Аутор Тема: Владимир Ћоровић: ИСТОРИЈА СРБА (Бој на Косову)  (Прочитано 5629 пута)

Мирослав Младеновић

  • Гост
Владимир Ћоровић: ИСТОРИЈА СРБА (Бој на Косову)
« послато: Новембар 12, 2013, 01:02:28 поподне »


Владимир Ћоровић: ИСТОРИЈА СРБА (Бој на Косову)

Бој на Косову
 
Владимир Ћоровић: Историја Срба
 
Купите штампано издање ове изванредне књиге

Владимир Ћоровић
После победе на Марици Турци нису одмах почели са правим освајањима на Балкану, него су, учврстивши своје положаје, стали да шире свој утицај и да стварају упоришта за даље напредовање.
У њиховом раду било је несумњиво извесног система. Они нису хтели да упорном борбом изазову против себе један хришћански савез пре него постану сасвим сигурни, него су се, за почетак, задовољавали тим да балкански династи признају њихову врховну власт и да их натерају на плаћање данка, како би повећали своја финансиска средства.
 Тако они нису заузели Вукашинову област, него су пристали да у њој влада као краљ, Вукашинов син и наследник Марко, најпопуларнији јунак наше народне епске песме.
Марко је владао јужном српском Маћедонијом са седиштем у Прилепу, тврдом граду, који је имао и по природи положај врло погодан за одбрану и од старина изграђиван као најтврђе место Пелагоније.
 У северном делу Вукашинове краљевине имао је власт млађи брат Марков Андријаш, чија се задужбина на реци Трески, подигнута 1388/9. год., очувала све до данас.
Вукашинови наследници имали су борбе и са западним и са северним српским суседима, који су се пожурили да им, после очеве погибије, окрње поседе.
Призрен су преотели Балшићи, а Скопље Вук Бранковић. Отимање око Костура постало је чак и предмет епске песме.
Као Марко признали су турску власт и браћа Дејановићи, Драгаш и Константин, сестрићи цара Душана, који су господарили на левој обали Вардара, од Куманова до Струмице,  Ћустендил, и у свом потурченом називу, још увек чува спомен на свог господара Константина.
 Народна песма, која Константина зове "бегом", ваљда по том што га је запамтила као турског господина, опева њега и Марка као људе који одржавају добре суседске односе. Трећи српски династ на југу, Тома Прељубовић, држао се у Епиру дуже времена само као турски штићеник.
Од осамдесетих година XIV века Турци су постали активнији и агресивнији. Они упадају чак и у области изнад Шаре, а њихове се чете залећу и у западне области све до близу приморја, и то не само у Албанији него и у Хуму. Ти упади вршени су исправа са малим оделењима и нису могли имати освајачки карактер.
Извођени су ради пљачке и с намером да изазивају неспокојство и страх. Али временом та залетања имају извиднички карактер и служе као уводне акције за веће покрете. Српски летописи, који настају у овом време, бележе све чешће датуме тих упада и сукоба, осећајући им из дана у дан све већи значај.
Први од сукоба на границама северне Србије био је год. 1380., када је Цреп Вукославић сузбио Турке на Дубравници. У то време, због опасности од Турака, подигнут је недалеко од ушћа Нишаве у Мораву град Копријан (после назван Курвин град), да брани нишавску долину од њихова насртања.
У исто доба Турци су продирали и према Албанији, пошто су у јужној Маћедонији и у Епиру утврдили своју превласт. Хришћански господари тих области ишли су им посредно на руку својим борбама око појединих крајева или за власт.
 У тим борбама нарочито су били активни чланови династије Анжу из јужне Италије и други великаши пореклом из Италије; који су, помагани делом од својих земљака, одржавали своје раније владарске поседе на источној обали Јадранског Мора и у Грчкој, или тежили да их прошире, или да добију нове.
Од српских династа у Албанији је био активан једино Балша Балшић који је успео да женидбом постане господар Валоне и Берата, и који је водио дуге борбе да би добио и Драч.
 Тај врло борбени и недовољно разборити човек, са великим амбицијама, створио је себи непријатеље на више страна. Видели смо да се сукобљавао са Алтомановићем, краљем Марком и Твртком на српској страни.
Тако исто борио се и у Албанији. Анжујци су хтели да свакако добију Драч као своје старо упориште, а за Драч се отимао и Карло Топија, најмоћнији албански династа.
 Балша је имао извесних тренутних успеха, али се исцрпео у честим подвизима, који нису одговарали његовој стварној снази. Турци су, видећи та трвења, окренули своје чете и на ту страну. У борби с њима, у Мусакији, Балша је 18. септембра изгубио главу.
Његова удовица затражила је потом млетачку заштиту и с том помоћи одржала се у области Валоне, коју је после оставила свом зету Мркши Жарковићу, сестрићу Драгаша Дејановића.
Иза тога Турци понављају своје упаде у северне и северозападне области. Год. 1386. Турци су освојили Ниш, главно чвориште на путевима од југа према северу и од истока према западу.
Намера им је била да поседајући то место и крај ближе прате везе између Србије и Бугарске. Српска војска разбила је Турке код Плочника, али Ниш није успела да поврати. Исте ове године јављају се први пут и турске чете у Хуму.
Њихов ненадни и необични упад изазвао је запрепашћење и велику пометњу; људи су, у страху, бежали са стоком на дубровачко земљиште, према мору. Две године потом кренула је нова турска војска према Хуму, али је, као што смо већ поменули, код Билеће претрпела пораз.
Порази код Плочника и Билеће натерали су емира Мурата на озбиљне припреме за борбу са Србима. Мада растројени и тешко погођени поразом на Марици, Срби су још увек претстављали главну војничку силу Балкана.
Њу је требало сломити, да би се могло с успехом радити на даљем подвлашћивању Балкана. Турске припреме за нападај вршене су дуго и већ у фебруару 1389. год. знало се за њих у Млецима, а и у самој Србији.
Кнез Лазар је створио средиште у Крушевцу, држећи најбогатији и најплоднији део српске државе, цео слив обе Мораве. Испред њега, према Турцима, налазило се у српској, њему подређеној власти Косово, које је штитило Србију с југа.
Он се надао, да ће у савезу са Босном и Бугарском моћи обезбедити своје подручје од судбине јужне српске државе. С њим почиње повлачење српског државног средишта према северу, односно узмицање испред новог непријатеља.
 Кнез Лазар не наставља пуну традицију немањићске Србије. То показује, најпре, његова титула, која није ни царска ни краљевска; затим, ни не покушавање с његове стране, да почне јаче деловање према јужним границама, на рачун турских вазала Мрњавчевића и Дејановића; најпосле, његово невезање ни за један од старих било политичких било црквено-просветних центара.
Свеједно је, да ли је он то чинио што је хтео или што стицајем прилика није ништа могао да постигне у тим правцима. Чињеница је, да с њим долази до хисториског израза северна изнадкопаоничка Србија, чије је учешће у нашој хисторији било дотада очевидно мање активно од учешћа рашко-косовског и метохиско-зетског.
Лазарева владавина значи нов период у нашој прошлости, ма колико се стари писци трудили да је претставе као природни и у неколико чак и породични наставак немањићског доба.
То ново обележено је и стварањем сасвим нове престонице, Крушевца, и читавог низа нових манастирско-просветних средишта, Раванице, Горњака, Љубостиње.
Пред опасношћу од Турака, која се јавила у свој озбиљности, кнез Лазар је потражио помоћи код својих савезника. Велику бригу задавало му је држање краља Сигисмунда.
Раније, Лазар је једно време, притешњен од Н. Алтомановића, пристајао да буде угарски вазал, али се после Лајошеве смрти, с Твртком заједно, ставио на страну Сигисмундових противника.
 Имао је с тога разлога да се боји од његове освете. Да би га ублажио он му је, преко свог зета Николе Гаре, понудио поново да му постане вазал. Сигисмунд је то примио, али до склапања уговора није дошло, јер је већ пре тога пала одлука на Косову.
Дуга припремања и на српској и на турској страни говорила су јасно, да се ради о великој и одлучној борби. То се видело већ и по том, што су на бојно поље кренула и оба владара лично, кнез Лазар и емир Мурат са два сина, Бајазитом и Јакупом.
У Лазаревој војсци једно крило водио је Вук Бранковић, а друго су сачињавали босански одреди под заповедништвом победника код Билеће, војводе Влатка Вуковића. Са Босанцима дошли су у помоћ Лазару, као старом савезнику, и хрватски "крсташи", под водством Ивана Палижне, који је као врански приор имао под собом крсташе витезове Ивановце.
Српски династи с југа нису смели да се у овом одлучном часу определе за Лазара, нешто из страха од огромне турске снаге, нешто из оскудица свести о потреби националне солидарности, а нешто и из себичних интереса, не увиђајући да ће слом Лазарев само отежати и њихов положај.
Константин Дејановић је и угостио турску војску која је преко његове области полазила на Косово и дао јој је и своје помоћне чете. Не знамо ништа поуздано о том како се у овој прилици држао краљ Марко.
Одлучна, легендарна, борба на Косову збила се на Видов-дан, у уторак, 15. јуна 1389. Појединости о целом току битке нису нам, на жалост, познате. Не знамо чак сасвим поуздано ни то, кад је у ствари погинуо турски хан, "султан" Мурат што би нам знатно помогло да правилније реконструишемо ток борбе.
 Ни сами српски извори не слажу се међусобно. Најважнији наш писац, Константин Филозоф, казује, да су једног српског племића неки завидници облагали кнезу да ће му учинити неверу. Да покаже ко је вера тај племић, коме је, по доцније уписаном тексту, било име Милош, у згодном часу потрчао је Турцима претварајући се, да хоће да се преда. Ови му повероваше и пропустише га.
Кад је дошао до султана Милош је храбро кидисао и сјурио мач у Мурата. Турци су га, разјарени, сасекли на месту. Други наш стари спомени, Похвала кнезу Лазару, писана на самом почетку XV века, саопштава да је Мурат погинуо после борбе. Народно предање, врло живо и разгранато, развило је верзију да је Милош извршио своје дело пре почетка борбе.
Из других домаћих извора знамо, да он свој подвиг није извршио сам, него да је имао и друштва. Једно писмо босанског краља Твртка помиње дванаест племића завереника, а народна песма два Милошева побратима Милана Топлицу и Ивана Косанчића, два иначе хисториски сасвим непозната лица. Ни о самом Милошу хисторија не зна никаквих појединости.
Његово презиме Кобиловић или Кобилић, које се од XVIII века мења у Обилић, унели су, по народном предању, тек писци од друге половине XV века. Турски извори говоре, међутим, о том друкчије.
 Да не би изгледали сувише лаковерни и да би свом великом владару приписали и ту победу турски писци, сви из реда, приказују ствар тако, да је Мурат погинуо или после битке или мало пре њеног свршетка. Убијен је на превару од једног српског скривеног завереника или рањеног борца, код је посматрао исход борбе, која је већ била одлучена у турску корист.
О самом току борбе зна се сигурно, да су Срби из почетка напредовали и да су потисли одељење султанова сина Јакуба. Влатко Вуковић са Босанцима имао је толико успеха, да је свом краљу, у два маха, слао вести о хришћанској победи.
Добро се држало и крило Вука Бранковића. Победу у корист Турака решио је Бајазит, брз и одлучан и с тога прозван Илдерим (муња), који се са свом снагом оборио на кнеза Лазара.
 Главна борба водила се око Мазгита и Гази Местана. Није сигурно да ли Муратово тулбе на Косову показује баш место његове погибије, али је врло вероватно да је на простору око њега развијана главна снага коњице. Кнез Лазар борио се храбро, али турском налету није могао одолети.
У српској војсци није било јединства команде и повезаности. Рањен, он је пао Турцима у руке и био посечен у одмазди за Муратову главу. Одељења и Вука Бранковића и Влатка Вуковића могла су да се спасу, јер их Турци нису далеко прогонили.
Бајазиту је било прече, да погуби брата Јакуба тобоже за казну због пораза, а у ствари да га излучи као такмаца, и да одмах потом крене кући, и да би осигурао свој престо.
 Народно предање осудило је тешко и неправедно Вука Бранковића, као да је он издао на Косову. Он је, зна се, и пре и после Косова био противник Турака и препоручивао везе са Мађарима, а од Турака нити је што тражио ни добио.
Њему је народно предање ставило на терет каснији сукоб његових синова са Лазаревим наследником Стефаном и једну много каснију туђу издају на Косову, а није му хтело опростити што на Косову није нашао смрт и он уз толике друге витезове "кнеза честитога".
Погибија оба владара, дотле нечувена у хисторији Балкана, и чињеница што Бајазит чак није остао у Србији да искористи победу, изазвала је утисак да турска победа није била потпуна и да је спорна. Босански краљ чак је и неколико недеља касније, јављао пријатељима о победи хришћана и примао честитке.
Ни у добро обавештеним Млецима до краја јула још се није знао прави обрачун борбе. Срби су га, међутим, осетили одмах. С Лазарем је изгинуо цвет моравских јунака; земља је остала обезглављена са једном женском главом на престолу и са још непунолетном Лазаревом мушком децом.
Осећало се да за поновљени турски, или ма чији други, налет не би било довољно отпорне снаге. Удар је био и сувише тежак и чинило се да цела земља страховито крвари.
Ниједан догађај наше хисторије, ни пре ни после тога, није оставио тако дубок и трајан утисак као ова косовска катастрофа. Народ је у свој дубини осетио његов судбоносни значај. Зграда старе царевине скрхала се непоправиво, и то не само што је противник био физички јачи, него што смо ми били морално слабији.
 У старој и позајмљеној фрази понављало се често и на више страна, да нас је зло снашло због лоших грехова. Мало је примера у хисторији других народа – ја, признајем, не знам ни за један други случај – да је у широким, правим, народним редовима један догађај био саосећан и запамћен тако живо и непосредно.
Народ је добро усекао у памет не само Косово, него и сва друга места по њему, која беху поселе војске, и сва главна лица из акције. И то је знао до појединости не на подручју старе Рашке, него по свима нашим областима. Унели смо та предања и међу Хрвате и међу Бугаре.
Лазарева погибија већ се онда, крајем XIV века, схватила као свесна жртва да се очува народна и државна слобода и да послужи као пример за доцнија поколења. Ниједан наш владар није добио толико похвалних слова, и тако топлих, као Лазар.
Прва жена списитељ у нашој књижевности, монахиња Јефимија, жена деспота Угљеше, извезла му је на свиленом покрову за његово тело дубоко проосећану молитву и признање за учињену жртву.
У другој похвали, писаној крајем XIV или на самом почетку XV века, дошла су до изражаја таква осећања, каква би скоро потпуно одговарала идеологији XIX века или расположењима новоромантичарског националистичког почетка нашег века. Кнез је, вели се, говорио пред борбу: "Боља нам је у подвигу смрт него ли са стидом живот.
Боље нам је у борби примити смрт од мача, него ли дати плећа непријатељима нашим. Много смо живели за свет, стога се потрудимо за кратко да поднесемо подвиг страдалнички, да поживимо вечно на небесима".
А његови су му људи одговарали: "За оточаство наше умрети нећемо поштедети себе... Умримо, да свагда живи будемо. Принесимо себе Богу живу жртву... Не поштедимо живот наш, да живописан образ после овог будемо другима".
Таква схватања ушла су и у широке народне кругове. Наша народна епска песма нема ништа песнички лепше, свесрдније осећано о етнички више прочишћено него што је циклус о Косовској погибији.
 Илијада је значајна по свом широком епском оквиру и са својим херојским личностима, које су сличне боговима и које често богови и воде, али је њен основни мотив отимачина, увређено самољубље и превара.
У Нибелунзима, језиво мрачним, полазна тачка је освета. У нашем косовском циклусу основни мотив је свесна жртва и вршење дужности према отаџбини. Кад је "царица" Милица, каже једна песма, уочи страховите борбе, молила Лазара да јој од деветоро браће остави бар једнога, "сестри од заклетве", он јој дозвољава да заустави кога хоће. Када сутрадан Милица на градским вратима зауставља браћу, најпре Бошка Југовића, па редом остале, све до најмлађега, који води цареве једеке, она чује увек један исти јуначки одговор:
 
Иди, сестро, на бијелу кулу;
Не бих ти се јунак повратио
Ни цареве једеке пустио
Да бих знао да бих погинуо.
Идем, сејо, у Косово равно
За крст часни крвцу прољевати
И за вјеру с браћом умријети!
Тако схватају своју дужност сви из реда. И Васојевић Стево, који жури да не одоцни на борбу; и Ваистина, слуга Мусића Стевана, који неће да на њему и његову господару остане кнежева клетва, да није дошао на Косово; и кнежев слуга Голубан, који добија господарев благослов да остане у Крушевцу, али који "своме срцу одољет не може", него иде тамо, у борбу, да се нађе међу свом браћом и јунацима, кад се решава судбина Србије.
 
Моралом тих јунака васпитавали су се вековима наши нараштаји; њим је, у својим најцрњим данима, живео цео народ. Косовска етика била је једна врста националног еванђеља.
Оно, што је говорио Мустај-Кадија из Горског Вијенца на адресу Срба: "Крсту служиш, а Милошем живиш", било је сасвим тачно.
 Колико је уметнички био још увек жив и снажан делотворан утицај косовске легенде све до наших дана најбољи су доказ, поред многих других дела, Мештровићев Косовски храм, Војиновићева Смрт мајке Југовића, Ракићев Гази Местан.
Међутим, иако су свештенство и већ тада можда извесни елементи у народу осетили сав замашај косовске катастрофе, феудална господа тадашње Србије нису из тог случаја ништа научила. Она су и даље гледала првенствено своје интересе и руководила се локалним и себичним мотивима.
 Многи су од њих тежили да себе ојачају на рачун целине или суседа, угроженог од непријатеља, угрозе и они сами. То је општа појава и у Србији и у целом њеном суседству на Балкану и Европи. Феудализам са својим тајним и јавним револтом против јаке усредсређене власти; са својим себичним прохтевима који су с једне стране били уперени против владара и њихових органа, а с друге против радног тежачког света, које су, као поданике, тешко притискали; са својим честим ратовањима, која су трошила снагу земље и физички и привредно; утирао је пут турском освајању, коме је најпосле и сам пао као жртва.
Да је наш народ у оно време силног турског полета показао и више повезаности и више разумевања за несумњиву потребу једне чврсте заједнице његов би положај био врло тежак и водио би борбу са врло много опасности; овако, расцепкан у више држава, а и у тим самим државама расточен у више јединица, често љуто завађених, он је са врло мало заустављања ишао у отворену пропаст.
<<   Садржај   >>
-наставиће се-

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Владимир Ћоровић: ИСТОРИЈА СРБА (Бој на Косову)
« Одговор #1 послато: Новембар 12, 2013, 01:03:40 поподне »
-наставак-


Битка на Косову Пољу

Кнез Лазар Хребељановиц постао је после смрти цара Уроса најмоцнији владар Србије. Како је западне области његове државе стално угрозавао подрињски господар Никола Алтомановиц, то су кнез Лазар и босански краљ Твртко удрузеним снагама напали и потукли заједницког непријатеља Н. Алтомановица 1373 г., а његове земље медјусобно поделили.
Дрзава кнеза Лазара. - После победе над Николом Алтомановицем, кнез Лазар је просирио границе своје државе припојивси јој рудничку и ужичку област. Поставши господар читаве Мачве и заузевши област Рладица Бранковића, господара Браничева, границе Лазареве државе биле су још више размахнуте. Проширивши територијално своју државу, кнез Лазар је обратио посебну пажњу унутрашњем сређивању и припремају одбране од Турака.
 
Породица кнеза Лазара. - Да би обезбедио границе своје државе од непријатељских упада и да би спречио даље турско надирање, кнез Лазар је почео стварати одбранбени савез. Удајом својих кћери: за господара Косова, Вука Бранковића, за господара Зете, Ђурђа Стратимировића-Балсица, за бугарског владара, Шишмана и Милоша Обилића, као и удајом своје сестре за челника Мусу, господара доњег Лима и града Брвеника - кнез Лазар је покушао да родбинским везама уједини све области за заједничку акцију за борбу против Турака.
Турски цар Мурат - после пораза српске војске на Марици наставио је освајање српских земаља. Мањи пљачкашки одреди турске војске упадали су у поједине српске крајеве, а први озбиљнији упад био је 1381 године. Овај први јачи упад завршио се турским неуспехом, а 1386 г., у Србију је упао са војском сам Мурат, али ни он није овом приликом имао успеха. Његова војска је била потучена код Плочника.
Две године касније (1388), турска војска претрпела је нов пораз од босанске војске у бици код Билећа. Да би се реванширао за раније неуспехе, Мурат је почео врло озбиљно да се припрема за један дотле невиђен поход. Сакупивши сву могућу своју и вазалску војску Мурат је пошао на Србију. О објави рата врло нам лепо казују следети стихови народне песме:
"Ој Лазаре од Србије главо
Нит' је било нити може бити:
Једна земља а два господара
једна раја два харача даје;
царовати оба не можемо
већ ми пошаљи кључе и хараче,
златне кључе од седам година.
Ако ли ми то послати нећеш,
а ти хајде у поље Косово,
да сабљама земљу поделимо!"
 
Позван да брани своју земљу, кнез Лазар је позвао све своје пријатеље, о чему нам казују стихови нар. песме "Мусић Стеван":
 
"Ко је Србин и српскога рода
и од српске крви и колена,
а не дошо на бој на Косово,
не имао од срца порода,
ни мушкога ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило;
рујно вино ни пшеница бела!
Рђом копо док му је колена!"
 
Милош Обилић- се међу првима одазвао Лазаревом позиву. Ми у историји о њему врло мало знамо. Српски летописци су о њему забележили само да је био "врло благодаран и веран". По оном што нам казује народна песма, могли бисмо закључити да је био племић, али не знамо да ли је припадао нижем или вишем племству. Међутим, чињеница је да је он у току Косовске битке учинио дело које је задивило читаву Европу.
Бановић Страхиња - је историји врло мало познат. Више вести и података налазимо о њему у народним песмама. Из њих можемо сазнати да је дошао у помоћ Лазару, као и то, да је показао примерно херојство борећи се на десном крилу српске војске.
Притекао је у помоћ и...
 

Југ Богдан са својих девет синова. - На слици која приказуие Југ-Богдана са синовима видимо и оружје којим су били наоружани српски војници. Војске су у време Косовске битке користиле за напад: копље, мач, сабљу, убојну секиру, нож, буздован и стрелу, а за одбрану: штит, шлем, рукавица и одбранбено одело "одело брањскоје".
 
Иако у годинама (80), Југ-Богдан је дошао заједно са својим синовима да да свој допринос општој борби против Турака. Народна песма о његовом доласку каже:
"Маце војску Богдан Јузе стари
с девет сина, девет Југовића
кано девет сивих соколова"
Влатко Вуковић - је био врло цењен босански ратник и војсковођа, који је на Лазарев бојни позив дошао са босанском војском као помоћ коју је упутио босански краљ Твртко.
 
Полазак српске војске на Косово Поље
Све способно за војску сакупило се у Крушевцу да би одавде пошло на Косово Поље. У градовима и селима остали су само старци, жене и деца. И сама престоница Лазареве државе, Крушевац остао је како то каже народна песма без мушке главе. Покушај кнегиње Милице да по претходном одобрењу кнеза Лазара задржи некога у Крушевцу на двору остао је без резултата. Врло су емотивни стихови народне песме где Бошко Југовић одбија позив своје сестре, кнегиње Милице говорећи:
"Иди, сејо, на бијелу кулу,
а ја ти се не бих повратио,
ни из руке крсташ барјак дао,
да ми царе поклони Крушевац;
да ми рече дружина остала:
"Гле страшљивца Бошка Југовића!
Он не смеде поћи у Косово..."
Њен позив нису прихватили ни остали. Велика љубав према родној груди, жеља да сачувају слободу своје земље и стану на пут турском освајачу вукла је све дорасло за мач и копље у бој.

Правци кретања српске и турске војске. - Пошавши из Крушевца српска војска је преко Куршумлије наставила пут до десне обале реке Лаба, а турска војска, претходно сконцентрисана у Пловдиву, пошла је на запад долином реке Марице, настављајући пут преко Ћустендила, остављајући за собом Кратово да би се преко Куманова и Прешева упутила на Приштину, у чијој се близини, на левој обали реке Лаба и улогорила.
Преглед Косова Поља. - Косово Поље је пространа котлина, која се протеже идући од северозапада ка југоистоку на дужини од око 84 км, а у ширини просечно око 15 км. Овим пространим пољем протиче река Ситница са притоком Лабом, на чијим су се обалама улогориле, пред Косовску битку, српска и турска војска.
Кнежева вечера - за коју историја не зна, врло је лепо и драматично опевана у истоименој песми. На слици видимо у средини за столом кнеза Лазара, где му са десне стране седи Вук Бранковић, крај кога седи Југ Богдан са својих девет Југовића. У средини видимо Милоша Обилића где стојећи наздравља кнезу Лазару:

"Хвала теби, славни цар Лазаре!
Хвала тебе на твојој здравици...
ал' не хвала на таквој беседи!
Јер, тако ме вјера не убила,
ја невјера никад био нисам,
нит' сам био, нити цу кад бити,
него сјутра мислим у Косову,
за хришћанску вјеру погинути!"
Са леве стране кнеза Лазара седе Бановић Страхиња, Мусић Стеван, Топлица Милан и Косанцић Иван. Иако немамо никаквих података о кнежевој вечери и војном савету, ми ипак верујемо да су српски феудалци-великаши морали имати војно саветовање пред саму битку, јер је српска војска-ступила у битку по одређеном плану и распореду снага.
Распоред српске и турске војске. - Пре почетка Косовске битке војске су биле распоређене на обалама реке Лаба. Шрина фронта обухватала је око три километра, а растојање међу војском пред саму битку било је око 200 метара. Ово је разумљиво када се зна да су војске биле наоружане само хладним оружјем, те се борба могла водити једино из непосредне близине, прса у прса.
Српска војска пред битку на Косовом Пољу бројала је око 30.000-35.000 војника, док је на турској страни било око 80.000 војника.
Карта показује распоред српске и турске војске пред саму битку. Центром српске војске командовао је кнез Лазар, десним крилом Вук Бранковић, а левим босански војвода Влатко Вуковић. Центром турске војске командовао је турски цар Мурат, десним крилом син му Бајазит, а левим крилом други Муратов син Јакуб-паша.
Десно крило српске војске нагло потискује јединице Јакуб-паше. - У јутарњим часовима, у уторак 15 јуна 1389 г., две огромне војске су отпочеле борбу. На знак који су турској војсци дале зурле и тампови, турски стрелци су око 8 цасова јурнули на српску војску. Међутим, српска коњица је лако прегазила турске стрелце и сукобила се са турском коњицом. Српско десно крило је успело да снажним јуришем дубоко потисне турско лево крило зашавши у бок главнини турске војске.
Бошко Југовић јуриша на Турке. - Налету наше војске на десном крилу Јакуб-паша није могао одолети. Наше јединице су допрле до самог турског центра, да се крај Мурата створио сплет бораца и изгубио сваки ред. Свако се борио индивидуално, човек са човеком копљем, мачем, буздованом. "Попадале витезове и оборене турске газије газили су и турски и српски коњи. Тресак гвозђа о гвозђе, јаук рањеника, бојни поклици и хришћана и Турака, дозивање у помоћ, стопило се у један страшан звук који је лебдео над Косовом, као и прашина која се дизала испод коњских копита".
У овом првом делу битке победа је била на нашој страни. О тим тренуцима је свакако певао и народни песник када каже:
"Који онај добар јунак беше
што једанпут бритком сабљом мане,
бритком сабљом и десницом руком
пак дванаест отсијеца глава?"
"Оно јесте Бановић Страхиња."
"Који оно добар јунак бјеше,
што два и два на копље набија,
преко себе у Ситницу тура?"
Оно јесте Срђа Злопоглеђа.
"Који оно добар јунак бјеше,
на алату коњу воликоме,
са крсташем у руци барјаком
што сагони Турке у буљуке
и нагони на воду Ситницу?"
"Оно јесте Бошко Југовићу."
 
Долазак Милоша Обилића у турски табор.-Док се борба на свим секторима настављала свом жестином, и док поједина српска одељења продиру дубоко у турске редове тако да су једног момента морали ступити у акцију и лични Муратови телохранитељи. Милош Обилић се са своја два друга Топлицом Миланом и Косанцић Иваном пробија до самог турског цара Мурата.
Милош Обилић убија Мурата. - О овој чињеници нема никакве сумње ни у нашим ни у турским изворима па ни у народној традицији. Међутим, о моменту и начину, тј. када и како је Милош извршио ово дело, налазимо разне вести.
Турски песник Ахмедија (1334-1413) овако је опевао Муратову погибију:
"Проповедају да је, окаљавши се од главе до пете у крви, онде лежаео и неки каурин.
Кажу да је био сакривен међу труповима, али је јасно могао видети Гази-Хана (Мурата)... и он (Милош) наједном уста из лежећег положаја, и прискочи и удари саха ханђаром".
Други пак турски извори говоре да је Милош Обилић дошао у турски табор са своја два друга претварајући се да је пребеглица и отишавши до Мурата да му се поклони и поздрави, распорио га мачем.
Да ли је Милош ово дело изврсио на први или на овај други начин, није још утврђена историска чињеница, али је факат да је Милош ово дело извршио и да је његов херојски подвиг задивио све савременике.
Бајазит преузима команду смртно рањеног Мурата. - Искусни и лукави Муратов син Бајазит вешто је сакрио свога тешко рањеног оца наредивши да га одмах унесу у шатор, а сам преузима команду у своје руке.
Бајазит брзо сређује пометене турске редове. - Да би спречио даље надирање српског десног крила, он је врло вешто и брзо пребацивао са десног на лево крило веће снаге коњице, која је одмах прихватила борбу, тако да је већ око 10 часова наступио преокрет. Бајазит је издао наредбу за општи противјуриш и сам са надмоћном коњицом свог десног крила удара на српско лево крило да би се потом усмерио на центар наше војске.
Најстрашнији час Косовске битке. Прегруписавање, пребацивањем снага са десног на лево крило, као и увођењем резерве у дејство, отпочела је најжешћа битка.
На слици видимо овај најстрашнији моменат Косовске битке. У левом углу видимо обореног коња кнеза Лазара и њега, како се подиже да би узјахао другога коња и наставио борбу.
Турска војска потискује нашу војску. - У овом најстрашнијем окршају изгледа да је код појединаца у нашој војсци овладала малодушност, те су неки почели да се повлаче. Ускоро се ово појединачно повлачење претворило у праву панику. Тако су турске јединице нагнала насе десно крило на опште повлачење. Међутим, центар наших јединица давао је још увек врло јак отпор. Али када су слободне турске снаге са левог крила напале са бока нас центар, битка је била решена, јер је надмоћнија и бројнија турска војска са свих страна опколила нас центар и после краћег али безуспешног отпора сломила и ово задње упориште, заробивши већи број властеле и кнеза Лазара.
Погубљење кнеза Лазара и остале властеле.- Љут због овако жилавог отпора наше војске, због великих губитака, а посебно због погибије свога оца Мурата, Бајазит је наредио да се отсече глава кнезу Лазару и свој заробљеној властели.
Још пре заласка сунца, испред шатора смртно рањеног Мурата био је погубљен кнез Лазар и заробљена властела.
Тако је потпуном турском победом завршена битка у којој су погинула оба владара.
 

Косовка Девојка. - После ове страховите битке на бојишту је остало неколико десетина хиљада мртвих и рањених. На појединим местима подизали су се читави брежуљци поубијаних, крај којих као да је текао поток крви. Свуда по пољу могле су се видети поред лешева отсечене главе и одмотани турбани, који су изгледали као разбацано камење по земљи.
 
Ова позната слика Косовке Девојке, израдена на основу истоимене народне песме, приказује Косовку Девојку, где указује помоћ тешко рањеном Орловићу Павлу, кнежевом младом барјактару.
Газиместан - Турци су после Косовске битке подигли овај споменик да означи место њихове победе, а српског пораза. У народу је очувано предање да су на том месту сахрањени турски и српски барјактари. Крај Газиместана, с десне стране пута који води у Приштину, још и данас постоји огромно гробље, где су сахрањени погинули косовски борци. Поред гробља налази се брежуљак који једни зову "Проклетије", а други "Газиместан" .
Муратово тулбе - је подигнуто на месту где је Милош Обилић убио турског цара Мурата. Тулбе је саграђено од белог мрамора, а у њему је - по предању - сахрањена само Муратова утроба, док је тело однесено и сахрањено у Бруси, у Малој Азији.
Споменик косовским јунацима у Крушевцу - подигнут је тек после више од пет стотина година од Косовске битке. Он се још и данас поносно диже на сред Крушевца, некадање престонице кнеза Лазара.
На његовом врху налази се девојка - симбол слободе - која придржава рањеног Бошка Југовића, који издишући не испуста из јуначких руку алај барјак. У подножју споменика извајана је фигура слепог певаца Филипа Вишњића, а са друге стране налази се статуа "виле осветнице" која је испружених руку својевремено позивала српски народ на освету Косова.
 * * *
ЛИТЕРАТУРА:
1. Константин Јиречек, "Историја Срба", Београд 1952.
2. Др Душан Ковачевић, "Бој на Косову", Београд 1953.
3. Никола Стијеповић, "Српска феудалуа војска", Београд 1954.
4. "Историја народа Југославије", Београд 1953.
5. Стојан Новаковић, "Срби и Турци у XIV и XV веку", Београд 1893.
6. Стојан Новаковић, "Стара српска војска", Београд 1893.
7. Коста Драгосавац, "Бој на Косову", Нова Градишка 1911.
8. Јован Мишковић, "Косовска битка", Београд 1889.
9. Станоје Станојевић, "Историја Југословена", Београд 1931.
10. Станоје Станојевић, "Наши владари", Београд 1927.
11 Владимир Ћоровић, "Историја Југославије", Београд 1933.
 
Поставио(12.новембар 2013.г. Власотинце, република Србија): Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича  на дијалекту југа Србије

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Владимир Ћоровић: ИСТОРИЈА СРБА (Бој на Косову)
« Одговор #2 послато: Новембар 12, 2013, 05:55:01 поподне »
***
Према приче старијих људи  из ових крајева и села Брезовица , општина Власотинце на југу Србије-било је велики број Срба који су учествовали  у Боју на Косово противу Турака, када је српску војску предводио Цар Лазар.
Тако сећања и приче се преносиле са колена на колено, па овога пута ево у запису да је из село Брезовица било ових учесника у Бој на Косову:2(два) Срба ратника  из  рода  СТАНКОВИ, 1(један) Србин ратник из махале Заријарци(од рода Костић) и неколико Срба ратника из махале  ПРЕСЛАП (фамилије Миљковић). То показује да је овај крај био засељен у времену 14. века.
Запис: 5 новембар 2013.г. Власотинце, република Србија

Забележио: Мирослав Б.Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце, република Србија

* * *

Ван мреже Сол

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1310
Одг: Владимир Ћоровић: ИСТОРИЈА СРБА (Бој на Косову)
« Одговор #3 послато: Децембар 23, 2019, 10:03:54 поподне »
Ште што је затворена тема "Заборављени у историјској тами".

пошто је старији облик презимена Милоша Обилића - Кобилић /Кобиловић, оно као такво је могло настати и по узору и од латинско- италијанског облика имена - Кублај- кана  - Cobila Can (quinto imperatore Tartarorum)
СОКО БАIО СА ТРИЕС ЗМАIEВАХ МРѢЕТ НЕЋЕ ДОК СВѢЕТА ТРАIЕ