Миленко Филиповић у свом раду "Структура и организација средњовековног катуна" пише о поменутом питању:
"Прегледавши сва имена из Дечанске повеље, која садржи највише личних имена, Ст. Станојевић је утврдио да је нетачно и погрешно мишљење (које су,међу осталим, делили и Ст. Новаковић и К, Јиречек) да лична имена у српским повељама средњега века обележавају и народност дотичне личности, односно да је сваки човек са влашким именом у старим документима по народиости Влах, а сваки с арбанашким именом Арнаутин. Пошто је изнео каквих је све могло бити комбинација у давању српских и страних имена по генерацијама, Станојевић је дошао до закључка, који је једини и оправдан, да: »лична имена у нашим средњовековнии споменицима не могу се ни у ком случају узети као подаци на основу којих се може поуздано обележити народност дотичне особе« Пок. Станојевић иије, међутим, улазио у питање откуда страна, особито романска, имена код људи по селима и катунима средњовековне Србије. Не узимајући у обзир страна имена која су дошла под утицајем цркве (календарска имена као: Никола, Ђурађ, Манојло, Тудор, Никифор, итд,) и услед обичаја да се дају имена народа (Турчин, Фруг, Кумагош итд.), било је, поред словенских, и романских народних имена. Романска имена су сразмерно ретка и по катунима, али их исто тако има и по селима, међу Србима. Та имена су разноврсног порекла. Пре свега, биће их, по пореклу, таквих која су Словени преузели од староееделаца одмах по досељењу. Затим, биће их које су примили посредством цркве (можда Доминко), као и таквих која су дошла под утицајем литературе (нпр. Оливер, Балдовин-Балдуин). А највише ће их бити романско-влашког порекла, тј. таквих које су Срби и други Јужни Словени попримили у току симбиозе од романских Влаха и које су власи наследили и сачували од негдашњих романских Влаха па их предавали и Србима. Можда би се лингвистичком анализом могло утврдити којој категорији припадају поједина романска имена из српских повеља. Треба још поменути да се у арбанашким катунима, не узимајући у обзир календарска имена, истичу, сасвкм природно, арбанашка имена, поред српских; тако нпр, у катуну Арбанаса, који је краљ Дечански приложио манастиру Дечанима, људи носе српска имена као: Бранислав, Свињоглав, Пријезда, Голуб, Тешмир итд., поред правих арбанашких (Љеш, Гин, Гон, Шох); али, било их је и с романским, односно влашким именима (Дминко, Пелегрин). Опет, било је и Срба с арбанашким именима, нпр. Гон (у селу Грмочелу Гон са синовима Радославом и Богославом). "
