Аутор Тема: Потиска војна граница  (Прочитано 5665 пута)

Ван мреже Бакс

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1678
  • E-V13>A18844>E-CTS11222
Одг: Потиска војна граница
« Одговор #20 послато: Август 01, 2017, 07:04:46 поподне »
Све је то мени знано, Бакс. Али, обичан човек често не зна назив књиге или било каквог текста по којем би то потражио на интернету. Ето, ја проналазим такве књиге или остале научне прилоге и одабирам оно што мислим да је најбитније. И овде код последњег прилога, ниси морао читати све. Могао си да одабереш уводни део, Идвор или Ковин. Све је то у вези са темом Потиска војна граница, јер су многи наши преци након Битке код Сенте и каснијег развојичења кренули пут Русије, застајали у места кроз која су пролазили или прихватали понуђену земљу за даљи живот, као овде у Идвору и у Ковину. Наравно, да би се дошло до објављеног поста, књига се мора пребацити са ПДФ-а на ворд, исправити и уклонити низ заврзлама. А и облик слова није увек исти. Често је једва видљив и нејасан отисак. Ако их повећаш, не значи да ће ти бити лакше. Напоран је то рад.
И још нешто. Мислим да својим прилозима доприносим многима. Ето, нпр. о твојој Војвода Степи. Често сам је се дотицао, па и оно што је о њој објављено, све је од мене. Ти си стари форумаш и члан Порекла. Имаш и звање истраживача. Зар ниси бар ти могао пронаћи нешто интересантно о насељу Војвода Степа? Да се одужиш својим мештанима и прецима и оставиш будућим нараштајима. Јер, ако не остане записано, све се то заборави. И поред савремене технологије и интернета.
Срдачно,
Војислав

Војиславе, форумаш сам, али нисам члан удружења Порекло. То "истраживач" је звање које сви добију након одређеног броја написаних порука, нема то везе са истраживањем.

Елем, кад је реч о првом делу поста, решење је врло једноставно: окачи се PDF фајл на интернет, и објави се да је та-и-та књига окачена ту-и-ту. Као Pavo, на пример.
Наравно, хвала на свим доприносима, али нема потребе копирати читаве књиге на овај форум.
"Не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи"

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Потиска војна граница
« Одговор #21 послато: Август 06, 2017, 11:49:41 пре подне »
Љубивоје Церовић - СРБИ У АРАДУ
Нови Сад, 2007 (422 стране)

У издању Музеја града Новог Сада и Арадског огранка Савеза Срба у Румунији, објављена је монографија Срби у Араду, чији је аутор професор др Љубивоје Церовић.
Према мишљењу аутора, живот Срба у Араду заслужује да се прикаже у целини, с обзиром на значај који је Арад имао у националном животу Срба у ранијем времену. Колико то може да буде импресивно, с обзиром на културну баштину која је остала сачувана, али и на историјску прошлост Срба, показала је Церовићева монографија.
Спољашњи изглед књиге симболише њен садржај. На предњој корици налазе се Храм светих апостола Петра и Павла и грб Срба у Араду. На задњој страни корица представљени су портрети великана српске историје Арада: Јована Текелије, Саве Текелије, Стефана Тенецког и Стевана Алексића. На истој страни налазе се племићки грбови породица Текелија и Арсића, као и грб Срба у Араду. На полеђини прве стране представљена је карта Срби у Поморишју и Покришју половином 18. века, а на полеђини задње стране дата је карта Срби у Поморишју на почетку 21. ввка.
Монографија Срби у Араду саздана је из више хронолошко-тематских целина. Поглавље Средњовгковни корени описује први миленијум живота Срба од досељења у Поморишје, 567. године до средине XVI века. За то време борили су се за очување националног и верског идентитета који су им били угрожени са више страна. Посебно место имају масовне сеобе српског племства и народа после пада средњовековних земаља, током XV и XVI века, тако да оновремени извори Банат и Поморишје наводе као Расцију. Овде је имало простране поседе српско племство: Мрњавчевићи, Јакшићи, Бранковићи, Белмужевићи, Петровићи, Цреповићи, Овчаревићи. Овде је отпочео српски ослободилачки покрет који је предводио Јован Ненад. Протеравши Турке, 1526. године прогласио се за цара. На тај начин први је поставио питање статуса Срба у Панонској низији. Поглавље Турска владавина захвата период од средине XVI до краја XVII века, када се Поморишје налазило под турском окупацијом. И у тим временима, Срби су чинили већину становништва Поморишја. Турски терор и страна исламска цивилизација, изазвали су отпор српског становништва, који је кулминирао Банатским устанком, 1594. године. Духовни вођ устанка био је епископ Теодор Несторовић, који је проглашен за светитеља. На овом поднебљу настао је Меморандум о обнављању српске државе који је гроф Георгије Бранковић понудио Бечком двору. Поглавље Српска православна црква, описује историјат борбе Срба за сопствену националну цркву, од добијања аутокефалности, 1219. године, до стварања Ердељске митрополије, крајем XVI века, на чијем су се челу налазили митрополити из рода Бранковића. Најпознатији међу њима, Сава Бранковић, због бескомпромисне борбе за очување православља, проглашен је за светитеља. После протеривања Турака из Поморишја, почетком XVIII века, посебно место добила је Арадска епархија, која је до 1864. године била у саставу Карловачке митрополије Српске православне цркве. Међу епископима посебно место имали су: Исаија Ђаковић, Викентије Јовановић, Павле Ненадовић, Синесије Живановић, Прокопије Ивачковић и други. У Поморишју манастири су имали посебно место, и то Бездин, Xoдoш-Бoдрoг и Арад-Гај; представљали су жаришта српске духовности и културе. Српска православна заједница у Араду успела је да очува своје вернике у овом делу српства, у чему су посебно место имале Светојованска црква и Текелијина црква у Араду. Поглавље Поморишки граничари и њихови поШомци говори о Поморишкој војној крајини, успостављеној на обалама Мориша, која је од Карловачког мира, наредних педесет година, до средине XVIII века, представљала гранични бедем према Турској. Историјат ове крајине везан је за породицу Текелија, који су се истакли у ратовима против Отоманске империје. Родоначелник ове племићке породице био је Јован Текелија, први заповедник Поморишке крајине. Пошто су границе према Турској померене на Саву и Дунав, Поморишка војна крајина је 1751. године укинута. Незадовољно граничарско становништво са генералима Јованом Xoрвaтoм и Јованом Шевићем на челу иселило се у Руско царство, где су на основу указа царице Јелисавете Петровне, утемељене граничне крајине према Турској — Нова Сербија и Славјаносербија. Део се пак иселио у Банат и остварио Великокикиндски дистрикт. Мањи 6poj њих je остао у Поморишју и наставили су да живе у угарским жупанијама. Поглавље Привредни живот говори о економској снази Срба у Помори ју. Наиме, од средњег века до средине XIX века, Срби су имали доминантне позиције у привредном животу на овом подручју, најпре у занатству и трговини, а потом и у банкарству. У граду су живели и богати земљопоседници. Поглавље Школство и просввта даје историјат развоја школства, које датира од средњовековних манастира, преко оснивања прве школе, 1720. године, до краја XX века. Поглавље Задужбинарство, култура, умвШносШ представља најобимнији део монографије. Као снажно привредно и културно средиште, Арад и Поморишје изнедрили су знамените задужбинаре, добротворе, као и прегаоце и ствараоце у култури, уметности и науци, који су дали значајан допринос просперитету српског народа у целини.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Потиска војна граница
« Одговор #22 послато: Август 06, 2017, 11:51:25 пре подне »
II
Наводе се имена Срба Арађана окупљених око Матице српске и даје се приказ друштвене, културне и уметничке делатности истакнутих Арађана, почевши од Саве Текелије, највећег задужбинара новије историје српске културе и доживотног председника Матице српске. Поменути су и: Сава и Еустахија Арсићи, Јован Стејић, Гаврило Јанковић, Павле Јовановић, Петар Чарнојевић, Јован Нако, Јоаким Вујић, сликари Тенецки и Алексићи, резбари Јанићи, архитекте Табаковићи, као и музички и драмски прегаоци. Поглавље ИсШоријске прекретнице од краја XVIII до почетка XX века на овом и ширем подручју обележили су догађаји са далекосежним последицама у правцу националног ослобођења српског народа, у чему су активно учествовали и Поморишани. Тежиште је стављено на Темишварски сабор 1790, Први српски устанак 1804— 1813. и Српски народни покрет 1848/1849. Поглавље Савремена историја садржи историјат Арада и Поморишја у XX и почетком XXI века. Током последњег столећа у историји српског народа у Поморишју догодиле су се значајне промене. Први светски рат, разграничење Југославије и Румуније на темељима одлука Париске мировне конферен- ције, прилагођавање духовног, просветног и културног живота Срба у новој, пријатељ- ској држави, са чијим су народом изграђиване вековне везе узајамности, трагедија у Другом светском рату, страхоте Информбироа, Бараганска голгота, доба реасоцијализма, живот у новој, демократској Румунији — представљају основне карактеристике живота Срба у овој земљи.У монографији је на крају приложен списак извора и литературе, са неколико стотина јединица, како на српском тако и на румунском, немачком, мађарском, славеносербском и латинском језику. Опширни резиме на румунски језик Sarbii din Arad, превео је Стеван Бугарски. Рецензије су дали афирмисани научни прегаоци академик професор др Славко Гавриловић и др Драго Његован. Стручни консултант аутора на изради књиге био је Божидар Панић. Белешку о аутору сачинила је Милана Церовић. Текст је лекторисао Радован Мићић. Регистар имена личности израдила је Гордана Ђилас. Обликовање књиге и дизајн остварили су Ђорђе Лазић Ђапша и Слободан Јовановић. Споменар са ликовним прилозима уз књигу Срби у Араду, приредила је Милана Церовић.
Констатујући да је др Церовић, један од водећих историчара Војводине и Срба у нашој дијаспори, после запажених монографија о Србима у Румунији, Словачкој и Украјини израдио рад Срби у Араду, који је презентован као монографија — академик Славко Гавриловић је рекао: „У целини посматран, рад др Љубивоја Церовића Срби у Араду треба оценити као врло успешан преглед историјског, друштвено-економског, просветног, културног и уметничког развитка Арада као насеља (вароши, тврђаве, града) и Срба као стваралачког колективитета у њему, који је надалеко превазилазио уже географско подручје и уливао се, као снажна струја, у целокупно Српство на Панонском простору. Церовићево излагање засновано је на чврстим историографским темељима; оно је садржајно и језгровито, стилски дотерано и допадљиво. Оно ће изузетно добро доћи српској историографији, а посебно Србима у Румунији у њиховим настојањима да се одрже изван матице-земље као национална, верска и културна скупина, као национална мањина са свешћу о себи, својој прошлости и с надом у будућност”.
Др Драго Његован је у рецензији монографије нагласио да се последњих деценија професор др Љубивоје Церовић афирмисао као врстан стваралац у изучавању српске дијаспоре у источноевропским земљама. Ова настојања крунисао је трилогијом о Србима у Румунији, Словачкој и Украјини. Афирмишући презентовано у монографији, др Његован је констатовао: „Заснован на провереним чињеницама, писан лако и течно, рад професора Церовића Срби у Араду представља до сада најобухватнију и најмеродавнију историју овог народа на поморишким просторима. Са мноштвом аргумената, за снованим на валидним изворима, широј читалачкој публици представио je један помало заборављени део српског народа.
Монографијом др Церовића добили смо врхунско историографско остварење, које је овековечило живот Срба у Поморишју. Све будуће историје српског народа, мораће да обухвате и ово подручје, далеко од матичне земље, које је изнедрило великане наше историје.

(Синиша Јокић, реч нa промоцији монографије професора др Љубивоја Цверовића, у Араду, 28. септембра 2007.

ИЗВОР: ТЕМИШВАРСКИ ЗБОРНИК-THE TIMISOARA REVIEW-CULEGERE DE STUDII — TIMISOARA, 5, НОВИ САД 2008.


Ван мреже Делија

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1354
  • I2-PH908-Z16983>A493>A8741* (Никољдан, Панчево)
Одг: Потиска војна граница
« Одговор #23 послато: Август 06, 2017, 12:59:25 поподне »
Када сте поменули Арад и поменуте ауторе који су се бавили истраживањем те тематике,да ли се негде на интернету могу наћи неке од ових књига и радова,или можда неко са форума поседује нека од ових издања у пдф-у?

Божидар Панић-Први туторски дневник Текелијине цркве у Араду- први део 1728-1744.
Владан Гавриловић, Жалба арадско-поморишких трговаца из 1731. године, Темишварски зборник 2, Матица српска, Нови Сад, 2000
Туторски дневник Текелијине цркве 1728–1790
Љубивоје Церовић-Срби у Араду
Арад кроз време  Божидар Панић
Рацко Панчево 1764- Опово (1765-1790)- Црепаја (1790-1912)-Панчево

BigY DNK: Максим Животин Панчевац (1735-1784), Живота Поповић 1710-? : I2 PH908>Z16983>A493>A8741*

Мтднк : Јовановић-Бећаров Софија, Војка, Никољдан (1896): U5b1b1-b*

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Потиска војна граница
« Одговор #24 послато: Август 06, 2017, 02:29:00 поподне »
Делијо, имаш на интернету од Б. Панића "Срби у Араду".

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Потиска војна граница
« Одговор #25 послато: Август 15, 2017, 10:29:03 пре подне »
                                                                                   ПОРОДИЦА ТЕКЕЛИЈА 

                                                                                                                  Владан ГАВРИЛОВИЋ

Многи од нас су на овим просторима, барем једном у животу, сусрели са нечим што додирује или директно упућује на породицу Поповић-Текелија.
Скоро сваки историчар који се бави прошлошћу Срба у Угарској XVIII и XIX века, мора било директно или посредно да сврати своју пажњу и на поједине чланове породице Текелија. Они се јављају било да је реч о Великој сеоби Срба из 1690, Ракоцијевом устанку (1703-1711), Војној граници, српским народноцрквеним саборима, организацији српског племићког и грађанског друштва XVIII и XIX века. Њихово помињање готово је неизбежно.
Због 150-годишњег континуитета и значаја ове породице за српски народ у Хабзбуршкој монархији, у овом раду ћемо покушати да објаснимо и да пратимо њен успон, кроз изношење доступних података о готово свим њеним члановима. Најистакнутије место, наравно, припада: Јовану Поповићу - Текелији, родоначелнику породице, затим Ранку Поповићу - Текелији, капетану поморишке милиције, Петру Поповићу - Текелији, генералу руске војске и Сави Текелији, мемоаристи, мецени, председнику Матице српске.
Питање порекла ове породице и предиката Текелија остају и данас отворена за историографију. У својој биографији генерал Петар Текелија наводи да је породица давно пре патријарха Чарнојевића стигла из Србије, где је држала Текије и околна места. Другачије мишљење је исказао историчар Алекса Ивић : да су Текелије пореклом са Чепелског острва из села Тукуље, код Будима. Пошто се Текије и данас налазе као мање место на Дунаву, у Србији, можда би могуће било прихватити казивање генерала Текелије. Међутим лексички и семантички, текије означавају турски назив за објекат у коме су се обављали дервишки обреди. Пошто су Србијом у то време владали Турци, могуће је и ово тумачење, односно да су се поседи ове породице у Србији, налазили поред неких текија, као дервишког коначишта. Друго пак мишљење о пореклу Текелија из мађарског села Тукуље није нигде потврђено; једноставно је узето здраво за готово на основу мађарског назива места и начина изговора. Тиме је питање порекла ове породице и предиката Текелија и надаље отворено.
Први засад познати члан ове племићке породице био је обекапетан и доцнији обрштер (пуковник) Јован Поповић - Текелија. Рођен је у Чанаду. Од ране младости налазио се у аустријској војној служби. Његово име забележено је још при опсади Будима 1686. године. О његовој служби дало је сведочење десетак царских генерала, између осталих принц Евгеније Савојски, Лудвиг Баденски... Постао је капетан после освајања Београда 1689. године. Због познавања “оних крајева” постао је anterignanaus, предводник, односно извиђач целе царске војске. После је добио место у Чанаду и Сенти. Зато је и забележен у изворима као капетан сенћанске милиције пред чувену битку код Сенте 11. септембра 1697. Он је ноћу, по звездама, између ритова и бара, спровео војску принца Евгенија Савојског и омогућио аустријској војсци славну победу над Турцима. Захваљујући како личној храбрости и јуначком држању у битци, капетан Јован Поповић - Текелија био је 1698. унапређен у заповедника тврђаве у Араду. Као капетан имао је под својом командом 300 пешака и 200 коњаника. Истакао се у царској служби и у време Ракоцијевог устанка, борећи се против мађарских куруца у више жупанија на истоку земље. Провео је чак и годину дана у куруцком заробљеништву. Пред крај устанка успео је дотурити храну опкољеним посадама Великог Варадина и Арада и тако их спасти од њиховог сигурног пада Куруцима у руке. Због више пута исказаних заслуга, цар Јосиф I му је даровао златан ланац са својим ликом. Племство му је додељено 16. марта 1706. Осим Јовану, племство је додељено и његовој жени Еуфросини, рођеној Јовић, као и њиховој деци: Ранку (Валентину), Јовану, Михаилу, Јелени, затим и његовом брату Стефану (Остоји) његовој жени и деци. У новом аустро-турском рату 1716-1718, вршио је са својом милицијом више мисија, често без икаквих допунских трошкова, због чега је потрошио до краја рата на плате својих војника велике делове своје имовине. Зато је 1720. године молио за награду у виду поседа за себе и своје потомке коморску управу, обећавши доживотну верност владару. Јован је умро је у зиму 1722, као обрштер у Араду. На доживотно коришћење он и његови наследници су по молби из 1720. године, добили поседе у овом граду. У оно време његова заоставштина била је значајна; изражена у новцу износила је преко 16.000 форинти.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Потиска војна граница
« Одговор #26 послато: Август 15, 2017, 10:30:03 пре подне »
II
Исте године (1722) на командни положај поморишке милиције дошао је Јованов брат Стефан (Остоја) Поповић - Текелија. По подацима једног пописа о официрима у Поморишкој граници из 1725. био је стар 52 године, а служио је у војсци већ 35 година. На основу ових података у могућности смо да поуздано утврдимо да је Стефан (Остоја) Поповић рођен 1673, вероватно на територији Угарске јер је старији брат Јован забележен као рођен у Чанаду. Умро је 1731. године, у својој 58 години, без мушких потомака, чиме се са њим угасила једна грана ове породице.
Свој велики углед у народу породица је потврдила још за живота Јована Поповића - Текелије, женидбом Јовановог првог сина Ранка (Валентина) са Алком Рашковић, ћерком “верховног капетана рацке војске Мојсија Рашковића” Имали су четири сина: Јована, Димитрија, Петра и Павла. Не зна се тачно време када је Алка Рашковић умрла, али се у једном документу из 1741. године, Ранко помиње као удовац. У свом другом браку, са Аном Цветковић из Сентандреје, добио је сина Лазара (1742). Путем нових истраживања у могућности смо да утврдимо ако не место а оно барем време рођења капетана Ранка Текелије. Његово име се помиње у попису официра Потиско-поморишке границе из 1749. године. Наводи се као капетан, стар 53 године. Декрет на капетански чин добио је још 8. октобра 1731, по чему би година његовог рођења била 1696, односно годину дана пре чувене сенћанске битке, која је прославила његовог оца Јована. Његова женидба са Алком Рашковић довољно говори о порасту угледа породице већ у првој половини XVIII века.
Не зна се тачно разлог због кога је Ранко Текелија, као најстарији син, заобиђен при додељивању места команданта Поморишке милиције. Могло се још схватити додељивање ове титуле Јовановом брату Остоји, али је иза његове смрти (1731) на ово место дошао млађи Јованов син Јанко Текелија. Он је поред војничке, од све браће имао најизраженију склоност ка трговини, па је породично имање више пута увећао. Имао је сина Константина, који се помиње у његовом тестаменту 1732. године.
Друга браћа, а синови Јованови, Михаило (Мишка) Текелија и најмлађи Сава, били су прве жртве принете на олтар нове отаџбине (Хабзбуршке монархије).

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Потиска војна граница
« Одговор #27 послато: Август 15, 2017, 10:33:29 пре подне »
III
Михаило (Мишка) Текелија је чак једини од браће који је поименично поменут у извештају генерала Козе Дворском ратном савету 1722. године. Мишка је тада био (1722) капетан и заповедник у Соботхељу. Помиње се у извештајима из 1735. заједно са осталим поморишким официрима у гушењу буне Пере Сегединца. Са женом Маријом, рођеном Миливојевић имао је две кћери Сару и Роксу. Отишао је у рат за аустријско наслеђе (1740-1748) са својом војницима на ратиште, да се више не врати кући. Забележен је у извештајима из 1743. и 1745. године. Први извештај из 1743. године нам доноси вести о арадским хусарима из компаније капетана Михаила Поповића - Текелије, који су се једноставно засићени сталним ратовањем вратили кући. Око овога је избила велика афера, а вероватно је у вези с тим био испитиван и капетан Мишко Текелија. Други извештај из 1745. нам доноси значајне податке за утврђивање барем приближне године рођења капетана Мишка. Забележено је да има око 45 година. Овим би могли сматрати да је рођен око 1700.године највероватније у Араду у коме је већ као заповедник тврђаве забележен 1698. његов отац Јован. Погинуо је негде у Баварској јула 1746. године.
Најмлађи од све браће Сава, (Себастијан) најмање нам је познат. Рођен је после 1706. У војсци дошао је до чина хаднађа. Погинуо је у аустро-турском рату (1737-1739). Био је ожењен Мартом, рођеном Раденковић. Као и брат Михајло није за собом оставио мушког наследника.
Наследници имена, и већ доста увећаног породичног богатства, постали су синови Јанка (Константин) и Ранка Текелије (Јован, Димитрије, Петар, Павле и Лазар).
Петар Текелија био је други син Ранка Текелије. Он је још 1741. заменио оца Ранка и добио компанију на управу још као поручник. Рођен је 1720. у Араду. Помиње се да је као врло млад, стар 21 годину, водио бојеве против Француза. Потврђен је у чину хајдучког лајтанта декретом команданта Поморишке границе Фрајтага 1. марта 1744. године. Још за живота Ранка Текелије, његов син Петар одлучио је 1748. године да се одсели у Русију. Шта је томе претходило, да ли сукоб оца и сина или Петрово незадовољство сопственим запостављањем у служби (остао је после рата за Аустријско наслеђе и даље у чину поручника) до данас није поуздано утврђено. У Русији је одмах при ступању у руску војну службу добио чин капетана. Већ је у јулу 1754. године по Указу царице Јелисавете био произведен из чина мајора (који је у међувремену добио) у чин потпуковника руске вој- ске. У време рата Русије и Пруске (1757-1763) истакао се у више битака, код Кострина, Цондорфа и Берлина. Завршио је пруску војну у Главној команди генерала Петра Румјанцова као пуковник. Ратовао је потом у Пољској од 1764-1768 и за исказану храброст је добио чин бригадир пуковника у српском хусарском пуку. За службу је награђен 1767. године и земљишним поседом. Добио је 3.160 десетина земље у Великом Лугу у Украјини. Због заслуга у руско турском рату, који је завршен Кучук-Кајнаџијским миром 1774, Петар је био награђен орденом Св. Георгија за заслуге код Бендера и орденом Св. Ане за своја јуначка дела код Браиле и Калу- ге. У овој војни био је произведен за генерал-поручника руске војске. Под својом командом је већ имао преко 18.000 људи. Са друге стране, имао је доста истакнуту улогу у прихватању и упућивању својих сународника при њиховој сеоби у Русију, после развојачења Потиско-поморишке границе. Као генерал-мајор извео је 1775. вешти војнички маневар, који је довео до гушења побуне запорошких козака у њиховој прокламованој области Сечи. Живео је као истакнути племић у јужној Русији све до своје смрти 1792. године. Умро је без наследника, чиме се угасила још једна грана породице Текелија.
     Ранков средњи син, Павле, који је такође забележен у попису граничарских официра Поморишке границе из 1749, био је у чину заставника у Суботхељу. Непосредно после тога млади заставник Павле Текелија напрасно је умро, што је за Ранка Текелију, после одласка сина Петра за Русију, био још један тежак ударац.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Потиска војна граница
« Одговор #28 послато: Август 15, 2017, 10:34:42 пре подне »
IV
Изласком из “милитарског сталежа” и одлуком о остајању у Араду (после развојачења Потиско-поморишке границе 1751) преостале Текелије (Јанков син Константин и Ранкови синови: Јован, Димитрије и Лазар) иако су постали само једна од многобројних војничких племићких породица, ипак нису у потпуности изгубили раније стечене позиције у српском народу. О овоме најбоље сведочи брак најстаријег сина Ранка Текелије Јована, који се 1753/4. године оженио, већ као постарији човек (преко 40 година), митрополитовом синовицом Мартом Ненадовић. Имали су шесторо деце, од којих је троје рано помрло, и синове Петра и Саву и кћерку Алојзију. Јован је остао у Араду, водећи рачуна о кући и пустарама дуж Мориша. Никада није стекао неко веће и шире образовање. Значај куће ипак није опадао, јер је приликом посете Араду 1770. године, породицу Текелија посетио и сам цар Јосиф II. Јован је умро 1791. године.
Други Ранков син Димитрије, био је калуђер у манастиру Ходошу са именом Исаија. Неких других података о њему засад нема.
Напослетку, последњи и најмлађи Ранков син био је Лазар. Он се родио у Араду 1742. године у другом браку његовог оца Ранка са Аном Цветковић из Сентандреје. Њега је још као дечака одвео у Русију старији брат Петар (каснији генерал руске војске). Стално напредујући у служби уз старијег брата, окончао је војну службу у руској војсци као пуковник и добио велика имања у јужној Русији. И он је као и његов брат Петар постао носилац ордена Св. Георгија. Умро је 1813.године. Његов син је погинуо код Трапезунта 1811. као поручник, чиме се угасила грана породице у Русији.
Јанков син Константин Текелија био је први мушкарац из ове куће који није каријеру започео као граничарски официр. Имао је са Аном Вулић, ћерком истакнутог оберкапетана Потиске милиције Вулина Илића, двоје деце: сина Јована и кћер Роксу. Константиновом смрћу 1753. године, његова жена Ана је одлучила да се преуда за руског официра и одвела је при томе сина Јована са собом у Русију. Јован је у руској војсци стигао до чина поручника. Изгледа је умро доста рано, јер га при посети Русији (1787) не спомиње његов синовац Сава.
        Најблиставији од свих Текелија је наравно, син Јована Текелије и Марте Ненадовић, надалеко чувени Сава Текелија. Рођен је 1761. године у Араду. После завршене основне школе у Араду, похађао је гимназију у Будиму, слушајући филозофију, реторику, поезију, наравно на латинском језику. Од 1780. до 1782, слушао је предавања на Бечком универзитету из кривичног, канонског и природног права, као и физику и анатомију. У Бечу је још учио француски, талијански и шпански, пошто је већ знао латински, немачки, а као становник Арада и румунски. Текелија се још у животу, осим поменутих језика служио и енглеским и руским. У Бечу је учио чак и грчки, а учитељ му је био тадашњи најобразованији Србин у Монархији, Доситеј Обрадовић. Завршио је студије права на Будимском универзитету и 1786. постао је први доктор правних наука код Срба. У свом чувеном делу “Автобиографија Саве Текелије” објављеном у Летопису Матице српске, Сава је, између осталог, описао и своја путовања у Русију из 1787. и 1811. године.
Опис његовог даљег животног пута излази из домена описа Текелија као најзначајније српске граничарско-племићке породице.
Треба само још нагласити да је Сава био један од најобразованијих Срба свога времена и зачетник и носилац српске грађанске мисли XIX века. Он је био последњи мушки члан ове велике породице. Његовом смрћу 1842. године била је угашена, после скоро више од 150 година, породица Текелија.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Потиска војна граница
« Одговор #29 послато: Септембар 11, 2017, 09:40:11 пре подне »
Пресељење из Потиске и Поморишке војне крајине у Банат

Досељавање прве велике органиоване групе становника у Банат уследило је после укидања Потиске и Поморишке војне крајине. Том приликом је у западни Банат досељено око 1.800 српских породица (према нашој процени укупно 12.669 особа). Њиховим насељавањем делимично је попуњен упражњени простор низијских и мочварних делова банатских дистриката. Приликом насељавања пресељеници су задржали граничарски статус, па су и насеља која су населили уживала практично граничарски статус, иако под надлештвом Дворске коморе.
Досељеници нису превалили далек пут. Да би се населили у Банат, прешли су из насеља с десне обале на леву обалу Тисе и Мориша. Доселили су се у пуста подручја на рубовима Бечкеречког и мањим делом Чанадског дистрикта, махом оснивајући нова насеља. Свега неколико насеља која су населили потиско- поморишки граничари постојала су и пре 1751. године - Чента (Леополдово), Ботош и Кумане. Та насеља су после рата и куге имала по свега неколико домаћинстава и досељавањем ових граничара су оживела.
Потиски и поморишки граничари су у Бечкеречком дистрикту углавном населили пусто земљиште. О томе најбоље сведочи податак да је у Бечкеречком дистрикту 1740. године евидентирано 18 пустара које нису поменуте у попису пустара из 1769. године, због тога што су у међувремену искоришћене за насељавање. Неке од пустара које су нестале због тога што су на њима основана насеља, биле су Кикинда, Беодра, Ботош, Тараш, Стари Куман, Меленци, Велики и Мали Галад (потес између Башаида, Карлова и Кикинде), Јоца (потес у Кикинди), Сент Кираљ (Сенткраљ, потес у пољу Кумане) и Матеј (потес северно од Врањева).  Ако прихватимо да је површина 15 милитаризованих насеља износила укупно 141.972 хектара (1419,72 km2), следи да је, после насељавања на 1 km^ долазило 8,92 особе. Другим речима, у просеку, једно домаћинство долазило је на мање од квадратног километра (на 0,79 km^) ових насеља. Густина насељености 1753. године била је много већа од оне забележене у насељима банатских дистриката непосредно после завршетка рата и куге.
*
Нису сви граничари развојачених места уз Тису и Мориш одлучили да се преселе у Банат. Део је остао у Бачкој у статусу цивилних поданика. Успомена на њих сачувана је у молби представника Горњих компанија из 1773. године у којој се тражило да им се дозволи да у војном статусу остану на својим стаништима и буду поштеђени траума новог пресељења, ,,као што су наши преко Тисе у Бачкои иза нас заостали, кад смо се ми овамо преселили“. Поред тога, део потиских и поморишких граничара се преселио у Русију прихватајући граничарску службу. На жалост, није познат тачан број опредељених за једну од ове три могућности. Опредељење се може анализирати само у групи официра за које је сачувано више података. У групи официра опредељених за задржавање граничарског статуса, поуздано се може потврдити судбина 18, поименично наведених у списковима оних који су завршили у Русији, и њих 29, који су се до краја 1753. године нашли у Банатској земаљској милицији. Официри који су преузели службу у новооснованим местима Банатске земаљске милиције, 29 поименце позната, чинили су 23,77% од укупно 122 потиско-поморишка официра евидентирана 1749. године.
Будући да су централне личности сеобе у Русију, мајори (oberstlajtnat qua oberkapetan) Јован Шевић и Јован Хорват, били команданти шанаца Чанад и Печка у Поморишкој крајини, разумљиво је да су са собом повели официре и граничаре из непосредног окружења. То би објаснило зашто се само девет официра из Поморишке војне крајине 1753. године нашло у служби у Банату, док је број оних који су отишли у Русију сигурно био већи. Од ових девет официра по двојица су долазила из развојачених шанаца Семлек и Арад, а по један из шанаца Печка, Глоговац, Мандерлак, Чичир и Суботица.
Већина официра Потиске војне крајине у групи опредељених за војнички статус преселила се у Банат. Од 29 поименце познатих официра у Банату, 20 је долазило из Потиске војне крајине. Чак шест је дошло из шанца Бечеј, по четири из шанаца Острово (Ада) и Петрово Село, два из Феудвара, а по један из Мола, Чуруга, Жабље и Сент Томаша. Набројана развојачена насеља била су својим положајем од раније упућена на област с друге стране Тисе. Наиме, постоје докази да су потиски официри били вишегодишњи закупци земљишта на левој обали Тисе. Међу закупцима пустара у Бечкеречком дистрикту 1740. године налазио се и капетан Зако, официр потиског шанца Кањиже и закупац пустаре Кикинда за 106 форинти. Закупац је био и граничар Остоја Спајић из Бечеја, који је у аренду узео пустару Портош (вероватно Ботош) за 50 форинти. Ова околност допринела је томе да се већи број потиских него поморишких официра и граничара нађе у Банату после 1751. године.
Међутим, одлуке су мењане упркос исказаном опредељењу. Постоје докази да се нису сви појединци којима је током 1751. и 1752. године одобрено пресељење у Русију заиста тамо и преселили, или ако већ јесу, да су тамо и остали. Чак осам лица којима су 4. августа и 4. октобра 1751. године издати пасоши за пресељене у Русију налазило се у Банату крајем 1753. године. Реч је о капларима и стражемештерима из Хорватове групе. Официр-повратник из Русије, на пример, био је и коњички поручник Маринко Милутиновић из Суботице у Поморишкој војној крајини из групе пуковника Јована Шевића. Милутиновићу је пасош за прелазак у Русију издат 18. јануара 1752. године, али се ипак, крајем 1753. године налазио у служби капетана-поручника у Великој Кикинди. Ту се помиње и 1757. и 1758. године, у истом чину. Поред ових, сигурно је било и других примера повратништва из Русије, као и накнадних одлазака.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Потиска војна граница
« Одговор #30 послато: Септембар 11, 2017, 09:46:38 пре подне »
II
Већина граничара (гемајнера) и нижих заповедника развојачене Потиске и Поморишке војне крајине определила се крајем 1750. године за задржавање војничког статуса и пресељење. У питању је било укупно 3.672 граничара обеју крајина, од којих је из Потиске војне крајине био 1.991, а из Поморишке војне крајине 1.681 граничар.  Приликом ревизије Потиске војне крајине 1748. године пописано је 2.858 особа ,,у ефективи“ (од укупно 3.448 војно способних и неспособних одраслих мушараца), па се може израчунати да се за војни статус 1750. године изјаснило 69,66% граничара у служби или 57,73% целокупне одрасле мушке популације ове војне крајине. Недостају подаци за процену укупног броја граничара Поморишке војне крајине. Изгледа да је највећи број опредељених за задржавање војног статуса заиста стигао у западни Банат, јер се према коморском попису из 1752/53. године у 15 насеља шест Горњих компанија Банатске земаљске милиције налазило укупно 4.085 одраслих мушкараца. Међу њима је било 1.787 старешина домаћинстава, а у њиховим домаћинствима 1.070 ожењених и 637 неожењених браће и синова, 274 сиромашних мушкараца са нешто средстава и 37 без икаквих средстава, као и 280 врло старих, болесних и неспособних.
Из ових података и на основу утврђених демографских константи, може се проценити да је у Банат укупно пресељено 12.669 особа оба пола и свих старосних доби. Овај попис, заправо, побија прихваћену претпоставку у историографији, да је најважнија последица развојачења Потиске и Поморишке војне крајине била сеоба у Русију.  Према нашој процени, из Хабзбуршке монархије се 1751. и 1752. године у Русију одселило не више од 200 официра и граничара са породицама.
*
Рок за пресељење потиских и поморишких граничара била је 1751. година, али се поступак продужио и у наредну годину. Успомена на пресељење из Бачке и оснивање новог места Фрањево (Врањево), које је по угледу на бивша граничарска места Потиске и Поморишке војне крајине називано ,,шанцем“, сачувао је свештеник Стефан Николић. Он је, поводом преласка из цркве Петровог села у Бачкој у цркву Светог Јована Претече у Фрањеву, оставио белешку у једном јеванђељу, у којој помиње пресељење целог шанца из Бачке априла 1752. године. Годину дана касниЈе, 28. априла 1753. године, ову цркву су као ново духовно седиште даривали јеванђељем и представници пресељене заједнице, стражемештер Јован Милошевић и његов брат Јовица Милошевић. Сачуван је и пролог ове цркве из 1756. године, у коме се као представници овог места помињу обрекапетан Лазар Поповић и свештеници Филип Михаиловић, Стефан Николић и Теодор Петровић.  Записи сведоче о томе да је у првој години после пресељења већ била успостављена нова црквена и обновљена стара официрска хијерархија развојаченог бачког шанца Петрово Село. Будући да се ниједан од тројице врањевских свештеника не помиње у документима о црквама и паросима у граничарским местима Потиске војне крајине, претпостављамо да су пароси развојачених места одбили да напусте парохије и цркве које су опслуживали, као и своја имања. Пресељење је могло бити прилика за прекобројне свештенике и чланове њихових домаћинстава, а одвијало се по свему судећи у споразуму са парохијама из којих су се одселили.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Потиска војна граница
« Одговор #31 послато: Септембар 11, 2017, 09:47:30 пре подне »
III
Насељавање у местима Горњих компанија у Бечкеречком и Чанадском дистрикту завршено је до краја 1752. године, док је насељавање места Доњих компанија у Новопаланачком дистрикту спроведено током 1753. године. Порекло насељеника Горњих компанија било је из Потиске и Поморишке војне крајине, а Доњих компанија из цивилних и развојачених места у околини Нове Паланке. На основу пописа пресељених граничара из новембра-децембра 1753. године, у којима су у свакој од 8 компанија евидентирани одрасли војно способни мушкарци (Effektive Kopf), могу се делимично упознати демографске прилике у новонасељеним областима. Подаци овог пописа показују занемарљива одступања у односу на већ навођене податке коморског пописа.
Број домаћинстава у компанијама био је прилично уједначен и кретао се од 331 до 348. Изузетак у том погледу била је само компанија Идвор и Леополдова са 403 домаћинства. Ожењена браћа и синови поред домаћина убележени су у 35-40% свих домаћинстава у насељима Горњих компанија, са изузетком Велике Кикинде у којој је њихов удео био нешто већи и износио 48%. Не нужно, али задружна су могла бити домаћинства у којима је било два до пет ожењених мушкараца поред домаћина, а којих је било 196 (9,44%). У свакој компанији било је, у просеку, око 30% домаћинстава са још једним ожењеним чланом поред старешине домаћинства и око 10% домаћинстава у којима је њихов број био већи од два. То значи да су у време пресељавања домаћинства већином чиниле инокосе породице (са старешином и без других ожењених чланова). Насеља су настала на пространом земљишту банатских пустара, а пракса је налагала да се обрадиво земљиште не расподељује појединим домаћинствима. Обиље земљишта утицало је на то да су домаћинства могла да се одрже у већем саставу, небринући око тога да ли ће од својих поседа моћи да се прехране. Тиме се може објаснити појава да је мањи број потенцијално задружних домаћинстава забележен у две компаније које су обухватиле већ постојећа села. У питању су биле две компаније са више скученим атаром на подручју доњег тока Тамиша - компанија Ботош, Марино Село и Сиге, са 27 домаћинстава у којима је било 2-5 ожењених чланова (8,15%) и компанија Идвор и Леополдово са 15 таквих домаћинстава (свега 3,72%).
У насељима Доњих компанија број домаћинстава са још једним ожењеним чланом поред домаћина, био је чак и виши него у Горњим компанијама (око 40%). Међутим, удео домаћинстава са 2-5 ожењених чланова поред домаћина, заправо је био мањи (свега 7%). Одлика домаћинстава Доњих компанија било је то да у њима није било удовица, као и да је број старих, болесних и неспособних био низак.
По правилу, официрска и свештеничка домаћинства била су већа, због тога што су њихови домаћини уживали пореске привилегије. Проширена или задружна структура ових домаћинстава била је уобичајена појава. У око две трећине официрских домаћинстава Горњих компанија било је више ожењених чланова поред домаћина. У око 27% тих домаћинстава било је између два и пет ожењених чланова поред домаћина. Ипак, изгледа да је пресудан утицај на величину домаћинстава имало расположиво земљиште. Поред тога, утицала је и околност да су официри Доњих компанија припадали затеченом, а не новодосељеном кадру, па нису могли да користе предности свог положаја у време сеобе.
Број домаћинстава насеља Земаљске милиције споро је растао у периоду до њиховог развојачења 1771-1773. године. Пораст домаћинстава био је нешто већи само у насељима Велика Кикинда, Мокрин и Меленци. Претпостављамо да је број домаћинстава порастао услед уситњавања, будући да између 1764. и 1773. године није било већих таласа досељавања.

Извор: Јелена М. Илић, БАНАТСКА ВОЈНА КРАЈИНА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ 18. ВЕКА, докторска дисертација, Београд, 2014.