Сами
Рашковићи су проистекли из посебног слоја српског становништва који се формирао након пада српских земаља под Турке. Турци су преузели средњовјековно влашко право и дали Србима одређену кнежинску самоуправу. Такве самоуправне кнежине видимо на широком простору од Старог Влаха, Херцеговине, Озрена до Змијања. У оквиру тих кнежинских самоуправа, од водећих породица, формира се у 16. и 17. вијеку својеврсан спахијски хришћански слој који као такав функционише у турском управном апарату. У кретањима 17. вијека, те породице финансијски још увијек јаке, национално свјесне, ступају у контакте са најближим хришћанским државама (Млечанима, Аустријанцима па и Русима и Шпанцима), окрећу се против Турака, настоје добити племићке потврде од истих тих држава и евидентно је да успјевају да у Далмацији, Крајини, Славонији, Боки, Угарској формирају својеврсно ново српско племство. Папири којима су доказивали своје наводне везе са старим српским племићким породицама су најчешће били кривотворени, али мислим да је управо настојање ових породица да се домогну племићког наслова, поспјешило оживљавање култа немањићке Србије међу српским народом оног доба, што је и Црква свестрано подржавала.
Печат кнежева Рашковића
Рашковићи су један од типских примјера како је текао развој тих породица. Већ средином 15. вијека (1455), када су Турци у свом продору до Врхбосне, направили узак коридор на простору данашњег Старог Влаха, међу првим власима, који су ступили у њихову службу били су раније помињани Тарски Никшићи, али и тзв. Сјенички власи или власи Барче. Управо су ови Сјенички власи кључни за породичну историју Рашковића, јер су Рашковићи изданак њихове главне кнежевске породице. Пратећи турске пописе 1455, 1468, 1533, 1604, за поменуто подручје и поменуте влахе видимо развој насеља и статуса у троуглу Ивањица, Нова Варош, Сјеница. Сјенички власи су, као још неки власи који су сачували свој статус, иако нису били на граници (крајини), били дербенџије, чувари важних путева који су повезивали моравску и ибарску долину са Приморјем. Из турских пописа на том подручју видимо једну прилично компактну српску област без муслиманских насеља, са кнезовима на челу.
Иако прије 17. вијека нема помена Рашковића под тим презименом, на основу поређења подручја којим је прије сеобе управљао Атанасије Рашковић (прва половина 18. вијека) и турског пописа из 1604. године, можемо претпоставити да је кнежина кнеза Нејака Манојловог у нахији Моравица из 1604. године, оригинално подручје самих Рашковића, односно кнез Нејак Манојлов је највјероватније предак Рашковића. Та кнежина се простирала на потезу Ивањица-Нова варош и обухваћала је сљедећа насеља: Мочиоци, Брезова, Комадине, Опаљеник, Присјека, Глеђице, Куманица а вјероватно је ишла све до Штиткова и Трудова.
Није искључено да су Рашковићи или дијелови њиховог рода управљали и околним кнежинама или да су као кнежеви Старог Влаха, имали врховну власт над другим родовима.