Аутор Тема: Заборављени хероји одбрамбено-отаџбинског рата  (Прочитано 19467 пута)

Ван мреже Пеца

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 104
Одг: Заборављени хероји одбрамбено-отаџбинског рата
« Одговор #40 послато: Октобар 31, 2017, 02:13:09 поподне »
Данас сам од неколико мојих ратних пријатеља добио потврду да је прије неколико дана у саобраћајној несрећи живот изгубила наша хероина Видосава Вида Љољић. Нажалост, а то је жива истина, о јунацима се не прича. Нигдје нисам могао пронаћи било шта о овоме несретном догађају.
Ово моје јављање не значи да сам врло брзо погазио дату ријеч, као неки. Не. Када то нико из Херцеговине или мојих Крајишника није се сјетио да спомене нашу сестру Виду, ето споменућу ја. Мој бојкот и даље је на снази све док се јавно не донесе Правилник о понашању, да то буде једнако за све, а не по слободној вољи једне особе.
Покојна Вида је била моја комшиница из улаза. Кренула је код мајке у Житомислић и негдје код Домановића се десила несрећа.
Ни ја нисам нашао нити ријечи о тој несрећи ни на једном порталу. Наводно да се ради о сину неког тајкуна из Чапљине који је скривио несрећу.

На мрежи НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Заборављени хероји одбрамбено-отаџбинског рата
« Одговор #41 послато: Новембар 07, 2017, 08:58:31 поподне »
Текст са ФБ странице "Историја Срба" о Митровданској офанзиви ХВ, ХВО и АБиХ на положаје Херцеговачког корпуса ВРС, новембра 1992. године:

МИТРОВДАНСКА ОФАНЗИВА 1992. ГОДИНЕ ИЛИ БИТКА ЗА ОДБРАНУ ХЕРЦЕГОВИНЕ—НЕВЕРОВАТАН ПРИМЕР ПОЖРТВОВАНОСТИ И ЈЕДИНСТВА НАРОДА И ВОЈСКЕ
Митровданска битка новембра 1992. спада у једну од најсјајнијих битака и победа у прошлом рату и за њу се слободно може рећи да је једна од најсјајнијих битака у целокупној историји српског народа. Октобар 1992. године обележен је снажним нападима хрватске војске на херцеговачком ратишту, пошто се претходно из Херцеговине потпуно повукла Југословенска народна армија (ЈНА). До 26. октобра, уз многе губитке, Хрвати заузимају највишу коту на брду Влаштица изнад Требиња. Колико је та кота била битна говори и чињеница да су многи грађани Требиња и околине, у страху од надирућих непријатељских снага, већ почели да се припремају за бег. Међутим, врло брзо је дошло до стабилизације на фронту око Требиња и ова опасност је спречена. Најзначајнија битка је, међутим, тек предстојала.
На Митровдан 1992. године почела је хрватска операција коју су они назвали "Бура" (код нас позната као "Митровданска офанзива") када је комбинованим снагама Хрватске војске (ХВ), Хрватског вијећа одбране (ХВО), плаћеника и тзв. Армијe БиХ извршен свеопшти напад на источну Херцеговину на фронту дугачком неколико стотина километара од Попова поља до Борака чије су линије држале у највећој мери Невесињска и Билећка бригада Војске Републике Српске (ВРС). Њихов циљ је био избијање на границу са Црном Гором што би им потпуно отворило пут ка реци Дрини, о којој Хрвати маштају још од времена Анте Павелића. После пет дана жестоких борби напад је успешно одбијен и ово је највећа битка Херцеговачког корпуса у рату 1992-95. Однос снага је био десет према један, артиљеријска припрема је била жестока и трајала је пуних шест сати. Укупно је тада испаљено на српске положаје између 15 и 20 хиљада граната. Хрвати су рачунали на чињеницу да је Митровдан најчешћа Крсна Слава међу Херцеговцима у невесињском и билећком крају и да ће баш тај дан искористити да нападну неспремне српске борце. Међутим, управо то што је био Митровдан и што су редови Невесињске и Билећке бригаде били проређени показало се као срећна околност, јер су избегнути велики губици у том првом удару. Укупно су погинула 42 борца Невесињске бригаде и преко 300 је рањено. Непријатељ је, према њиховим информацијама, имао 580 погинулих и преко 1.000 рањених.
Тог Митровдана све што хода у Херцеговини се дигло на ноге. Свим Херцеговцима је врло брзо постало јасно да је то битка за опстанак или нестанак. Војно способни мушкарци су буквално са припремања славских трпеза отрчали на прве линије фронта. Деца су пунила џакове са песком, мајке и жене су кувале, спремале џакове и организовале снабдевање и извлачење рањених, лакши рањеници су сви кренули на фронт, а старци су узимали пушке и стајали раме уз раме са синовима и унуцима на првим линијама одбране. Занимљиво је и то да је једног од најбољих специјалаца ХВО убио српски кувар тог дана пуцајући из обичне пушке паповке која му се нашла при руци. Таквом инјекцијом ангажованости и пожртвовања позадине, уз, како обично кажу Херцеговци, помоћ Светог великомученика Димитрија, борци Невесињске и Билећке бригаде ВРС успевају да одбију све нападе неодступивши са линије фронта ни за један милиметар.
После јуначке одбране, али и губитака, уплаканим Невесињцима хеликоптером је дошао лично главнокомандујући Војске РС генерал Ратко Младић и одао признање читавој Херцеговини на неустрашивој одбрани. На крају ће се испоставити да је то била највећа офанзива на српске делове Херцеговине и једна од кључних битака за опстанак и останак српског народа у својој вековној светосавској херцеговачкој колевци.

https://www.facebook.com/istorijasrba/posts/10155581247301628
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Заборављени хероји одбрамбено-отаџбинског рата
« Одговор #42 послато: Новембар 08, 2017, 10:35:40 поподне »
Поводом сећања на Митровданску офанзиву на сајту TrebinjeLive објављена је песма чији аутор није наведен:

Ноћ над Невесињем, изнад Вележи...

Мајка је у смрт спремала сина,
Миловала му увојке, у небо гледала
Одговор од Светог Димитрија
Чекала…

А далеко горе, пламени језици
Подно Вележи
А испод огња
Змија палаца и вук режи…

Хладноћа стеже
Ледени новембар
Преко срца брије
Са неба наједном
Огласи се
Свети отац Димитрије

„Напријед колоно
Само право и равно
Под моје скуте
Требам војнике, јунаке,
Регруте“.

А они крећу… Ка змији лете
И вуку што режи
Храбро им у чељуст, невини иду
У пламен подно Вележи…

„Димитрије мили….“, мајка вапи
„Само ми сина кући врати,
Ђаволу Срби, Турци, Хрвати
Бог ме по ђаволу женом створи
Не, не причај ништа Свети
Не правдај се, Не говори
Само ми сина кући створи

„Оплела мајка, чарапе нове,
Исплеглала кошуљу сватовску
О Боже сласти
Само ми Светитељу дијете кући врати

И једном ме у животу почасти…
„Ево, никада више псовати нећу,
И хулити на те…
Да опростиш….Ђаво нек носи
И Србе и Турке и Хрвате
И њихове мајке у пламен гледају
Чекају да се дјеца кући врате…

А с неба мук
Само се пламен кроз ноћ диже
И ћути Свети Димитрије
А знао је некад, благосиљати,
И брже и јаче и хитрије…

„Немам више ђеце,
Но њега једна“, скрушено мајка јеца
„Ми смо стари све криви
Нису невина дјеца
Оба сам ока исплакала
Кад сам га на свијет донијела
А данас теби дала
И дабогда још стотину исплакала
Само га кући дочекала“

Свети отац и даље ћути
Под Вележи пламен
И пушака јека
Далека…

А онда као из дубине
До мајчиног срца глас се вине
Димитрије свети, његова ријеч,
Ко зла коб ка мајци лети

„Нећеш старице чекати дијете довијека
Кад јутро сване, погледај ка небу
Тамо га тражи
Син ти је, мајко, са браћом својом,
У батаљону јунака
На вјечној стражи“.

  :'(
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже роквић

  • Помоћник
  • ****
  • Поруке: 170
Одг: Заборављени хероји одбрамбено-отаџбинског рата
« Одговор #43 послато: Новембар 18, 2017, 06:00:30 поподне »
Списак палих бораца за ослобођење Вуковара:
http://www.pogledi.rs/forum/Thread-heroji-vukovarske-operacije-1991-godine

О страдању Срба у Вуковару:
https://www.intermagazin.rs/ovo-je-jedina-istina-rat-u-vukovaru-poceo-ubijanjem-srba/?lang=cir


ПУТЕВИ НЕЗАБОРАВА, Снежана Шевић, Вуковар 1996, биографија погинулих српских бораца у рату 1991-1995.
бити Србин је светиња

Ван мреже Грк

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1104
Одг: Заборављени хероји одбрамбено-отаџбинског рата
« Одговор #44 послато: Новембар 22, 2017, 04:06:57 поподне »
Да га споменемо.
Још један српски херој.
Ратко Младић.

https://postimg.org/image/iwsqmq3bf/

Ван мреже роквић

  • Помоћник
  • ****
  • Поруке: 170
Одг: Заборављени хероји одбрамбено-отаџбинског рата
« Одговор #45 послато: Јануар 18, 2018, 01:32:16 пре подне »
Цитат
Одломак из романа "Српски рулет" - Небојше Јеврића."
"Минер Марс'' - приче са крајишког ратишта.

-Три да­на смо Ду­шан Ра­да­ко­вић Марс и ја ми­ни­ра­ли ње­го­ву ку­ћу у пред­гра­ђу ис­точ­ног Го­спи­ћа. Зна­ло се да се ис­точ­ни Го­спић не мо­же бра­ни­ти и сви су се већ би­ли по­ву­кли. Остао је са­мо Ду­шан са ко­зом.
Ко­зи­ци је на­пу­нио уста со­љу и за­ве­зао је за ра­ди­ја­тор. Вра­та од ку­ће оста­вио је отво­ре­на. Ко­ме ће па­сти на па­мет да је ку­ћа ми­ни­ра­на кад ви­ди вра­та отво­ре­на и чу­је ко­зи­цу ка­ко ве­чи.
Ве­ли­ки је ми­нер Ду­шан Ра­да­ко­вић, а за ми­не­ре ти је нај­ва­жни­ја ма­шта.
Три да­на је, пи­јан од ра­ки­је и ја­ла, ми­ни­рао сво­ју ку­ћу. Вра­та смо ми­ни­ра­ли на кон­тру, да ак­ти­ви­ра­ју ми­ну ка­да се за­тва­ра­ју, а не ка­да се отва­ра­ју. Пр­о­бу­ши­ли смо ру­пу на сто­лу и ис­под сто­ла по­ста­ви­ли по­те­зну ми­ну. Ве­за­ну си­ли­ком и „смрт-ли­јеп­ком” за дно фла­ше од ви­ња­ка. Из­ва­ди­ли пло­чи­цу из пар­ке­та и ми­ни­ра­ли сто­ли­цу. Ис­ко­па­ли ру­пу на зи­ду и по­ста­ви­ли ми­ну иза сли­ке Ива­на Ге­не­ра­ли­ћа.
На сто­лу су оста­ле до по­ла по­пи­је­не шо­љи­це ка­фе, да по­ми­сле ка­ко смо у жур­би из ку­ће по­бје­гли. Ве­ли­ки је ми­нер Ду­шан Ра­да­ко­вић, а за ми­ни­ра­ње нај­ва­жни­ја је — ма­шта. Ни­шта из ку­ће ни­је хтио да узме. Пи­ли смо ра­ки­ју де­сет го­ди­на ста­ру, пи­ли смо ви­њак, ко­њак, пи­ли смо је­дан цр­ве­ни, па је­дан зе­ле­ни ли­кер. „Мо­ра­мо све да по­пи­је­мо, не­ће­мо ни­шта да им оста­ви­мо”, ре­као је Ду­шан. Бо­јао сам се да она­ко пи­ја­ни не за­ка­чи­мо не­ку од смр­то­но­сних ни­ти, не­ку од ни­ти па­у­чи­не ко­ју је Ду­шан Ра­да­ко­вић Марс по ку­ћи ис­плео.
Ис­ко­чи­ли смо кр­оз пр­о­зор тек ка­да су пла­ну­ле пр­ве ку­ће, ка­да су хр­ват­ски вој­ни­ци по­че­ли да ула­зе у пред­гра­ђе Го­спи­ћа. Ду­го је на иви­ци шу­ме че­као ка­да ће до ње­го­ве ку­ће да стиг­ну. Тре­ну­так ка­да му је ку­ћа од­ле­тје­ла у ва­здух за­би­ље­жио сам ка­ме­ром. О ми­на­ма Ду­шан Ра­да­ко­вић при­ча као што ста­ри по­хот­ни­ци при­ча­ју о же­на­ма:
„Ми­не су пра­ви по­сао за чо­вје­ка од ма­ште, од лу­ди­ла! Кад ми­ну ски­даш, то је као да же­ну свла­чиш. Упла­шиш ли се, ни­шта не ва­ља.”
Не­ка­да је Марс ва­јао. Сад мин­ска по­ља — ни­ти смр­то­но­сног па­у­ка по­ста­вља и ски­да.
„Нај­бо­ље је ми­ну ак­ти­ви­ра­ти ди­на­ми­том и спо­ро­го­ре­ћим шта­пи­ном. Ако ми­ну не по­зна­јеш, не при­ла­зи јој. Ви­диш ову ча­шу. Ја је са­да др­жим у ру­ци и знам да се не­ће раз­би­ти, док је не пу­стим. Та­ко је са ми­на­ма. Док знаш и ако се не бо­јиш, би­ће све у ре­ду.”
Мно­га је мин­ска по­ља Ду­шан по­ста­вљао и ски­нуо и ни­ка­да му ру­ка за­дрх­та­ла ни­је. За­дрх­та­ла му је мно­го ка­сни­је. У Ме­дач­ком џе­пу. Сви су се по­ву­кли, а он је остао, с по­моћ­ни­ком, да по­ста­вља мин­ско по­ље. Па­да­ла је ки­ша, ноћ је би­ла те­шка је­се­ња.
Ду­шан ми је ка­сни­је при­чао да ни­је чуо фи­јук гра­на­те, да екс­пло­зи­ју ни­је чуо. Осје­тио је са­мо удар и по­то­нуо у мрак. Ка­да је до­шао се­би, по­ред ње­га је ле­жао по­моћ­ник, раз­би­је­не ло­ба­ње, ра­су­тог мо­зга. У по­то­ку су се чу­ли гла­со­ви. То­ли­ко су им већ би­ли бли­зу. Сви­та­ло је и ла­веж па­са се чуо. Ни­је мо­гао да оста­ви мо­зак по­ми­је­шан са бла­том да га ли­жу ке­ро­ви. Ни­је мо­гао. И док су се гла­со­ви и ла­веж при­бли­жа­ва­ли, по­ку­пио је мо­зак у дла­но­ве и вра­тио га на­зад у ло­ба­њу. Био је та­да ми­ран. По­ку­пио је све. Ру­ке је при­је то­га опрао ра­ки­јом. Не зна за­што. По­што је мо­зак вра­тио у ло­ба­њу, гла­ву му је за­вио пр­вим за­во­јем. Да мо­зак по­но­во не ис­пад­не. Мр­тва­ца је за­ве­зао се­би на ле­ђа. Да би га лак­ше но­сио. Да би мо­гао да пу­зи.
То му је спа­сло жи­вот. Ме­так, на­ми­је­њен ње­му, по­го­дио је мр­тва­ца. Ни­је се упла­шио. Ру­ке му се ни­су тре­сле. Ка­же, по­че­ле су да се тре­су ка­сни­је, ка­да је от­крио мо­зак мр­твог при­ја­те­ља ис­под но­ка­та.
По­сли­је ви­ше ни­је мо­гао да га но­си. Пре­сје­као је ре­мен и мр­тва­ца оста­вио иза ка­ме­ња. У ло­гор је сти­гао кр­вав. Ру­ке, ли­це, очи, ко­шу­ља, све му је би­ло по­кри­ве­но кр­вљу мр­твог при­ја­те­ља. Ко­шу­љу да­ни­ма ни­је прао. Крв на ње­му по­че­ла је да за­у­да­ра. А он­да ју је јед­не ве­че­ри ски­нуо са се­бе и оти­шао, сам, пре­ко Лич­ког по­ља, ко­шу­љу да са­хра­ни. Ду­го се мо­лио крај ма­ле хум­ке. Мо­лио се по­ред ко­ма­да сви­је­ће ко­ји му је по­кло­нио игу­ман ма­на­сти­ра Кр­ка да му се на­ђе ако бу­де мо­рао не­ко­га без све­ште­ни­ка да са­хра­њу­је. Да му се у џе­пу на­ђе, ако по­ги­не. На­шли су га из­ви­ђа­чи из Мет­ка, Ву­ја и Пу­ћи­на, на из­ла­зу из Ди­во­се­ла.
Пу­ћи­на му је зга­зио сви­је­ћу и по­чео да ви­че на ње­га. „Бу­да­ло, за­ма­ло ни­сам пу­цао на те­бе у овом мра­ку. Ми­слио сам да су уста­ше. Ко­шу­љу са­хра­њу­јеш! Пот­пу­но си пр­о­лу­пао!
„Је­сам”, ре­као је, „је­сам.”
„Ово је рат а не ин­те­ле­ку­тал­на она­ни­ја ва­ја­ра кон­цеп­ту­а­ли­сте.”
„Је­сте, је­сте, ово је рат!”, ре­као је Ду­шан Марс, ми­нер ко­ме су се тре­сле ру­ке.
Ка­сни­је, мно­го ка­сни­је у Ки­ста­њу ски­дао је ми­не по­ста­вље­не око „орка­на”. (тачније 23.марта 1995).
А ми­не­ри је­дан­пут гри­је­ше. Остао је без обје но­ге, јед­не ру­ке и ока.
Али није се предао, са породицом живи у Србији и оном руком што му је остала црта слике, углавном пејсаже родне Крајине и те слике поклања.
бити Србин је светиња

Ван мреже роквић

  • Помоћник
  • ****
  • Поруке: 170
« Последња измена: Мај 03, 2018, 02:34:44 поподне НиколаВук »
бити Србин је светиња

Ван мреже роквић

  • Помоћник
  • ****
  • Поруке: 170
Одг: Заборављени хероји одбрамбено-отаџбинског рата
« Одговор #47 послато: Септембар 10, 2018, 01:47:32 поподне »
<a href="https://www.youtube.com/v/qj6OSOAmYyM" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/qj6OSOAmYyM</a>
бити Србин је светиња

На мрежи НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Заборављени хероји одбрамбено-отаџбинског рата
« Одговор #48 послато: Јул 11, 2019, 09:27:36 пре подне »
Прича о хероју Милошу Ћирковићу, са ФБ странице "Манастир Светих архангела":

У историји сваког народа постојали су тешки тренуци који су доводили у питање сам његов опстанак. Међутим, често се дешавало да се појединци, иако усамљени у свом науму, супротстављају тој злој судбини која је задесила народ. Тај индивидуални отпор је често запрепашћивао душмана због саме природе отпора, коју карактерише усамљеност, одлучност, пркос и храброст. У данима српског егзодуса са његове колевке Косова и Метохије, један човек се одважио да не прихвати ту злу судбину и да се тој истој судбини свом снагом супротстави. Тај човек је Милош Ћирковић, заборављени херој из Белог Поља који на најбољи начин представља онај чувени српски инат.У јуну 1999. године, почело је повлачење наше војске и полиције са Косова и Метохије. Са њима је бежао и голоруки српски народ који је по ко зна који пут био мета арнаутског терора.
Тих дана су већина градова на Косову и Метохији били испражњени од Срба. Ова трагична дешавања нису заобишла ни град Пећ. Срби почињу да напуштају села Сигу, Брестовик, Пећку Бању, Љевош, а напослетку напуштају и сам град. 2 км југозападно од Пећи налази се Бело Поље. Бело Поље је било насељено већински српским становништвом. Баш из тог разлога они постају мета Арнаута. Доста Срба је било убијено тих дана у Пећи и околини као и у Белом Пољу. Митрополит Амфилохије је уз епископа Артемија, блаженопочившег патријарха Павла и епископа Атанасија Јефтића тих дана обилазио Србе широм Косова и Метохије.
Често су угрожени били примани на конак у манастирима који су били под заштитом страних снага (добар део манастира није ни био под заштитом и као последица тога је да су исти претворени у гомилу камења). Обилазећи оно мало Срба који су остали у пећком крају, митрополит Амфилохије дознаје од Италијана да је у Белом Пољу, већ потпуно напуштеном селу, остао један човек и то у униформи и наоружан. Тај човек се звао Милош Ћирковић. Тада је имао 38 година и пре рата је био шумар, а у рату водич српских специјалаца који је у својој јединици био злата вредан јер је познавао сваки крш и грм у Пећком крају. Амфилохије одлучује да пошаље свештеника Радомира Никчевића да види ко је тај човек и да га наговори да пређе у Патријаршију на сигурно. Отац Радомир затиче Милоша наоружаног и у војничкој униформи. Иако га је наговорао да се извуче из Белог Поља, отац Радомир је схватио да пред њим стоји једини преостали српски војник на Косову и Метохији који је био пун националног поноса и пркоса, а када га је последњи пут замолио да пође за њим пут Патријаршије добио је готово претећи одговор: „Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!… Идите, ја остајем!..“
Отац Радомир је при повратку у Патријаршију, пошто није успео да изврши поверен му задатак, испричао Амфилохију следеће: „Сва му је кућа изрешетана. Он, забарикадиран у мртвом бетонском углу приземља са гомилом муниције унаоколо. Ријешен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање… Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на посљедњи подвиг речима: „Добар си дио изабрао, Милоше срца обилићевскога! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!…
Идућих неколико дана отац Миљко и Раде Павловић су Милошу сваки дан доносили храну. Сваки пут су видели све више испаљених чаура и све више мртвих Арнаута пред његовом кућом. Даноноћно су Арнаути јуришали на Милоша, али сваки пут су извлачили дебљи крај. Милош им је сваки пут приређивао изненађење јер стално је мењао положаје по напуштеном селу. Једне ноћи су му се двојица Шиптара привукла до његовог кревета на којем је спавао, али успео је да се одбрани. Једног је убио, а други је побегао. Од тада је слабо спавао. Међутим, осмог дана отац Миљко и отац Раде долазе у Бело Поље да донесу храну Милошу. Од Милоша ни трага ни гласа. Његова кућа је спаљена, а испред куће избројано је 12 арнаутских лешева. Пред сеоском школом, нађена су два изгорела блиндирана возила. Посада у њима је такође изгорела. У његовој бомбама, мецима и ватром оштећеној кући нађено је свега неколико ствари. Икона Св. Алимпија Столпника, Милошеве крсне славе, Свето Писмо и доста црквених књига, неке породичне слике и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у Преказама у Дреници). До дана данашњег не зна се шта се десило са Милошем. Верује се да је на данашњи дан, 20. јуна 1999. године био рањен, савладан и заробљен од стране Шиптара. Мада, то је претпоставка. Међутим, сигруно је да више није међу живима. Своју главу је скупо наплатио душманима, убио је најмање 18 Арнаута, а верује се да је број убијених Арнаута знатно већи.

Ствари које су пронађене у његовој кући су похрањене у Патријаршијском конаку, а онда је родбина преузела те ствари. Неки су рекли да су Милоша тих дана видели у Андријевици у Црној Гори, али се та информација показала нетачном. Његова браћа су посведочила да су га последњи пут видели тог дана када су напуштали Бело Поље. На наговарање браће да уђе у аутобус и пође са њима, Милош обучен у војничку униформу и са пушком у руци им је само рекао: „Ви идите, ја остајем.“ Ето то је била прича о једном човеку који није могао да напусти дом и који није могао да трпи ову неправду (која и данас траје у још већем обиму) која се надвила над српским народом. Међутим, ова прича још није готова јер се још не зна судбина овог јунака. Он је био последњи Обилић 20. века, а нажалост можда је и последњи Обилић 21. века. Можда и нисам у праву, али остаје нам да видимо шта ће се даље дешавати са нашим напаћеним народом. Нека је вечна слава Милошу Ћирковићу и свим Србима који изгубише своје животе.

https://www.facebook.com/dusanovgrad7/posts/722154641549999?__tn__=K-R
Чињеницама против самоувереног незнања.

На мрежи НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Заборављени хероји одбрамбено-отаџбинског рата
« Одговор #49 послато: Јул 11, 2019, 09:28:36 пре подне »








Према чланку Видосаве Николић "Брак код Срба у Метохији (околина Пећи)", Ћирковићи из Белог Поља са славом Алимпијевдан су пореклом из Бјелопавлића.
« Последња измена: Јул 11, 2019, 09:36:11 пре подне НиколаВук »
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7223
  • I2-Y250780, род Никшића, U5a2b мт-ДНК
Одг: Заборављени хероји одбрамбено-отаџбинског рата
« Одговор #50 послато: Јул 11, 2019, 12:30:38 поподне »
По њему требају да носе имена школе, улице, касарне...Трагедија свега је што народ незна за овог истинског хероја, а супротан пример његовом херојству је "херојство" Јашарија који се борио стављајући цивиле испред себе као живи штит...Тај "херој" има данас улице, по њему се зову стадиони на тзв. Косову, а за нашег се незна код нас...Пример њих двојице и осликава симболично и начин поимања борбе за свој народ, али и колико ми треба да се променимо и да ценимо истинске хероје. Да заборавимо више на неко "објективно" посматрање које нам други деценијама намећу , док сви други имају стопостотно субјективно гледање које подржава запад...Морамо мало више да будемо субјективни и да посматрамо ствари из свог угла мало више, јер у односима са осталима, док други само посматрају ствари из свог угла, а ми из свих углова, ми ћемо увек бити на губитку
« Последња измена: Јул 11, 2019, 12:32:20 поподне ДушанВучко »

Ван мреже Јосиф из Трбушнице

  • Писар
  • *****
  • Поруке: 225
Одг: Заборављени хероји одбрамбено-отаџбинског рата
« Одговор #51 послато: Јул 11, 2019, 01:28:42 поподне »
Више Адем Јашари има поштовалаца у Београду, но овај јунак, за којег нико и не зна, нити ће знати, како ствари стоје, све док усвајамо колонијалне обрасце.

Ван мреже Дробњак

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1208
  • I1 P109
Одг: Заборављени хероји одбрамбено-отаџбинског рата
« Одговор #52 послато: Јул 11, 2019, 05:22:56 поподне »
О судбини Милоша Ћирковића је снимљен документарни фил "Ви идите, ја нећу" 2015. године. Филм је заснован на књизи Митрополита Амфилохија „Љетопис Новог Косовског Распећа“.
« Последња измена: Јул 11, 2019, 05:23:52 поподне НиколаВук »
Искушење баца људе с трона,
роба диже изнад фараона.

Ван мреже Иван Вукићевић

  • Уредник СДНКП
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3390
  • Васојевић
Одг: Заборављени хероји одбрамбено-отаџбинског рата
« Одговор #53 послато: Јул 11, 2019, 05:36:19 поподне »
Више Адем Јашари има поштовалаца у Београду, но овај јунак, за којег нико и не зна, нити ће знати, како ствари стоје, све док усвајамо колонијалне обрасце.

Сасвим сигурно. A како и не би поред толиких бораца и "боркиња" за људска права.

Ван мреже Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4187
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Заборављени хероји одбрамбено-отаџбинског рата
« Одговор #54 послато: Април 18, 2020, 02:24:18 поподне »
Ових дана Србија је сазнала кога је имала и изгубила - ратног хирурга Миодрага Лазића.
На РТС 2 данас је, стидљиво, нешто пре поднева, емитован филм о др Лазићу, из којег сазнајемо да је био пореклом (по оцу) са Озрена, те да су се његови обрели у Србији као ратне избеглице 1941.

<a href="https://www.youtube.com/v/g7045iHZluc" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/g7045iHZluc</a>
« Последња измена: Април 18, 2020, 03:43:56 поподне Број 1 »

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13139
Одг: Заборављени хероји одбрамбено-отаџбинског рата
« Одговор #55 послато: Април 18, 2020, 02:58:15 поподне »
Ових дана Србија је сазнала кога је имала и изгубила - ратног хирурга Миодрага Лазића.
На РТС 2 данас је, стидљиво, нешто пре поднева, емитован филм о др Лазићу, из којег сазнајемо да је био пореклом (по оцу) са Озрена, те да су се његови обрели у Србији као ратне избеглице 1941.

<a href="https://www.youtube.com/v/g7045iHZluc" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/g7045iHZluc</a>

Слава му!

Недавно су, поводом смрти Др Лазића, грађани Србије, посебно Ниша, пуштали звуке песме "Марш на Дрину" у његову част. То је, колико видех, била његова последња жеља.

<a href="https://www.youtube.com/v/8y0c3MO-F9s" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/8y0c3MO-F9s</a>
« Последња измена: Април 18, 2020, 03:44:16 поподне Број 1 »

Ван мреже Грк

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1104
Одг: Заборављени хероји одбрамбено-отаџбинског рата
« Одговор #56 послато: Април 18, 2020, 03:00:29 поподне »
https://rtrs.tv/av/pusti.php?id=90072
Филм снимљен у продукцији РТРС-а.

Шта је са овим народом кад за своје хероје сазна кад их више нема, а многи их се и стиде.

Како смо ми одрастали уз битке на Неретви, Сутјесци, Козари..., а данас омладина не зна шта је "Пробој коридора", " Митровданска офанзива", или  " Сарајевски екзодус",  Олуја", "Бљесак"...

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Заборављени хероји одбрамбено-отаџбинског рата
« Одговор #57 послато: Април 18, 2020, 03:29:42 поподне »
Ових дана Србија је сазнала кога је имала и изгубила - ратног хирурга Миодрага Лазића.
На РТС 2 данас је, стидљиво, нешто пре поднева, емитован филм о др Лазићу, из којег сазнајемо да је био пореклом (по оцу) са Озрена, те да су се његови обрели у Србији као ратне избеглице 1941.

<a href="https://www.youtube.com/v/g7045iHZluc" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/g7045iHZluc</a>

Разлог више да новa болница у Добоју понесе његово име.



Можда ће @filipi знати нешто више о пореклу ових Лазића?
« Последња измена: Април 18, 2020, 03:44:40 поподне Број 1 »



Ван мреже Atlantische

  • Уредник СДНКП
  • Памтиша
  • *****
  • Поруке: 1938
  • G2a-FT221531
Одг: Заборављени хероји одбрамбено-отаџбинског рата
« Одговор #58 послато: Април 18, 2020, 11:21:31 поподне »
Можда ће @filipi знати нешто више о пореклу ових Лазића?
Нисам Филипи али видех на друштвеним мрежама међу коментарима људи из тих крајева да му је отац из Придјела Доњег.

''Заведени светским чудима, заборависмо на себе и на своје порекло." - М. Капор