Ја када купим нов уређај, пре него га почнем користити, прочитам упутство употребе. Зашто и ви не бисте прочитали о том, како се поступа при етимологизацији речи, пре него се упустите у то?
1. Упознајте се с тим, што је морфема и што семантика!
2. Када разлажете реч на њене елементарне делове, разлажете је по границама додира морфема, а не куд пукло да пукло.
3. Речи су сложене из корена и морфема носећих информацију, која се примењава на значење корена те тим обликује то основно значење придајући ме разне видове.
Граматичке морфеме се препознају по том што их можеш одлепити од једнога корена и прилепити к другому. Понекада морфеме при лепљењу за корен мутурају његов задњи глас.
Корење: жена, муж, дете, рад, скрб
Ове речи су даље недељиве.
Морфем -ск- који носи податак припадности, с мофемама који носе податак о роду.
жен|ск|и, жен|ск|а, жен|ск|о...
муж|ск|и, муж|ск|а, муж|ск|о...
Будући, да су људи лени јасно словити, они граде пречице, тако што у говору стопе жс у жш те кажу мужшки, а будући, да наш народ заболе за етимологију, корење и морфеме оне све скрате до "му'шки". Ја сматрам бессмислицом, да се та леност уста примени и на писање, те зато и пишем мужска или мужшка, али никада мушка, јер мушка је мала муха, те пишем служкиња, када ова служи, а слушкиња када слуша, пишем вештба, када се учи вештости, а вежба када се ради о везању. То ни на који начин не ремети изговор, а само поспешава свестну творбу и употребу речи, за разлику од оне "напамет".
Схвативши што је морфем и да се он не може делити на ситније нити му се може што год уметати, јасно је, да се не може срб делити на с+рб нити може срб- бити једнак морфем с сврб- или скрб- или што треће, нити се може редослед консонаната с-р-б сукати у с-б-р, нити мењати у срв- или хрв- осим ако се исто такво сукање (инверзија) или преглашавање не збива и у другим речима, те чини редовну гласовну промену. Дакле срб мора остати срб и само једна реч која има исти редослед сугласника може бити и исти корен.
Што се тиче речи скрб, то је чисто словенска реч и идентична је речи брига. Погледате ли у Вуков речник, видети ћете, да је у србском у његово фоба, било сасвим нормално рећи "Није ме скрб" уместо данашњега, није ме брига, не марим, не хајем. Брига је италијанска реч и дошла у србски из Далмације.
У словенском, а тим и старосрбском скрб је значило пре свега бригу као забринутост, а брига као збригавање гласила је старање.
Молим вас, користите Вуков речник. Човек је се ради нас помучио и сабрао толико благо. Хрвати, Словенци, Чеси, Руси, Немци сви имају своје "Вукове" и сви их користе свакодневно и оддају им велику почаст. Да наши људи чине исто, можда не би толико муцали у интервјуима.
https://ru.scribd.com/doc/68240726/Vuk-Stefanovic-Karadzic-Srpski-rjecnik-1852