Маркић и Али-паша
Rade Likic·Thursday, February 16, 2017
Нема ништа љепше него се хвалити јунаштвом, мудрошћу и довитљивошћу својих предака и мислити потпуно неосновано и да си ти сам исти као и они. Ти врли јунаци из прошлости посјекоше силне зулумћаре, бијаху силно богати а успут много пута зајебаше снагом ума свога, силне мудраце. О таквим се причају обично полу-фантастичне анегдоте и скаске у којима ће те међу обиљем измишљотина наћи неко зрнце истине, по обичају истргнуто из контекста и које неће имати ама баш никакве везе са догађајем у коме се спомиње. О раним данима Марка Будинчића или Будимчића , или пак “Маркића из фусноте” како га је назвао доајен новинарства Жарко Јањић, ништа се поуздано не зна. Моја покојна баба Перса, што јој тај Маркић бијаше чукундјед, приповједала ми је да се Маркић родио у поповопољском селу Дврсници некада давно. Ја мислим негдје у другој половини 18. вијека. Баба је казивала да је био Милетић и да је рано остао без оца, па га по мајци коју зваху Будимка, јер је била родом из Будим-Дола у Попову, прозаваше Будинчић. Пошто моју бабу нису занимала јуначка дјела већ само зајебанција и спрдачина она ми је казивала да су Маркића рано оженили. Он наводно није знао шта се треба са женом радити, па су се једно вријеме заједно играли дјечијих игара док после неколико година нису оварисали наопосо. Маркић се после из Попова одселио у љубињски крај, нејасно гдје. Неки зборе у Ивицу, неки на Банчиће а неки опет причају да је живио у самом Љубињу
Ипак Маркићев животопис није остао у домену предања. Има о њему нешто сиромашних историјских података, које оставише најранији херцеговачки љетописци Прокопије Чокорило и Јоаникије Памучина. Док су га оба помињали у својим забиљешкама, значи да је био интересантан лик и да је у том моменту имао једну важну историјску ролу.
У она смутна времена кад су се босански бегови и капетани дигли против ђаурског султана на Босфору, херцеговачки Срби са већином херцеговачких силника стадоше на падишахову страну. На крају Херцеговци предвођени Али-Пашом Ризванбеговићем, Смаил-агом Ченгићем и Хасан-бегом Ресулбеговићем дојачаше Змају од Босне и Босанцима. За допринос том чувању његовог светог царства и држању његове праведне стране у сукобу са отпадницима (којима је потомство потпуно неоправдано дало улогу националних еманципатора модерног бошњаштва), Султан награди Али-пашу, некдашњим Дукатом Светога Саве, Херцеговом земљом.
Године 1832. по писанију Јоаникија Памућине требињски капетан Хасан -бег посла циркуларно писмо виђенијим хришћанима и кршћанима свог забрана које је гласило овако
“Од мене, Хасан-бега Ресулбеговића, кајмекама херцеговачког, у округ поповски љубезни поздрав игуману завалском Исаији Шојићу и Јоаникију Памучини, кнезу Миху Љепави, кнезу Гргуру Буквићу и у Љубиње драгоме моме куму Марку Будимчићу. Иза овога вам објављујем, ево долази нам Али-паша, нек Бог да да његов долазак буде у добри час! Према томе, сви се одмах опремите и дођите у Мостар о Спасову дану (о Вознесенију), да бисмо га срели код Подпорима. Нек вам Бог чува здравље!”
Под каквим су се околностима скумили Хасан-бег и Маркић није јасно. Кумство Ресулбеговића и Маркићевих потомака трајало је још сигурно пола вијека, јер су неки историјски извори оптуживали Маркићевог унука Николу ( иначе дједа моје бабе) да није хтио у устанак 1875. због кумства са Ресулбеговићима. О томе шта је Маркић зборио на дочеку Али-паше у Мостару писао је Прокопије Чокорило овако.
“ Другог дана Али-паша позове владику Јосифа и све прваке православне који су били у Мостару себи на диван. Отишли смо сви заједно са митрополитом везиру, у кућу Челебића, гдје га затекосмо у одаји, како сједи на столици: ми се постројимо по реду, како коме доликује. Он је разгледао сваког и, ако кога није познавао питао је о њему митрополита Јосифа или зета митрополитовог Јована Анђелопља. Кад су му их све преставили по имену и звању паша поче овако говорити
Владико, и ви калуђери и попови, кнезови и рајо! Ја сам сад везир. Султан господар, одликовао ме је. Дао ми је Херцеговину, одјелио је за мене од Босне, да ми не би сметали босански шљивари....Ко хоће да се тужи у Травнику, ево му Травника, ко хоће да се жали у Стамбол, ево му Стамбола!...Ја хоћу да свак ради свој посао и да у свакога буде безбједна част, и имање и породица.....
Таква је била Али-пашина заклетва да ће праведно судити раји. Затим нам је казао-Хајдете сви кућама да се одморим. На тај његов говор одговорио му је Марко Будимчић
Господару! Слава Богу и нашем султану, а и теби царском намјеснику и нашем господину! Ми, раја, од данас знамо да ће нас сунце огријати. Ти, си господару, за рају и отац и мати. Султан нас је дао под твоје покровитељство и какав ти будеш раји, такав ће и теби бити Бог и милостиви султан!
Те ријечи као да нису биле по вољи паши и он одговори:
Аферим Будимчићу, пасији сине. Ја знам да си мајстор у говору. Ти све сједиш у Љубињу код кадије и научио си се готово ко љубињски кадија!
Амин, господару на твоје благословене ријечи-одговори Будимчић-но, тебе господару, умољава сва раја да нам не задржаваш зидање цркве.
У то вријеме се градила мостарска црква, те је било потребно купити и новог везира и нову бурунтију.
Валахи Будимчићу-рече паша-ја ћу вам дати нову бурунтију или потврдити стару. Ама болан, у мене су три сина, па вала, требало би да им мостарска раја учини какав пешкеш. А ја, Боже сачувај, ја нећу ништа од вас.”
Тако је Маркић својим надмудривањем и уз мало мита и помоћи Хасан-бега Ресулбеговића испословао бурунтију за изградњу старе мостарске православне цркве.
Марко Будимчић је умро непознате године на непознатом мјесту. Ни за његов гроб се не зна. Његово потомство данас живи широм бивше Југославије а има их и у далекој Америци гдје су његови потомци такође дизали цркве и српске задужбине. Приређивачи херцеговачких љетопису у фусноти су забиљежили да о Марку Будимчићу ништа нису могли открити, па ево, нека ово писаније буде дио освјетљења његовога животног пута.