Баш да бих се поклањао и не бих......
Ја се поклањам тадашњим владикама поредећи их с овима са најновије Васкршње посланице (љета Господњег 2017).
Видиш, Симо, како је све релативно. Рецимо, помињеш Светог оца Јустина Поповића. Тројица данашњих владика били су његова духовна чељад док су још били млади студенти богослови. Ти, верујем, знаш о коме се ради, познати су под шифром „три А“. Двојица од те тројице данас су жестоки гласноговорници екуменизма (а притом и прогонитељи оног трећег од „три А“). Онога против чега се њихов духовни отац жестоко борио. Овим наводом никако не намеравам да кажем ништа лоше о Светом оцу Јустину, Боже ми опрости, већ хоћу рећи да није толико битан „шињел“ из кога неко испадне, већ ко је и какав је тај појединац. То исто важи и за владике од комуниста постављене.
Осим њих, имамо и владику који је данас најватренији екумениста, не само на речима, него и на делу, а који је током комунистичког режима спасавао и крио књиге Светог владике Николаја Велимировића, да би оне остале данас сачуване за нова покољења. Сигурно знаш о коме пишем. Има га на списку из 1980, а има га и 37 година касније, тј. данас.
Знам да Црква нису грађевине, али богослужење јесте Црква, јер да није, онда – чему раскол 1054. године, ако је богослужење небитно, онда смо и ми и они из Рима исто. Символ вере је саставни део не само вероисповести, већ и богослужења.
Не кажем да су сви владике са списка из 1980. године за поклањање, али, у поређењу са већином данашњих, моје мишљење је да као целина - јесу.
Не замери, нека ми Бог опрости ако грешим (ако грешим, не радим то злурадо, већ у незнању), али мислим да су владике из комунистичког периода ипак имали неку позитивну (макар и конзерваторску) улогу у нашој Цркви.