од Скадарског језера у простору Купелник—Кадарун–Подгора постојала зона са именима старосрпског типа, док су даље ка истоку, све до граница Алтина, само арбанске насеобине; мешовитог су карактера и имена око реке Цијевне, почев од Климената у Албанији, преко Куча, па до Зетске равнице /историјског Подлужја/; насеља са арбанаском ономастиком нема у Старој Црној Гори /потоња Катунска, Љешанска, Ријечка и Црмничка нахија/ и уопште западно од језера и Мораче, што вреди за Подгорицу, Пипере, Васојевиће, плавско–гусињски крај и цело Полимље, а такође за читаву област Бранковића /поречје Клине, Горњег Ибра, Ситнице, Лаба, Топлице и Косанице, Лепенца, Јужне Мораве/, нема их ни у старом Хвосну /северна Метохија/, укључујући Ругово, а ни јужније — y североисточном делу међуречја Белог Дрима и његове притоке Рибнице. Стање се, међутим, мења западније од овога простора, те турска нахија односно старосрпска покрајина Алтин представља изразито мешовиту зону. При томе у албанском делу Алтина преовлађују српске насеобине, док је највећа концентрација арбанских насеобина с обе стране реке Рибнице /Ереника/, између Јуника и Ђаковице, у којој већ доминирају старосрпска имена. Арбанаских насеобина има и око Ђаковице, али ту већ ка југу залазимо у предео из којега за XV век имамо само местимичне податке недовољне за праћење етнојезичких граница, јер недостају дефтери за област Дукађина и Призрена. Један век касније, према објављеним деловима Дукађинског дефтера од 1571, у пределима око Паштрика влада албанска антропономија, али то je већ друго доба, чија се слика не би смела механички пројектовати у прошлост."