Форум - Порекло
Ратници и страдалници => Жртве рата => Тему започео: Јовица Кртинић Новембар 25, 2016, 10:29:22 пре подне
-
Отварам ову тему под снажним утиском два јучерашња догађаја, којима сам присуствовао.
Први догађај био је обележавање Дана 250. ракетне противаздухопловне бригаде Војске Србије. На скромној свечаности у седишту бригаде на Бањици окупило се тек нешто мало ветерана, као и чланови породица официра и војника бригаде, који су се храбро супротставили НАТО агресији 1999. и у тој неравноправној борби положили своје животе. Да ли због обавеза државног врха и њихове посете седишту НАТО дан раније, на обележавању овог догађаја није било НИКОГА од високих, али ни нижих представника државе. Није било ни медија (проверих на интернету, претходних година је ипак знао да се појави тек ту и тамо по неки ред о овом догађају). Сигуран сам да није потребно подсећати да су, поред наших војника на Косову и Метохији, који су се борили са албанским терористима и страним плаћеницима), највећи терет одбране земље тада поднели управо пилоти и припадници противваздушне одбране. Податке о онима који су у тој борби дали свој живот можете наћи преко следеће везе: http://gorozup.avioni.net/vecna-slava-besmrtnim-herojima/. Данас их се, очигледно, нико не сећа. Односно то сећање препуштено је фамилији и саборцима. Они су управо најчешће остављали своје поруке у спомен-књизи у спомен соби херојима ове јединице. Нађох поруку мајке страдалог мајора Небојше Тепавца, записану на годишњицу почетка НАТО агресије 24. марта 2016:
"Сине Небојша, ево мама и зет Боба су дошли да одају почаст теби и твојим другарима ево већ 17-ти пут. Поздравља те твоја сесетра и Алекса и Лука. Сине Небојша, много смо тужни и жалосни али и поносни. Ти живиш у нашим срцима. Твоја мајка Милева".
Да су чланови породице и саборци практично једини чувари сећања на храбро дело предака и синова, посведочио је још један случајан сусрет на степеништу зграде у којој се налази спомен-соба 250. ракетне бригаде. Испред слике Радоја Љутовца (https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%98%D0%B5_%D0%89%D1%83%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86), топџије који је 30. септембра 1915. ушао у историју као први човек на свету који је топом оборио авион (на небу изнад Крагујевца), затекао сам његовог потомка, који је с поносом говорио о свом деда-стрицу. Питам се колико Срба данас зна ишта о овом хероју и историјском догађају из светских војних уџбеника.
Други догађај који ме је понукао да отворим ову тему био је представљање књиге Јована Мирковића "Страдање Српске православне цркве у Независној држави Хрватској". Реч је о аутору који је до 1991. био директор Спомен-подручја Јасеновац и који је крајем те године ухапшен и једва извукао живу главу. Прошле године, објавио је књигу "Злочини над Србима у Независној држави Хрватској". О значају обе књиге, које су практично фото-монографије, није потребно трошити речи, а само ћу истаћи да су обе урађене двојезично (на српском и на енглеском), чиме је њихов домашај у ширењу истине о страдању Срба и српске цркве у НДХ несагледив. У оба случаја издавач ове књиге је приватни, а оба подухвата су учињена без било какве подршке државе. О овом односу с доста једа јуче је на промоцији одржаној у Дому војске говорио и епископ пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк). Дуго сам био новинар и присуствовао бројним догађајима и говорима, али не памтим кад је један говор свештеног лица, при томе и владике, прекидан аплаузима, уз завршни аплауз који је трајао неколико минута. А владика је само подвукао ово о чему пишем и због чега сам и одлучио да отворим нову страницу нашег форума. О том односу можда најсликовитије говори однос РТС према овом догађају. Наиме, пре почетак промоције, новинар РТС је наваљивао да му владика да изјаву јер не може остати до краја и саслушати говорнике. Владику је то толико ујело да је управо прва реченица била о томе, а потом се надовезао да РТС није био у стању да пошаље камеру ни кад је наша црква у Јасеновцу дочекала васељенског патријарха. "Патријарх је могао доћи из Јерусалима, а РТС није могао да пошаље новинара из Београда".
Говорио је владика и о преуском гледању на страдање цркве само под НДХ. Подсетио је да је том страдању претходило уништавање на хиљаде богомоља и убиства хиљада свештеника и монаха у Совјетској Русији, те да је то страдање цркве, у нашем случају, настављено после 1945. кад су комунистичке власти само довршили оно што је започето у НДХ (познате одлуке Народно-ослободилачки одбора да се уклоне рушевине српских цркава). Још је много тога значајног рекао овај владика и да је среће његов говор би се већ данас читао и препричавао. Покушаћу, ако је то икако могуће да дођем до снимка овог говора, пошто сам видео да су неки новинари држали диктафоне укључене.
Уз ове две слике од јуче, морам поменути и нашег драгог сарадника Мирослава Здравковића, уредника портала "Макроекономија", који самоникло и истрајно прикупља и анализира грађу о страдању Срба (и не само Срба) у Другом светском рату. Недавно је део тога објавио, што можете видети и преко следеће везе: http://www.makroekonomija.org/0-miroslav-zdravkovic/centralna-srbija-u-drugom-svetskom-ratu-statistika-stradanja-po-opstinama/
Како год да окренемо, испада да нам је једино преостало да ми (кад то већ неће држава), појединци удружени на местима као што је овај наш форум, радимо на чувању сећања на јунаштва и жртве које су поднели наши претходници. Зато вас позивам да на управо отвореном новом форуму "Јунаци и страдалници" покрећете теме и остављате белег о њима. Да се не заборави.
-
Још је много тога значајног рекао овај владика и да је среће његов говор би се већ данас читао и препричавао. Покушаћу, ако је то икако могуће да дођем до снимка овог говора, пошто сам видео да су неки новинари држали диктафоне укључене.
Ево, сад сазнадох да је владикин говор снимила Светигора. Надам се да ћемо налетети негде на тај снимак, а први који га чује нека јави овде па да га објавимо.
-
По мени, највећи проблем је што се све те свечаности одржавају у Београду. Београд је навикао на велике догађаје (спортске, уметничке, музичке, итд), и делује као да Београђане то више не интересује. Међутим, кад би се тако нешто организовало у Кикинди, Крушевцу, Ужицу, Зајечару, или неком сличном граду, гарантујем да би сале биле крцате. То је у вези с народом, а за државни врх... Сви знамо какви су они. Сликаће се са Сандром Африком јер им то доноси гласове омладине испраног мозга, а сликање с ветеранима им не доноси ништа, јер сами ветерани и они који их подржавају већ гласају за неке друге.
То је неко моје мишљење.
-
Не бих заиста тако реаговао да ниси мало претјерано у свом уводном посту истакао личност владике Ћулибрка. Али моје мишљење није далеко од овог што си у горњем цитату подцртао.
Уопште се нисам бавио његовом личношћу већ оним што је јуче говорио. То су две различите ствари. Да сам улазио у анализу његове личности (о којој, узгред, знам јако мало, и тек кроз оно што је о њему могло да се прочита по различитим медијима, а нарочито после тог чувеног интервјуа за "Недељник"), свакако бих поменуо да ми се делимично није допао његов повишен тон, па и гнев који је исказивао док је о неким стварима говорио. Трудио сам се да тај и такав наступ (који, истина, говори о личности) одвојим од садржаја. Тај садржај ме је и покренуо да отворим ову тему. Оно у шта сам сигуран јесте да садржај тог говора није био мотивисан самопромоцијом, жељом за скупљање аплауза и слично, с обзиром да бар толико знам да тај `рокер` и `падобранац` важи за једног од наших најбољих познавалаца холокауста и геноцида над Србима у Другом светском рату и да се годинама већ бави тим питањем. Што се мене тиче, овим бих закључио расправу о владици Јовану.
-
По мени, највећи проблем је што се све те свечаности одржавају у Београду. Београд је навикао на велике догађаје (спортске, уметничке, музичке, итд), и делује као да Београђане то више не интересује. Међутим, кад би се тако нешто организовало у Кикинди, Крушевцу, Ужицу, Зајечару, или неком сличном граду, гарантујем да би сале биле крцате. То је у вези с народом, а за државни врх... Сви знамо какви су они. Сликаће се са Сандром Африком јер им то доноси гласове омладине испраног мозга, а сликање с ветеранима им не доноси ништа, јер сами ветерани и они који их подржавају већ гласају за неке друге.
То је неко моје мишљење.
Није неважно где се шта одржава, али свакако то није пресудно да ли ће неко доћи у већем или мањем броју на обележавање неког значајног догађаја. Ствар је у томе што се овом озбиљном и судбинском темом за српски народ држава не бави. Музеј жртава геноцида налази се у неколико канцеларија на Тргу Николе Пашића у Београду. Бијах пре неки дан тамо на представљању једне књиге и само могу рећи да изгледа тужно и јадно.
А управо најбољи одговор на стигматизацију српског народа као геноцидног, што се понавља и чује из дана у дан, било би да у Београду постоји прави Музеј жртава геноцида и то не само из Другог већ и из Првог светског рата. Олако заборављамо и побијене Србе по Мачви, побијени народ и свештенство на истоку од Бугара, жртве Топличког устанка (још који месец па ће се обележавати 100 година од тог погрома)...
Да је ово нормална држава, сваки страни државник који дође у Београд, па била то и Колинда, био би одмах с аеродрома одведен у такав Музеј, на поклоњење жртвама. А у том музеју, тој институцији, прикупљало би се и документовало за сваког страдалог и где год је то могуће требало би да се пронађе и фотографија. Јер, рече јуче академик Љубодраг Димић - први корак је да се жртвама укине људски лик па да се онда преведу у бројке. А кад се преведу у бројке, онда се лакше отпишу...
-
Насушна тема, админе!
Ово је питање које и мени самом небројено пута остављаше исти утисак као и код осталих учесника дискусије. Кад само помислим шта је овај наш напаћени народ прогурао од Балканских ратова до овог последњег, а колико је достојних споменика подигнуто тим херојима и мученицима, мука те ухвати.
Ми о Првом светком рату, како исправно приметише новинар Милош Марковић својевремено, немамо два-три боља књижевна дела. А у прегнућа тих славних времена, као лава из дубина вуклана, заблистало је оно најбоље и најславније у српском народу. И где се о томе јасно и гласно данас прича? На местима далеко од оне ширке јавности.
Зашто је све тако, можда најбољи пример показује управо овај последњи рат, који по односу снага за нас као да је био Трећи светски рат, из кога прођосмо вероватно најбоље што би ико други могао, а о коме ни данас седамнаестст година касније не смемо јавно да причамо.
А где су тек они који су из тог рата изашли без својих најближих, ето, као што видимо... они их се једино и сећају, а остало по сасвест и части.
О неком достојном спомену нема ни речи, јер од одласка никад епрежаљено Јосипа Броза Тита, у БЈР Србији никада више и није подигнут неки значајнији споменик.
-
О неком достојном спомену нема ни речи, јер од одласка никад епрежаљено Јосипа Броза Тита, у БЈР Србији никада више и није подигнут неки значајнији споменик.
Свака част на овоме БЈР Србија, врло сликовито објашњава стање ствари у данашњој Србији (или Србистану, како понекад резигнирано констатујем).
-
Сваки народ треба да са дужним поштовањем да се односи ка онима који су за своју земљу погинули или изгубили живот само зато што су припадници тога народа.
Код Срба то никада није био случај, што је за сваку осуду. Ово је можда воље пребацити у тему о карактеру Срба као народа.
Занимљиво је још и ово. Имао сам прилике да видим на интернету списак страдалих у Јасеновцу где су прикупљани подаци за све нардоњ који су тамо убијени а требало је да српски институт прикупља податке само за страдале Србе.
-
Сваки народ треба да са дужним поштовањем да се односи ка онима који су за своју земљу погинули или изгубили живот само зато што су припадници тога народа.
Код Срба то никада није био случај, што је за сваку осуду. Ово је можда воље пребацити у тему о карактеру Срба као народа.
Занимљиво је још и ово. Имао сам прилике да видим на интернету списак страдалих у Јасеновцу где су прикупљани подаци за све нардоњ који су тамо убијени а требало је да српски институт прикупља податке само за страдале Србе.
Хвала ти Rugovac на овако искреном и тачном ставу.
Чудан смо ми милет и зато овако скупо плаћамо.
Нажалост, велики број Срба, нарочито они чије знање скупо нас кошта, још не виде шта учинише према своме народу >:(.
-
Страдалим војницима на Кошарама
«ДУХОВИ СА КОШАРА»
Језовит небни усуд пада над Кошарама,
И провалија рата одшкрину шкрипом врата,
Дан је од тада гротло, а ноћ сабласна драма
У којој чељуст смрти војничка чела хвата!
Шуме, путељке, брда, мирис барута проже,
Птице су одвећ крхке пресвиснуле од страха,
Милану хитри гелер зари се подно коже
А живот очас поста прегршт патње и праха!
Зоран је десну руку придржавао левом,
Из откинуте шаке крв је бризгала млазом,
Полумртав се штити задњим рафалним севом,
Вукући троме ноге непрегазивом стазом!
И би тишина, смирај, само аветске сене
Лебделе су у бесу ждерући мртва тела,
На стотине војника усред крваве пене,
Која им је стомаке нагризала и јела!
И потом јато душа занебљених војника
Узлете лакокрило над црним Кошарама,
Понегде чу се јека, плотун и ехо крика
А под душама оста тек непрегледна јама!
Данас, прођеш ли кришом крај карауле пусте,
Чућеш, посебно ноћу, кад свет спокојно спава:
„Мртву стражу држимо“! – ледна уста изусте,
А душе прошапућу: „Младост прекрила трава“!
ХЕРОЈИ СА КОШАРА (КЛИКНИТЕ ОВДЕ)
-
ХЕРОЈИ СА КОШАРА
https://www.youtube.com/v/u0aMGDnVqN8
-
Ако Бог да, једног дана, требало би посетити место Њиховог страдања на Кошарама, упалити свећу и помолити се да Србија и Срби буду велики као Њихова дела!!!
https://www.youtube.com/v/lBNRYReWQ9A
-
Ово је Србија - Радош Бајић
https://www.youtube.com/v/2_PiUxTch6I
-
Илија Илић је имао десет ордења и осам рана као добровољац, а одбио стан и пензију у Француској и вратио се у своје село Боровац.
http://www.vidovdan.org/2016/11/06/zaboravljeni-heroj-10-ordenja-i-8-rana-drugog-obilica-koji-je-odbio-stan-i-penziju-u-francuskoj/
-
Човек лављег срца са Кошара, који није дочекао женидбу.
http://cojstvo.rs/%D0%88%D0%BE%D1%80%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D0%A1%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B
-
НОВИ ОБИЛИЋ са Кошара
http://www.balkanuzivo.net/ivan-vasojevic-novi-obilic-poveo-je-12-vojnika-na-300-specijalaca-ovk-i-usao-u-legendu-video/
-
https://www.youtube.com/v/EcIyuIM4Q40
-
Јуче је у Бањој Луци почела тродневна маифестација Дани сјећања, као вид обележавања сећања на српске жртве ратова у 20. веку.
Синоћ је тим поводом уприличена и меморијална академија у Народном позоришту Републике Српске.
https://www.youtube.com/v/DX_dT0Onw_k
Позитиван помак у правцу расветљавања страдања нашег народа у ратовима кроз које је прошао током прошлог века.
-
Заборављени хероји:Девет Вајагића као девет Југовића!
Све мушке главе из фамилије оставиле дом и посао у САД и добровољно дошле на прву линију фронта
– Браћа Вајагић, њих деветорица, и њихов отац Ристо напустили су породицу у рударском граду Гера да би притекли у помоћ српској војсци која је у Првом светском рату ослобађала земљу од непријатеља.
Јуначки су се борили и допринели победи на Солунском фронту, али су убрзо потом заборављени. Њиховим уписивањем у Српску енциклопедију 2013 исправљена је неправда према заборављеним херојима ослободилачког рата.
То су Вајагићи: Лука (1877-1970), Ристо (1878-1936), Михајло (1882-1960), Марко (1885-1961), Симо (1889-1923), Симо Вајкана (1889-1932), Јово (1893-1923), Ђуро (1896-1941) и Стеван (1895-1980) .
Они су били браћа и рођаци из братства Вајагића, чији су корени у Босанској Крајини, селима Босанска Бојна, Добро Село и Збориште. Њихови преци, стари Вајагићи, емигрирали су у 18. веку у Војну Крајину, где су били граничари.
Почетком 19. века побунили су се против власти Војне Крајине и прешли у Босну, која је била под владавином Турака. Након анексије БиХ 1908. године Вајагићи су, као и многи Срби, емигрирали из аустријског царства у Америку, да не би служили и ратовали у редовима бечке војске.
– Девет браће Вајагића и њихов пријатељ Алекса Вишњевац из Милвокија пријавили су се као добровољци на једном од неколико масовних скупова који су организовани у Гери, у држави Индијана. Било је то 22. децембра 1917. године – сведочи др Гречић, који показује фотографију браће са свештеником, на литургији пред полазак за Србију.
Атмосфера на испраћају је била испуњена емоцијама. Да деветорица из фамилије напусти свој дом, посао и добровољно приступе првој линији фронта, било је врло храбро. Инспиративна прича о деветорици браће проширила се широм српске заједнице у Америци и они су проглашени за нову браћу Југовиће. Вукла их је матица Србија, њихова Крајина и песма „Тамо далеко“. Јуришала су браћа Вајагић и мислили на свој завичај, где су њихови очеви и дедови упалили пламен устанка са Петром Мркоњићем.
Браћу је у рат повео отац Ристо, ког су сви звали Ћале. Размештени су у чете Дунавске дивизије, како би се умањила опасност да одједном погине више њих. Генерал Степа Степановић позвао је Ћалета да остане у штабу, али је стари одговорио: „Пустите ме у чету, да кувам за децу!“. Испоставило се да је отац Ристо био најхрабрији борац – сведочи др Гречић.
Када је командир чете на Солунском фронту тражио добровољце који би отишли до бугарског рова и ухватили „живе језике“ и довели заробљенике да открију њихове положаје, Ристо Вајагић се јавио. Ушао је у ров први. У брзој акцији, без испаљеног метка, убили су седам бугарских војника и једног заробили. Заробљеник је био толико уплашен да није могао да хода, па га је Ристо упртио на леђа и пренео до српских ровова. За то је Ристо Вајагић добио Карађорђеву звезду са златним мачевима. И његови синови и рођаци су одликовани за јунаштво.
– Сви Вајагићи преживели су Први светски рат. Само је један, Михајло, био рањен у ногу и остао неспособан.
Као добровољачким ратницима дата им је земља, осам јутара у Бачком Темерину и Старом Ђурђеву, али и у селима Мајковац и Ада у округу Вировитица у Славонији, и у селу Лаћарак у Срему – каже данас потомак Мирослав Вајагић, унук солунца Симе Вајагића Вајкана, који је сахрањен у Темерину, али су фашисти током рата његов и друге гробове порушили.
Симо Вајкана Вајагић није био најстарији брат, али је био старешина братства. На слици пред полазак на Солунски фронт окићен је лентом старешинства друштва „Бановић Страхиња“ из града Гера у држави Индијана.
Симо Вајагић се женио два пута, а са другом женом Маром имао је двоје деце. Умро је у 44. години. Од браће је најдуже живео Стеван – све до 1980, када је преминуо у селу Лаћарак.
Потомци Вајагића у Темерину
Потомци девет Вајагића данас живе у Темерину, Старом Ђурђеву и Лаћарку. Познати потомци Вајагића данас су Лука и Бранка, Драгица и Драган, Станко, Никола и чика Миша Вајагић, Сава, Анђелка и Мирослав, графичар из Темерина, који каже:
– У Војводини има 15 породица потомака девет браће Вајагића. Чувамо сећања на наше претке. Имали смо два конгреса Вајагића и написали смо књигу о деветорици браће Вајагића као новој браћи девет Југовића, наводе потомци јунака.
Извор:Новости
Преузето са сaјта Zapadni Srbi
-
(https://s23.postimg.org/wv8n6g7ij/dragan_vasiljkovic2-171016.jpg) (https://postimg.org/image/4id5fzls7/)
Одбијен захтев капетана Драгана за укидање притвора
четвртак, 06. јул 2017
Претресно веће Жупанијског суда у Сплиту одбило је захтев Драгана Васиљковића, познатијег као капетан Драган, за укидање истражног притвора, саопштено је из Документационо информациони центар "Веритас".
Судско веће је одлучило да расправа у процесу против капетана Драгана буде одложена за 20. и 21. септембар.
Капетан Драган је затражио укидање истражног затвора, јер, како сматра, више нема разлога да и даље траје и нагласио да је из судског списа видљиво да неће моћи бити донесена осуђујућа пресуда.
Иако је главни претрес јаван ни у среду ни четвртак у судници у Сплиту није било медија, наводе из "Веритаса".
Одбрана оцењује да је разлог незаинтересованости медија тај што су сведоци одбране успешно оспорили све наводе оптужбе.
Капетан Драган је као командант српских добровољачких јединица у Хрватској оптужен за ратне злочине почињене над заробљеним припадницима Хрватске војске и хрватске полиције у Книну у лето 1991. године и у селу Брушка код Бенковца, у Далмацији, у фебруару 1993. године, пренеле су бањалучке Независне новине.
http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/2795124/odbijen-zahtev-kapetana-dragana-za-ukidanje-pritvora.html
ДИЦ Веритас, 06.07.2017. – Саопштење са суђења Драгану Васиљковићу
6. Јули 2017. 15:49
Јуче и данас је, пред Жупанијским судом у Сплиту, настављено суђење за ратни злочин Драгану Васиљковићу званом Капетан Драган, репродуцирањем снимака конференцијске видео везе о испитивању свједока одбране који су свједочили од 24-30. маја 2017. године из Београда.
Након тога су заступнице оптужбе Живана Берош-Додиг и Санда Павловић-Лучић, затражиле краћи рок како би се очитовале на прочитане исказе свједока одбране који су испитани конференцијском видео везом, а које записнике су добили тек јуче, те евентуално ради подношења нових доказних приједлога.
Бранитељи окривљенога Слађана Чанковић, адвокаткиња из Загреба и Томислав Филаковић, адвокат из Осијека изјавили су да ће и одбрана имати нове доказне приједлоге, које ће предочити суду након очитовања заступника оптужбе.
Окривљени Драган Васиљковић противио се било каквом одгађању расправе јер је “оптужба имала довољно времена да припреми све доказе, а не да се на овај начин води посутпак и додатно одуговлачи расправу”.
Васиљковић је, с обзиром на стање списа и дуготрајност његовог боравка у истражном затвору, затражио да се истражни затвор против њега укине “јер више стварно нема разлога да и даље траје, а осим тога из стања у спису је видљиво да се неће моћи донијети осуђујућа пресуда”.
Заступнице оптужбе су се противиле захтјеву окривљеника да се над њимукине истражни затвор.
Претресно вијеће је одлучило да се расправа одгађа за дане 20. и 21. септембра 2017. године, а истовремено је одбило захтјев окривљеног Васиљковића за укидање истражног затвора.
Иако је главни претрес јаван, од нашег извора који непосредно прати главни претрес, дознајемо да ни јуче ни данас у судници није уопште било медија. Одбрана оцјењује да је разлог незаинтересованости медија тај што свједоци одбране успјешно оспоравају све наводе оптужбе.
Београд, 06.07.2017.
http://www.veritas.org.rs/dic-veritas-06-07-2017-saopstenje-sa-sudenja-draganu-vasiljkovicu/
У првом дијелу емисије Саво Штрбац говори о заточеништву Драгана Васиљковића :
https://www.youtube.com/v/SsvSfxtPuhk&t=2381s
-
https://sh.wikipedia.org/wiki/Zlo%C4%8Din_u_Pan%C4%8Devu_1941.
Када говоримо о заборављеним жртвама треба знати и ово што се десило у Панчеву 21.априла 1941.године.На више места сам чак чуо да су ови Панчевци прве жртве након копненог уласка немачке војске на територију тадашње Југославије.Једно од места где сам то чуо(и видео снимак бешења Срба на Старом православном гробљу у Панчеву) је Национална Географија ( иако за њима није баш увек веровати ,примера ради у емисији о Првом светском рату су поменули 66 погинулих бораца из Етиопије док није било поменуто ни С од Србије и погибије њених 1.280.000 становника што је чинило готово трећину укупног становништва(преко 27.7 %) или чак око 60% мушке популације).
-
http://www.rasen.rs/2017/04/kako-su-komunisti-streljali-72-pilota-kraljevine-jugoslavije/#.WWDTY-uGPIU
Не знам да ли је неко чуо за овај догађај који је се одиграо на Јабучком путу на излазу из Панчева?
-
http://www.rasen.rs/2017/04/kako-su-komunisti-streljali-72-pilota-kraljevine-jugoslavije/#.WWDTY-uGPIU
Не знам да ли је неко чуо за овај догађај који је се одиграо на Јабучком путу на излазу из Панчева?
Човек не зна шта више да одговори на овакве догађаје.
-
Човек не зна шта више да одговори на овакве догађаје.
Мучно јесте,ал морамо да се трудимо да истини омогућимо да исплива на површину и да се те ствари не забораве.Они који су заслужили да их памтимо по нечему лепом и великом што су урадили за свој народ не смеју бити заборављени,исто тако и мученици пострадали у силним ратовима које смо водили опстанка нашег ради.
Могу да се кладим да је свако слушао приче од својих очева или дедова о некоме из породице или фамилије ко је пострадао у неким од тих силних ратова вођених у 20.веку.Једноставно у свим крајевима где живе Срби ,па и ван тога могу се наћи кости које су остављали наши преци и то треба да нам буде светиња.По мени је први корак ка спречавању заборава одржање породичног предања и прича као и пажљиво слушање и интересовање за друге трагичне догађаје за које не знамо и који се нису лично десили нама и нашој породици.
Примера ради мој деда са очеве стране био је депортован у радни логор у Аустрији за време II Светског рата,хвала Богу вратио се жив и здрав.Од мајке стриц,Петар Јајић није био те среће нажалост.Ухваћен је у Батајници и са 17 година одведен у логор на Бањици где је убијен 1944.године.За та масовна убиства по логорима у Београду се зна,али мало људи зна на који начин су ти злочени вршени, и како су жртве препознате у послератним ископавањима.Мој деда Петар је по причи моје баке и мајке био обмотан жицом као и други логораши који су потом убијени рафалном паљбом..а препознат је по џемперу у којем је био и отет .
Оно што је мени најцрње од свега је што смо себи често можда не једини,али највећи непријатељи.Е што се таквог несоја тиче ту стварно не знам шта може да се уради и како да се реагује..
-
http://www.rasen.rs/2017/04/kako-su-komunisti-streljali-72-pilota-kraljevine-jugoslavije/#.WWDTY-uGPIU
Не знам да ли је неко чуо за овај догађај који је се одиграо на Јабучком путу на излазу из Панчева?
Ја сам оставио линк раније још, са другог сајта о том догађају.
-
Исход се знао и пре почетка, сценарио је већ био припремљен, ја само имам питање - докле више неправде?!
http://jadovno.com/sok-na-kraju-rada-komisije-stepinac-mucenik-ni-slova-o-zlocinima/#.WW0vJvnyhdh
-
Данас је сахрањена Милка Јовић на Лешћу, рођена 1928. године. Првоборац НОБ-а, рањавана са 11 рана од куршума. Носилац неког СФРЈ ордена са сребрним венцем (извињавам се, не чух добро). Не беше нико од представника официјелног система, ни ратничких удружења, ни почасне страже, ни плотуна.
Била ми је част да сам носио венац у поворци, одмах иза крста. Вечна слава Ратници! Господ воли храбре. Амин.
-
Веселин Шијаковић - јунак који је осветио крагујевачке страдалнике:
https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3141943/junak-koji-je-osvetio-kragujevacke-djake-levom-rukom-je-scepao-za-kosu-nemackog-oficira-glavu-mu-pribio-uz-jastuk-a-desnom-rukom-mu-zario-noz-u-srce
http://slobodnahercegovina.com/veselin-sijakovic-1924-2009-prica-o-junaku-koji-je-osvetio-kragujevacke-djake-a-partizani-ga-osudili-na-smrt/?lang=lat
-
Веселин Шијаковић - јунак који је осветио крагујевачке страдалнике:
https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3141943/junak-koji-je-osvetio-kragujevacke-djake-levom-rukom-je-scepao-za-kosu-nemackog-oficira-glavu-mu-pribio-uz-jastuk-a-desnom-rukom-mu-zario-noz-u-srce
http://slobodnahercegovina.com/veselin-sijakovic-1924-2009-prica-o-junaku-koji-je-osvetio-kragujevacke-djake-a-partizani-ga-osudili-na-smrt/?lang=lat
Шијаковићи су Васојевићи?
-
Шијаковићи су Васојевићи?
Колико ја знам, они су староседеоци у Горњем Полимљу (Гусиње).
Имају и они неку верзију предања по којој су пореклом из средње Албаније, из места Шијак, по чему и презиме.
Иначе, Шијак је у неким деловима Црне Горе назив за - Србијанца.
-
Колико ја знам, они су староседеоци у Горњем Полимљу (Гусиње).
Имају и они неку верзију предања по којој су пореклом из средње Албаније, из места Шијак, по чему и презиме.
Иначе, Шијак је у неким деловима Црне Горе назив за - Србијанца.
Ово Шијак као назив за "Србијанца" ме подсећа на албанско Шкија назив за Србина.
-
Ово Шијак као назив за "Србијанца" ме подсећа на албанско Шкија назив за Србина.
Иако имају исте гласове, распоред је битно другачији.
Назив Шк'ја је од албанског назива за Словене уопште, а он је, уколико се добро сећам, изведен од новолатинског Скјаво (Schiavo).
Што се Шијака тиче, и ја сам се питао шта би то могло да значи. У неким локалним говорима, шијак је назив за сметењака, трапавог човека.
-
Иако имају исте гласове, распоред је битно другачији.
Назив Шк'ја је од албанског назива за Словене уопште, а он је, уколико се добро сећам, изведен од новолатинског Скјаво (Schiavo).
Што се Шијака тиче, и ја сам се питао шта би то могло да значи. У неким локалним говорима, шијак је назив за сметењака, трапавог човека.
Shkau вероватно потиче од латинског Sclavus, Sclavii. Ранији облик од shkau је вероватно био *shklau (са меким албанским L које се често транскрибује као наше "Љ" и губљењем гласа "В" пре последњег самогласника), да би накнадно био умекшан у shkjau, а потом још већим упрошћавањем у садашње shkau, мада се у неким говорима и даље може чути "ј" између "к" и "а", a томе одговара и облик за женски род shkija.
-
lПоздрав свима.
Зна ли неко нешто о злочину на св. Аранђела на Романији, када је побијено 17. Миловића, на крсну славу, од стране нациста?
Да ли постоје неке информације које се године тачно то догодило у другом светском рату?
Зна ли неко нешто о Гојку Миловићу, припаднику партизанског покрета, великом јунаку, којег су усташе убиле, извадиле очи и посекле руке?
-
lПоздрав свима.
Зна ли неко нешто о злочину на св. Аранђела на Романији, када је побијено 17. Миловића, на крсну славу, од стране нациста?
Да ли постоје неке информације које се године тачно то догодило у другом светском рату?
Зна ли неко нешто о Гојку Миловићу, припаднику партизанског покрета, великом јунаку, којег су усташе убиле, извадиле очи и посекле руке?
Има нека гомила Миловића из Шенковића (Соколац), стрељаних 1943. године. Пише да су их побиле усташе. А међу њима је и Гојко Михајлов погинуо од четника 1945. у Одртићима.
-
Једна заборављена србска хероина србско-турског рата 1876:
(http://www.opanak.net/wp-content/uploads/2018/04/sklsklsk.png)
"Стана Kовачевић, родом из села Црноводе у Босни, удата за Стевана Kовачевића, пошла је у рат 1876. заједно са „својим човеком“. Жена у униформи, с оружјем у рукама, да ратује на фронту против османских војника, то није било уобичајено, нити прихватљиво за српско ратоводство. Стана се зато прерушила у мушкарца, само да би опстала као борац на фронту. Обукла је мушко одело и обријала главу да би се борила заједно с добровољцима, нарочито с браћом Русима.
У боју на Дрини нико није посумњао у њен идентитет храброг борца. Kада је код Батаковића био рањен њен супруг Стеван, откривен је Станин идентитет. Српски болничари су однели рањеног Стевана у болницу у Шабац. За Стану је то био тежи тренутак него бој с турским силницима. Слушајући нарицање и плач, њени саборци су се чудили како то да је најхрабрији међу њима - жена! То је, и поред усхићења због Станине храбрости у борби, значило да је изгубила место у ратном строју, јер је било незамисливо да се жена нађе међу српским војницима на линији фронта.
Kада је током рата 1876, због неповољног развоја ситуације на главном Моравском фронту, уследио позив борцима на Дрини да се, добровољно упуте ка Алексинцу, наступило је „искушење“ за оне исте који су удаљили Стану из редова дринских јунака! Зато је, по напрасно промењеним мерилима, допуштено да се жена јави као добровољац за најтежи фронт у рату 1876! За Стану је то била прилика да се поново бори за слободу као највиши лични и народни идеал.
У неравноправном судару, задивила је својом неустрашивошћу. Kомандант, генерал Черњајев, наградио је Стану Kовачевић за јуначки подвиг у борбама на Морави. Скинуо је медаљу за храброст са својих груди и предао је јунакињи с Дрине."
ИЗВОР: ИСТОК, Опанак
http://istokrs.com/stana-kovacevic-zaboravljena-junakinja-srpsko-turskog-rata/
http://www.opanak.net/stana-kovacevic-junakinja-srpsko-turskog-rata/sklsklsk/
-
Октобра 1813.
"За њих не постоји ни споменик: 50 младих Српкиња које су бежећи пред Турцима решиле да скоком у Саву оду у заједничку смрт"
https://www.opanak.rs/50-mladih-srpkinja-u-selu-skela-kraj-obrenovca/
-
Пре неколико дана навршило се 25 година од јуначке погибије Романа Серафимовича Малишева, руског монаха, добровољца, који се борио у Босни. Да га не заборавимо, ни њега ни друге Русе који су се борили уз своју браћу Србе:
(https://i.postimg.cc/3wHhQRw5/Roman-Malisev.jpg)
https://srbin.info/pocetna/aktuelno/roman-malisev-ruski-monah-koji-je-poginuo-za-srpski-narod/?lang=lat
https://www.srbijadanas.com/vesti/drustvo/roman-malisev-ruski-monah-koji-je-dao-zivot-za-srbe-dosao-je-u-bih-i-junacki-poginuo-braneci-2019-10-17
http://jadovno.com/arhiva/ostalo/articles/ruski-heroji-oni-su-voljeli-srbe-vise-od-zivota.html
-
"ПОЛОЖЕНИ ВЕНЦИ НА СПОМЕНИК РАДЕТУ ЈОТИЋУ:
Мештани Бечмена полагањем венаца одали су почаст свом комшији Радету Јотићу који је 1999. године, пре 19 година, погинуо на Кошарама..."
http://surcin.rs/?p=16019
-
Мало познати србски јунак из Првог светског рата - Радоје Љутовац, први ратник који је оборио непријатељски авион са земље, из топа, зачетник противваздушне одбране.
(https://i.postimg.cc/MTvKZNpG/IMG-52e25aaedcafe91aba7727193e338cb6-V.jpg)
https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:439065-Srbin-prvi-u-svetu-iz-topa-oborio-avion
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%98%D0%B5_%D0%89%D1%83%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86
-
Занимљиво презиме, свакако изведено од топонима (Љутово).
Једино Љутово које сам нашао је код Суботице, па је мало вероватно да Радоје потиче одатле, с обзиром да је из левачког села Пољна.
У литератури презиме Љутовац нађох само у Сјеверину код Прибоја. Помиње их Танасије Пејатовић у раду "Средње Полимље и Потарје".
-
Један заборављени велики човек - Војин Никитовић:
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%92%D0%BE%D1%98%D0%B8%D0%BD_%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B
https://uzicanstveno.rs/uzicanstveno/uzicanin-koji-je-spasio-500-izbeglica-iz-ndh/
https://www.youtube.com/v/u7cpXyw621A
-
После више од једног столећа од његове јуначке погибије, биће подигнут споменик једном од вођа Топличког устанка, војводи Димитрију Беговићу:
https://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/4124701/heroj-toplickog-ustanka-dimitrije-begovic.html
(https://i.postimg.cc/qqwGLpGq/1280x0-Vojvoda-D-Begovic.jpg)
(са: www.juznevesti.com)
-
Једна србска хероина која заслужује мало више помена: Софија Јовановић.
https://www.youtube.com/v/7NcBPjQROP8
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A1%D0%BE%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B_(%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA)
Од већих почасти код нас, има улицу у Крагујевцу и у Сремчици код Београда. Колико знам Крагујевац, и то је једна мала забачена уличица. Било је предлога да Француска улица у центру Београда понесе њено име:
https://www.srbijadanas.net/peticija-da-se-francuska-ulica-u-beogradu-preimenuje-u-sofije-jovanovic/
И док, нпр. Мис Ирби има једну подугу улицу у београдском Учитељском насељу, наша Софија - у Сремчицу... Не желим да умањујем значај који је Аделина Ирби имала за Србе у Босни и уопште, али би требало да имамо мало више поштовања према својим великанима.
-
Помињао сам на другој теми Томислава Рачића "Пламена" из Крагујевца...Он је човек који заслужује све могуће почасти, да има статус народног хероја...Ниједан војник под његовом командом није страдао на Кошарама ( на Кошарама су му се придружили и његов брат и отац као добровољци):
фотографија са оцем:
(https://www.espreso.rs/data/images/2018/03/23/14/349725_plamen-sa-ocem_ff.jpg?ver=1521812115)
(https://www.espreso.rs/data/images/2018/03/23/14/349727_plamen_ff.jpg?ver=1521811924)
Tomislav Račić (42) alijas vodnik "Plamen" čovek je bez ordena, koji ga nije "zaslužio" jer nije ranjen. Ipak, najveća nagrada ovog vodnika je što su svi vojnici za koje je on bio zadužen - preživeli.
Tomislav je živi svedok pakla Košara koji su prošli ti mladi momci od momenata kad se rat "kuvao", pa od septembra 1998. do aprila 1999. kada je Karaula pala. Ovaj vodnik, koji je sam zarobio teroristu OVK i komandovao celom jedinicom za naš portal ispričao je detalje bitaka, pakla i gubitaka Košara.
https://www.espreso.rs/vesti/drustvo/236011/ovo-je-vodnik-plamen-na-kosarama-je-zarobio-zivog-albanskog-teroristu-a-preziveli-su-svi-koji-su-bili-pod-njegovom-komandom-foto
А што се тиче односа државе према њему, он сам не би ни тражио никакве почасти, није такав човек, за њега је највећа награда могла да буде, да је остао у војсци...
Томислав Рачић је иначе род Васојевића, слави Аранђеловдан
-
Емисија о мом земљаку, Стојадину Мирковићу из Лесковица (1972-1991):
https://www.youtube.com/v/xSIBtKEz_3Y
-
Да ли неко можда има или зна да ли постоји списак настрадалих припадника ВРС 1991-1995.
-
https://www.rcirz.org/?r3d=zrtve-odbrabeno-otabinskog-rata
Нашао сам ово, али мислим да су овде укључене све војне и цивилне жртве ОТР.