Ваистину си ти, брате Слнце, последњи Мохиканац романтичког свесловијенства
.
Нијесам ти ја никакав романтичар. Само знам своје и волим своје, а поштујем туђе. Толико цивилизацијско благо постоји из којега би наши и други народи могли црпјети знање и мудрост и ако је раније све то било скривено, данас је уз помоћ интернета све јавно. Само мора постојати унутарњи глас "желим се развит".
А ја га данас, тај супстрат, слабо видим... Српски видим, а словенски једва назирем.
Не видиш дрво од шуме.
Нису стари (путо)писци имали знања о свим Словенима, већ само о оним с којима су долазили у додир... А шта је свима могло бити заједничко, ко би то данас могао рећи?
Ако ћемо бити искрени и сасвим прецизни, човјеково (са)знање је само клубко памети из нити електомагнетних импулса произведених подражајем пети чулних органа, укратко – знаш оно што доживиш. Cogito, ergo sum. Но човјек је биће чудновато, јер може своје сазнање о оному што је с друге стране очију, изразити другој души, те се утисци и сазнања једних о једнима, могу ширити што усмено, што писмено, рађајући предање. Прихватање предања својим и твори ту везу с предцима - како је данас латински називају менталитет. Бивају ли исте црте тога менталитета на свијем рубовима словијенскога свијета разнијем људима описане, те ктому те исте црте постоје и до данас у потомачкијем народима, онда разуман човјек може израчунати, да је морао постојати заједнички извор, који напаја све ове потоке. Данас осим овијех црта разни народи попримили су разне друге црте под утицајима разних режима и то понајвећ у посљедње вријеме, у којем је страдао источнословиијенски дух под коммунизмом до непрепознајемости, а остали су сви словјенски вуци у америчком глобалном руну. Но до памтиве скорашњости баш су Срби и Бугари били управо они народи који су у једном најизворнијем облику сачували онај дух, који је некада прожимао сав словијенски род. И ово говорим само онима, који упорно тврде, да не виде словијенски дух међу Србима. Не виде јер не схватају, да како је србски језик продужење словијенскога, тако је и већи дио србскога менталитета продужење словијенскога.
Сам кажеш о неслози - а што би слога на овом свету уопште морала постојати, и то међу племенима, која немају широку свест? И није ли та неслога, и то још од древних времена, доказ да нисмо ни ми бољи од других?
Свак човјек и свака заједница ако не тежи к напредку и самоочувању, душевни је болестник а природа такве не трпи, но их прије или касније уклони, како је уклонила и Готе и Илире и Келте и Аваре. Нама је слога потребна са својима, јер нас од напредка и посвећења наукама и философији коче стални немири, а да су за шта, него ни за шта.
Не знам ни да ли је то општесловенска особина да се слушају вълхви; нису нам баш душмани слали попове да нас деле - германски душмани су то користили као изговор за отимање, у свом духу, који и данас постоји; али неке смо ми и сами тражили. Није исто било на рубовима Германије и у Ромеји куд дођоше наши.
Уосталом, бар што се тиче Срба, ми смо у историју ушли тек тад, кад уђосмо у Ромеју; док смо били само Словени, стајали смо пред њеним вратима.
Поразмисли главом, друже. Поразмисли ко мржњу сија међу Латине и малу ђетцу њихову мјесто вукодлацима Србима страши, па их ови кољући их, људима не видише и жалости не осјетише? Је ли тому Јешу учио?
Је ли Јешу учио, да се једни језици забране и једни народи поробе, а други уживају на њиховој муци? Је ли Јешу учио, да се крсти мачем а не проповијеђу?
Мене крсти епископ православни, па ме пита које име хоћу, рекох "своје име, Дражен", а он одговори "то је ђавоље поганско име, мораш узет свето грчко, римско или јеврејско" - послах и њега и институцију му у пет букви лоповскијех. Ја сам с Јешуом к'о брат с братом и к'о син с отцем, ал' нећу се дат ниједному вуку у хришћанском руну, да ми унизи род, јер тко то чини, вук је а не јагње Јешуово.