Оно што мене занима је прелаз са племенско-демократског уређења Срба (Вишеславићи) до феудализма (Немањићи). Затим, како су неки Срби постали власи (са малим в полуномадски сточари), а неки земљорадници. Власи су у средњем веку били на дну друштвене лествице, али захваљујући рудницима и њиховим превозом робе изборили су се за нешто боље. Плус, већина племена Никшићи, Бањани, Дробњаци стављају свог родоначелника (и генетски) у 13-и век. У 13-ом веку је иначе наступило Мини ледено доба, што можда има везе са овим Founder effectima. Кад би се кренуло од ове основе (ако је тачна) можда би се дошло и до формирања племена (у овом случају Никшића)?
Пошто сам на једном хрватском форуму скоро управо писао о овом питању које си поставио, пренијећу и овдје то што сам написао. Иако не спада стриктно у тему о Никшићима може се и послије премјестити у одговарајућу тему. Ево тог дијела:
"Poljička plemenska samouprava (mislim da je ovo "republika" ipak pretenciozno) je interesantna ne samo zbog društvenih odnosa, već i zbog etnogentskih prožimanja na tom graničnom području štokavskog i čakavskog elementa.
Sam statut (najraniji sačuvani primjerak iz 15. v.) je pisan ćirilicom. Preovladava štokavska ikavica, uz značajno prisustvo čakavice. Osnovu samoprave čine tri roda, istočnog štokavskog porijekla (tzv. Didići), na koju se kasnije naslojavaju rodovi zapadnog, čakavskog projekla? (tzv. Ugrići). Samo Didići i Ugrići suštinski upravljaju.
U Statutu se pominje i treći, zavisni sloj tzv. kmetići. Kao posljednji sloj pominju se Vlašići, stanovništvo u vlaškom statusu, koje je u tim krajevima prisutno od 14. vijeka. Iako su Vlašići bili u daleko povoljnijem položaju od kmetića, ni oni nisu mogli biti dio samouprave. Ipak dio kmetića se prelivao u Vlašiće, poboljšavajući na taj način svoj status.
Ovdje je ključno pitanje odnosa dva oblika prava: stare plemenske samouprave i vlaškog prava. Na prostoru Poljica su se na neki način ta dva prava, koja oba impliciraju rodovsku povezanost i određene samopravne povlastice, sudarila.
Međutim, tu vidimo da nije dolazilo do njihovog stapanja. Didići su ostali Didići, Vlašići Vlašići. Vlašićima nije dato političko pravo, uprkos njihovoj unutrašnjoj "vlaškoj" samoupravi.
Sličnih odnosa na relaciji djedići ili baštići ili vlasteličići kontra vlasi, bilo je i u istočnoj Hercegovini (Popovo, Trebinje, Konavle), ali se čini da je tamo nakon dolaska Turaka ipak bilo prelaska vlasteličića na vlaški status. U Poljicama je zbog blizine Mletačke republike taj odnos na neki način konzervisan.
Vlasi Poljičani, a mogli bismo reći Vlasi nastanjeni na teritoriji Poljica, pominju se skupa sa Vlasima iz župe Radobilje, u jednom dokumentu iz 1480. godine, kao bjegunci sa turske na ugarsku stranu.
Iz nekih kasnijih izvora čini se da su poljički vlasi ili Vlašići bili nastanjeni na u primorskom dijelu Poljica (Podstrana, Duće, Sitno i Srinjina) gdje su bili izmješani sa kmetićima."
"Takođe,zanimljivo je pitanje, kako je uopšte u ovim plemenskim samoupravama poput poljičke, dolazilo do formiranja sloja zavisnih seljaka-kmetića. Da li su to bili osiromašeni didići, ili je to bilo stanovništvo sa strane kojem su didići nudili svoju zemlju za obradu. I koliko je uopšte u takvom egalitarnom rodovskom društvu moglo biti zavisnih kmetića?"
Istoričar Mihailo Dinić u svom radu "Humsko-trebinjska vlastela" u dijelu pod nazivom "Vlasteličići" osvrnuo se i na poljičke Didiće:
"U zapadnim krajevima srpsko-hrvatskih oblasti živeo je i naziv dedići, didići, djedići, kome, odgovara izraz baštić, kao što i reč baština zamenjuje raniju dedinu. Već smo imadi prilike pomenuti da, su Poljicima didići niže plemstvo,„bosanska gospoda". Dedića je bilo i u predelu koji nas ovde posebno zanima. U Lugu se i danas nalazi selo Djedići. Tu je bilo sedište onih Dedića koji se u 14. veku javljaju u vezi sa isplatom humskog mogoriša. Kada je Stefan Kotromanić posle prodora u dolinu Neretve zahtevao od Dubrovčana da njemu isplaćuju mogoriš, objašnjavano mu je da humski mogoriš ne pripada ni raškom ni bosanskom vladaocu niti knezu Huma, već jedino Dedićima iz Popova – illis de Diedich de Papua. Imamo nekoliko potvrda da je stvarno njima i isplaćivan iz kojih se da zaključiti, da su oni bili sitna vlastela — vlasteličići."
Poljički Didići su specifični iz razloga što su uspjeli sve do 19. vijeka, očuvati društvene odnose karakteristične za srednji vijek na širem području kako srpskih tako i hrvatskih oblasti. Neku vrstu slovenske plemenske aristokratije, one koja se i u srednjem vijeku opirala punoj feudalizaciji.
U istočnoj Hercegovini su se takve opštine u nekoj formi održavale do ratova 1690-tih. Dobar primjer bi mogli biti trebinjski Ljubibratići i Zupci."
