Четвта верзија о пореклу љешанских братстава у Ровцима, Доњој и Горњој Морачи приказана је кроз материјал који је прикупљао Радун Трипковић. Ово је по мом уверењу можда и најбољи односно најреалнији приказ стварног стања, онако како га је аутор забележио на терену од старих памтиша и чувара народног предања, без изражених претензија да сам доноси своје закључке и без покушаја да по сваку цену решава непознато односно оно што је заборављено у народном предању, што је очигледно испољено код осталих аутора, и што данас представља највећи проблем нама који желимо да комплетирамо слику о пореклу љешанских братстава јер је у неким ситуацијама готово немогуће утврдити да ли је неки податак резултат истраживачког рада на терену прикупљен од старих памтиша, или плод закључака аутора и његови покушаји да нешто што је прекинуто повеже.
„Историјски подаци и предања о миграцијама и разрођу спахије
Војина Невесињца” – Радун Трипковић
Радун Трипковић је дуги низ година прикупљао податке у области племена Доња Морача, Горња Морача, и једном делу Роваца, у коме су настањена љешанска братства, као и у самом граду Колашину и његовој ближој околини где су углавном насељени припадници ова три брдска племена. Према предањима која је он забележио, а која су и до данас очувана, и која су са више страна проверена, једна српска породица, полазећи из Невесиња, преко Чева, Љешанске нахије, Марковине, Бјелопавлића, Пипера и Лијешња у Ровцима, разрасла је у многобројно потомство, које колико је до данас познато, броји преко четрдесет братстава, која су се током више столећа не само множила, него и расељавала на разне стране. И поред свих тих расељавања, често веома удаљеним од своје матице, и промена братственичких назива, одсељеницима је још увек било познато да је њихов родословни корен потекао из Невесиња, затим наставио на Чеву, а нешто касније у оба Лијешња, одакле се стабло развило по Доњој и Горњој Морачи.
Донедавно сви ти огранци, ма где живели, међусобно су мање више одржавали познанства и родбинске везе.
Зачетник ових сеоба био је спахија Војин, који је из неких непознатих разлога напустио са породицом своју старевину у Невесињу и населио се на Чево у село Војинићи, које и данас својим именом потврђује да су ту некада живели потомци спахије Војина.
По броју колена која су од њега до данас позната, налазимо да се он са синовима обрео на Чеву половином 14. века. У то време област Чево насељавали су и користили као испашу стари народи који су остали упамћени под називом Сјевери или Шпање. Њихово стално насеље било је у Доњем Крају, о чему пише др. Јован Ердељановић у књизи „Стара Црна Гора”. Војин се са својом задругом населио управо у том делу Чева, у прилати званој Ланишта, а која се по њему и данас зове село Војинић. У почетку није имао проблема са староседеоцима, али касније када се на Чево населио Озро, предак Озринића, чије потомство се нагло размножавало и почело претендовати на ову област, дошло је до свађа не само са њима већ и са староседеоцима. Пред општом опасношћу са две стране, унук Војинов, Дамјан Ђурашев одлучи да са својом браћом и своја четири сина напусти Чево и насељава се на Лијешње у Љешанској Нахији. Село Лијешње тада није било насељено, а за тадашње прилике било је довољно удаљено од њихових непријатеља.
Један од Дамјанових синова, Андрија, имао је три сина, Вукчу, Богдана и Стевана.
О осталим синовима Дамјановим, као и о Стевану сину Андријином, предања нису сачувала податке о њиховој судбини, док од Вукче (Вука) сматра се да су Вукчевићи у Љешанској нахији, који и данас живе у селу Подстрано и средњем делу села Лијешње.
Због велике оскудице у обрадивом земљишту и пренасељености, Андрија је одлучио да се са најмлађим сином Богданом пресели најпре код тазбине у Чевску Марковину испод Вељег Гарча, где се није дуго задржао, већ је наставио даље преко Бјелопавлића и Пипера, запутивши се у правцу севера, у тада готово пусту и ретко насељену планинску област Ровине односно Ровца, тачније у село Брезна, како се тада оно звало, и које је у то време припадало жупи Морача. Староседелачко поромањено становништво, које је било углавном илирског порекла, и само делимично измешано са словенима, постепено се повлачило и напуштало ову област која им је углавном користила као летња испаша. Тако су Андрија и његов син Богдан, нашавши у Брезну све услове за бољи живот, основали своје ново стално станиште којем дају назив Лијешње, по селу Лијешњу одакле су дошли.
Дакле, Богдан је дошао на Лијешње са оцем, женом и два сина, а касније му се ту рађају још четири сина. Како је читава област у то време била веома ретко насељена, успео је да на запоседнутом пространству развије велико газдинство и стекне велики углед, након чега бива изабран за кнеза. Када се Богданово потомство развило и бројчано ојачало, у некој борби са суседима око планинске испаше погибе Богдан, а титула кнеза пређе на његовог сина Радована, и касније редом на Радованово потомство које се дуго потом презивало Кнежевић.
Због изузетно интезивног размножавања љешанских братстава у природно скученом простору долазило је временом до пренасељености, па су се поједини братственици најчешће из економских разлога, а често и због крвних завада са суседним племенима, селили у разним правцима, и са расељавањем узимали нова презимена по именима својих непосредних предака. На тај начин од истог далеког претка Војина, и његовог потомка Богдана Војинића, развила су се временом многа братства која и данас постоје и чувају предање о свом пореклу.
Приказ родослова:
1.
Војин2. Марко и
Ђураш3. Радан,
Дамњан и Иван
4. Мирко, Андрија, Раслав и Јанко
5. Вукча (Вук),
Богдан и Стеван
6. Радосав, Стојан, Дамњан, Драшко, Радован и Рашко
Напомена: плавом бојом је приказана директна линија од Војина до кнеза Богдана.
I – Након преселења Војина из Невесиња презивали су се Војинићи док су били на Чеву и у Љешанској нахији.
II – Доласком на Брезно у жупи Морача мењају му назив у Лијешње, и касније по њему и они носе назив Љешњани
III – Кнежевићи су се прозвали по кнезу Богдану, док разрође није прерасло у већи број огранака који су затим узимали презимена по својим непосредним прецима, од којих су настала следећа братства:
- у Вељем Дубоком: Вуковићи и од њих Мијатовићи.
- у Вранешу: Јелићи.
- у Горњој Морачи: Бијелићи, Букилићи, Кадићи, Марковићи, Матовићи, Мујовићи, Павловићи, Перутићи, Стојановићи.
- у Грабовници код Горњег Милановца: Дмитровићи.
- у селу Ђуђевина у Доњој Морачи: Бошковићи, Ђурђићи, Јанкетићи, Ковијанићи и Трипковићи.
- у селу Затон код Бијелог Поља: Злајићи и у њиховој близини у Полимљу Николетићи и Поповићи.
- у селу Јасенова у Доњој Морачи: Грушовићи – Тошковићи
- у граду Колашину: Љешњаци
- у селу Лијешње у Ровцима: Букилићи, Јанковићи, Јововићи, Јоковићи, Мировићи (одсељени), Перишићи, Радуловићи.
- у селу Луково, на Боану и у Тушини: Перошевићи.
- у селу Милошевићи у Дробњаку: Јошановићи.
- у Вељем Препрану на Штитарици и у Подбишћу, у селу Градини у Шаранцима и селу Мотички Гај у Дробњацима: Радојевићи.
- у селу Рашко у Доњој Морачи: Кљајићи, Ћетковићи, Рашчани и Симовићи.
- у Срему Возајићи (огранак Рашчана).
у Косаоничком селу Дегрмен: Лакетићи
- у Сјеници у Старорашкој области (Санџак) и у Родосину код Херцег Новог: Трипковићи
Постоји укупно 42 братства за које се зна да су потомци Богдана Војинића.
Према народној традицији коју је Радун Трипковић забележио у љешанским братствима Доње Мораче, догађај на крсној слави Ћириловдану, када су обесне турске харачлије изгореле у кули љешанског кнеза заједно са једним од кнежевих синова, десио се на Лијешњу у Ровцима, а не у Љешанској нахији. Догађај се везује за кнеза Милију, сина Радованова а унука кнеза Богдана Војинића. Опис овог догађаја приказан је у епском делу „На изворима животне борбености” где се каже:
„Ко потражи код нас гостопримство,
вјечни закон мора поштовати:
да не чини иле домаћину,
нити дому гђе се хљебом служи;
у противном може дочекати,
најстрашнију казну на свијету,
да жив згори за пуном трпезом,
немогући из куће изаћи;
као оних дванаест Турака,
те стигоше млади и манити,
посред зиме из града Никшића,
на Лијешње код кнеза Милије...”
