Форум - Порекло
Ратници и страдалници => Жртве рата => Тему започео: Тимар Јануар 31, 2017, 01:11:18 поподне
-
Пошто је већ доста времена прошло од последњег одбрамбено-отаџбинског рата, дужни смо да на овоме мјесту оставимо записана нека од већ заборављених имена наших јунака који су своје животе уложили у одбрану свога народа, као и оних који су међу живима, али мало ко данас спомиње такве јунаке. И ми смо овдје дужни, јер многи су иза себе оставили своје потомке, који су губитком најближег, остали ускраћени за сазнања о претцима својим.
-
Сестра Вида, кршна Херцеговка
Медицинска сестра Видосава Вида Љољић сигурно је једна од најхрабријих жена-ратника. Рођена је у Житомислићу, а скоро читав рат је провела у Петој козарској бригади, дана запослена у Болници у Требињу.
Рат је задесио у Војној болници у Загребу гдје је била запослена. Овдје је први пут видјела измасакриране цивиле. Били су то Срби са Коранског моста у Карловцима. Војна болница је 18.12.1991. године предата Зенгама. Вида је напустила Загреб и преко Коранског моста, Делница, Пага, Задра, Сплита, Макарске, Метковића и Чапљине, враћа се кући за Божић, код своје мајке, у Житомислићу.
Војска јој је нудила Мостар или Сарајево, али послије одласка у Сјеверни логор у Мостару, одлучила је да оде што даље. Почетком фебруара 1992. године долази у Пету козарски бригаду, у Рогоље код Пакраца у Западној Славонији. У првом дану имала је први ратни сусрет са рањеником. Задобио је страше повреде главе на Шуметлици. Превијеног официра одвезли су санитетом у Бенковац, па касније за Бањалуку, Београд. Како ће касније чути, звао се Ацо, преживео је, али је остао трајни ратни војни инвалид.
Послије два мјесеца напустила је Западну Славонију, и послата на испомоћ у Купрес, гдје су хрватке оружане снаге извршиле масакр над Србима. У Стројнице долази 9. априла, гдје их затиче јако невријеме. киша, снијег, јаки вјетрови. Смјестила се у кући поподије која јој поклања вунене чарапе и џенпер. Ујутро настављеју ка Купресу. На уласку у Злосело, лешеви поред пута, с обе стране. Санитетско возило стаје на улазу у Купрес. С десне стране обијена продавница, разбацане стрвари. На једној гајби сједи крвав човјек, а на другој његова глава. На другој страни улице војник са пушком о рамену држи пиво у руци, и не гледа на возило и санитетско особље. Када га је доктор љутито упитао, - ко ово зло учини, од га само погледа и рече, - одлуд ја знам, само сам пиво узео из габе. Изашла сам иза возила и видјела да иде човјек према нама. Препознала сам га, био је то мој познаник из Војне болнице у Загребу. Исплакала сам се као никада, и као да су све будуће страхоте заједно отишле с тим сузама. Тај стравичан призор прекинуо је доктор Керкез, који је с радошћу дочекао нас, рекла је сестра Вида. Подер неколико сестара доктор Керкез је био сам, и радио све операције. Родом је од Петровца. Сада се сестра Вида већ стекла искуство на фронту и са рањеницима и остала у Купресу до 10. маја 1992. године када се поново враћа у своју Пету козарску бригаду, која је дошла из Западне Славоније да брани своје Поткозарје од најближи комшија, исти оних који су у свом ратовима до тада били на супротној страни.
-
Сестра Вида, кршна Херцеговка
Све до краја рата сестра Вида остала је у Петој козарској. И нема борца ове бригаде који Виду не познаје, а посебно они што су рањавани и које је сестра Вида спашавала и у завојима извлачила. Какву храброст је имала, најбоље говори једна ратна узречица "кад ни кум није смио, Вида је смјела".
И тако, кад је рат стао, храбри људи су као потрошна роба заборављени. Они шуте јер такви се не хвале, а кукавице постадоше јуначине.
-
Да буде заборављено, многи су се трудили свим силама, али после више од две деценије, и наши су приљежније одлучили стати томе у крај, па данас по први пут у животу, да видим на једном месту море фотографија јуначке Војске Републике Српске.
Реч је о Вконтакте страници Војска Републике Српске (https://vk.com/vojska_republike_srpske), на којој је постављено више од хиљаду фортографија из јуначких времена, које су живи сведог времена поноса и славе кад је цео народ био као један.
(https://pp.vk.me/c626616/v626616500/3b0de/xn4MPQ380EQ.jpg)
Колико је ово вредно, говори да поред сваке фотографије стоји по неки податак, па тако и поред ове да је снимљена у Бијељини 1992. године. ;)
-
Реч је о Вконтакте страници Војска Републике Српске (https://vk.com/vojska_republike_srpske), на којој је постављено више од хиљаду фортографија из јуначких времена, које су живи сведог времена поноса и славе кад је цео народ био као један.
(https://pp.vk.me/c626616/v626616500/3b0de/xn4MPQ380EQ.jpg)
Колико је ово вредно, говори да поред сваке фотографије стоји по неки податак, па тако и поред ове да је снимљена у Бијељини 1992. године. ;)
Фотографија и догађај су ми 100% познати. Ријеч је о полагању заклетве за СЈ Гарда "Пантери". Први од свештеника је Недељко Пајић. Мало даље; други сто гдје се потписује, војник у маскирној униформи са кабаницом који показује гдје да се потпише је Љубиша Савић-ратно име Маузер.
-
Да буде заборављено, многи су се трудили свим силама, али после више од две деценије, и наши су приљежније одлучили стати томе у крај, па данас по први пут у животу, да видим на једном месту море фотографија јуначке Војске Републике Српске.
Реч је о Вконтакте страници Војска Републике Српске (https://vk.com/vojska_republike_srpske), на којој је постављено више од хиљаду фортографија из јуначких времена, које су живи сведог времена поноса и славе кад је цео народ био као један.
(https://pp.vk.me/c626616/v626616500/3b0de/xn4MPQ380EQ.jpg)
Колико је ово вредно, говори да поред сваке фотографије стоји по неки податак, па тако и поред ове да је снимљена у Бијељини 1992. године. ;)
Хвала Амикус и Александре на овако лијепим ријечима које заслужују они што су живот свој уложили у одбрану свога народа и стварању Републике Србске. Фотографија понекада има јачу моћ од лијепо срочени ријечи, као ова. Зато, очекујем учешће и осталих наших чланова.
-
Фотографија и догађај су ми 100% познати. Ријеч је о полагању заклетве за СЈ Гарда "Пантери".
Претрага и свађа са женом се на крају исплатила!!!! Ово се дешавало прије званичног проглашења Српске републике БиХ, односно то је било вријеме српских аутономних области. Ево првоботног амблема ове ратне једининице:
(https://s27.postimg.org/4ao6snijn/Garda.jpg)
Звали смо га популарно "кокошка" јер није баш успио орао. Када посјетите Зејтинлик и доле у крипти поред амблема "Пантери" уочите овај амблем, сјетите се овог прилога!!!!
-
Претрага и свађа са женом се на крају исплатила!!!! Ово се дешавало прије званичног проглашења Српске републике БиХ, односно то је било вријеме српских аутономних области. Ево првоботног амблема ове ратне једининице:
Звали смо га популарно "кокошка" јер није баш успио орао. Када посјетите Зејтинлик и доле у крипти поред амблема "Пантери" уочите овај амблем, сјетите се овог прилога!!!!
Браво Ацо! ;)
Него, мене из све ове збирке (која после видим да заправо има преко 3.000 слика), одушевила ова слика. ;D
(https://pp.vk.me/c836232/v836232500/6075/PeJDJ6TdicE.jpg)
Снимљено је негде у мојим крајевима, а човек десно као из Викинга, само да уместо пушке држи секиру. :D
(http://orig03.deviantart.net/e3c1/f/2013/176/1/1/pzo1125_chapter3_honor_viking_web_by_akeiron-d6akw6h.jpg)
-
Кинези пјевају о Маузеру.
https://www.youtube.com/v/SB78suC8skM
Вечерашњи ТВ дневнок РС
-
(https://cs540107.vk.me/c836735/v836735500/3e40/SDv9ts16J-g.jpg)
Какви су то паклени борци били!!!!!!
-
Ова ми запала за око.
(http://i166.photobucket.com/albums/u83/ziggy1976/Militarija/Vojna%20tehnika/Kopnena%20tehnika%20i%20artiljerija/Oklopni%20Transporter%20M60/FB_IMG_1480232168248_zpscxhbc7dm.jpg~original)
;D 8)
-
(https://pp.vk.me/c638217/v638217500/18738/A4QVHH9sCsA.jpg)
Мајор Зоран Лопандић; рођак проф. др Лопандића (скорашњи члан Друштва). Прва семберска бригада. Херој!!!!
-
Идемо даље Бошко Перић Пеша 1. Посавска бригада( често смо садејстовали са њима; врхунски борци) погинуо 14.11.1994. године.
(http://www.razljevo.net/wp-content/slike/pesa%20cetnik.jpg)
-
И крају Митар Максимовић Мандо; Забрђе код Угљевика. Гдје Мандо удари три дана трава не ниче!!!
(https://pp.vk.me/c836533/v836533680/21f73/0C0eXnokkLk.jpg)
-
Да буде заборављено, многи су се трудили свим силама, али после више од две деценије, и наши су приљежније одлучили стати томе у крај, па данас по први пут у животу, да видим на једном месту море фотографија јуначке Војске Републике Српске.
Реч је о Вконтакте страници Војска Републике Српске (https://vk.com/vojska_republike_srpske), на којој је постављено више од хиљаду фортографија из јуначких времена, које су живи сведог времена поноса и славе кад је цео народ био као један.
Одлична база података. Вечна слава херојима!
Некако је највише војника из Источнобосанског корпуса ВРС. Слабо има слика Првог крајишког корпуса. ;) Да ли постоји овако нешто за војску Републике Српске Крајине?
С обзиром да је сајт Порекло.рс, било би занимљиво прокоментарисати порекло војника и официра.
-
Некако је највише војника из Источнобосанског корпуса ВРС. Слабо има слика Првог крајишког корпуса. ;) Да ли постоји овако нешто за војску Републике Српске Крајине?
С обзиром да је сајт Порекло.рс, било би занимљиво прокоментарисати порекло војника и официра.
Као што рекох, ово је први пут уопште да видим неких слика из протеклог рата, то се из неког разлога крило до данас.
Што се тиче Крајине, видех једино да неких слика има на страници Распад Југославије и војна историја Балкана (https://vk.com/albums-41871942), мада битно мање него овде.
Наравно, било би интересантно кад би се могло написати макар оно основно о пореклу неких људи са ових слика, можда у првом реду оних најпознатијих.
-
Ово се не смије заборавити; Бранко Панателић Пантер. Ово вам прича свједок; Бранко Пантелић је први пробио линију одбране прилико деблокирања Смолуће. Након тога је настала општа бјежанија. Прави Обилић; а нико га не спомиње
(http://scontent.cdninstagram.com/t51.2885-15/s480x480/e35/c125.0.830.830/13113902_588875584614314_2140265578_n.jpg?ig_cache_key=MTIzODkyMjQ5Mzg1OTQxNzM2NA%3D%3D.2.c)
Погинуо са капетаном Стеваном Лазићем (Голо Брдо, Бијељина); Џемат код Прибоја (Мајевица) август 1993. године
-
Ово се не смије заборавити; Бранко Панателић Пантер. Ово вам прича свједок; Бранко Пантелић је први пробио линију одбране прилико деблокирања Смолуће. Након тога је настала општа бјежанија. Прави Обилић; а нико га не спомиње
(http://scontent.cdninstagram.com/t51.2885-15/s480x480/e35/c125.0.830.830/13113902_588875584614314_2140265578_n.jpg?ig_cache_key=MTIzODkyMjQ5Mzg1OTQxNzM2NA%3D%3D.2.c)
Погинуо са капетаном Стеваном Лазићем (Голо Брдо, Бијељина); Џемат код Прибоја (Мајевица) август 1993. године
Он је био први командант Пантера, који су по њему добили и име, је л' тако?
Онда је дошао Маузер, а након њега капетан Лазић?
-
Преузето са: https://www.facebook.com/hajduksrbija (https://www.facebook.com/hajduksrbija)
Живко Кораћ је рођен 29. октобра 1957. у Великом Шушњару у срцу Баније у породици великих верника.
Августа 1995. Хрватска покреће злочиначку операцију “Олуја“ са којом успева да протера српско становништво и почини масовне злочине.
Током повлачења српских избеглица, Живко је својој породици рекао:
„Ви идите а ја не дам своју кућу и своју земљу“.
Након тога одлази код своје бaкe у Велики Шушњар где се скрива кратко време, ту убрзо убија хрватског војника који је често долазио у то већ опљачкано и протерано српско село. После тога Живко облачи униформу Српске војске Крајине узима наоружање и одлази у шуме.
Хрватска власт организује потеру за њим, ту се укључује полиција и војска Хрватске, те им се придружују и ловци из ловачког друштва “Фазан“ који под маском лова на дивље звери увелико учествују у потери.
Током хајдуковања Живко је ликвидирао још тројицу Хрвата како би избегао откривање. Живко никад није терорисао народ, а могао је да је хтео, такође је могао прећи преко Уне на територију Републике Српске, али није, јер му је родна груда била светиња.
Јануара 2001. кад је планина била без лишћа, Кораћа коначно успевају да опколе. Борба са Живком трајала је 2 сата јер је током бежања Кораћ пружио жестоки отпор.
Видевши да се нашао у безизлазној ситуацији и без помишљања на предају, Живко је активирао бомбу и ставио себи на прса.
"Свак је рођен да по једном умре, ЧАСТ брука живе довијека."
(http://i.imgur.com/tIVBbLs.jpg)
-
Живко Кораћ (1957-2001) Посљедњи банијски хајдук
https://www.youtube.com/v/mz6m8Pwjnps (https://www.youtube.com/v/mz6m8Pwjnps)
-
Он је био први командант Пантера, који су по њему добили и име, је л' тако?
Онда је дошао Маузер, а након њега капетан Лазић?
На неки начин ДА. Први командант Националне гарде је (амблем у приказу) је био Љубиша Савић, међутим, након отприлике мјесец дана дошао је Бранко Пантелић (до тада служио у Приштини),који је ипак био професионални војник, а Маузер је постао начелник Штаба. Не знам да ли прије имао тај надимак или је то био ратни, али по њему се "Пантери" добили име.
Његовом погибијом и погибијом капетана Стевана Лазића јединица је добрим дијелом изгубила офанзивни карактер, Након погибије Булита Боснића (август 1993. године) и Змије Ристановића (1994. г.) дефинитивно.
-
Као што рекох, ово је први пут уопште да видим неких слика из протеклог рата, то се из неког разлога крило до данас.
Што се тиче Крајине, видех једино да неких слика има на страници Распад Југославије и војна историја Балкана (https://vk.com/albums-41871942), мада битно мање него овде.
Наравно, било би интересантно кад би се могло написати макар оно основно о пореклу неких људи са ових слика, можда у првом реду оних најпознатијих.
Да, то је и била моја намјера код постављања овога поста, да се оживе сјећања на храбре борци који су се борили за спасење свога народа. Колико видим и на овим фотографијама које нам је Амикус поставио, имамо доста имена гдје се спомињу година и мјесто рођења, очево име.
Нпр., поред фотографије славног генерала Пере Чолића пише да је син Цвије, рођен 1937. године у селу Старо Село, општина Гламоч. (Читав рат смо провели заједно, од 18.9.1991 па до 8.10.1995. године).
-
а након њега капетан Лазић?
Љубиша (Љути) Лазић је старији брат капетана Стевана Лазића и остао је начелник штаба до краја рата.Ипак, погинули Стеван (завршио ШРО у Билећи-пјешадија) је био много жешћи момак. Да је било по његовом ко зна гдје би завршили??????
-
Још ово па лаку ноћ!!! Срђан Кнежевић-Бели вукови....
(https://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/c/c7/Pokojni_Sr%C4%91an_Kne%C5%BEevi%C4%87%2C_komandant_Belih_vukova.jpg)
Бели вукови. По мени најбоља јединица са којом смо садејствовали. Други би били "Вукови са Дрине" Зворник. О вуковима са Вучјака је бесмислено трошити ријечи, али никад нисмо били заједно!
Било је то љето 1995. Трново (већ је било проглашено ратно стање) долазили су тихо у школу у Трнову и, за разлику од нас, нису се коцкаали нити испијали "фалш коњак Скендерберг из Фоче". Врхунски борци; неки су носили и по 20 оквира 7,65 мм(муниција је веома тешка). У његовој јединици је било свега; Руси су имали истетовирано КАБУЛ на десници, Бугаре не бих коментарисао али односили се на ислам. Био је ту и један Италијан, звали смо га "мафиозо", мада је био са сјевера. То је, морам признати, била хришћанска алијанса, ма како то звучало. Да тако је то било!!!!!!!!
-
(https://pp.vk.me/c604618/v604618602/7fd6/ShMduMXlZ2s.jpg)
Генерал-мајор Славко (Саво) Лисица (1944 - 2013)
Рођен је 18.фебруара 1944.године у с. Ламинци, општина Градишка. У ВРС је обављао следеће дужности: командант 2. оклопне бригаде; командант Тактичке групе-1.( у Републици Српској Крајини); командант Тактичке групе-3.(ВРС); командант Оперативне групе-Добој; командант Центра војних школа Војске Републике Српске. У чин генерал-мајора унапређен је 3.маја 1993.године. Пензионисан је 30.септембра 1994.године. Објавио је двије књиге: "Командант по потреби" и "Командант без потребе". Умро је 2013.године. Сахрањен уз војне почасти у Бања Луци.
Према Шематизму Митрополије дабробосанске из 1882. године, Лисице из Градишке-Ламничке прослављале су Светог Архиђакона Стефана.
Ово презиме на том попису забележено је још на простору Герзова и Тешња са различитим славама (Ђурђевдан и Никољдан).
На СДНКП постоји и тестирани Лисица (ex Војиновић) Никољштак, из Поблаћа, Пљевља, Црна Гора, припада хаплогрупи E1b.
-
На СДНКП постоји и тестирани Лисица (ex Војиновић) Никољштак, из Поблаћа, Пљевља, Црна Гора, припада хаплогрупи E1b.
Постоји Лисичић, Св. Јован, Пљевља. Не знам да имамо Лисице, Св. Никола? Можда нека друга база?
-
Одавде ја преписах: Порекло презимена Лисица (http://www.poreklo.rs/2012/02/22/poreklo-prezimena-lisica/).
-
Одавде ја преписах: Порекло презимена Лисица (http://www.poreklo.rs/2012/02/22/poreklo-prezimena-lisica/).
То би требало да су Лисичићи. За славу нисам сигуран.
Невезано за ове Лисице из околине Градишке, постоји једна породица у крајини, Која носи исто презиме. У питању су Новаковићи од рода Родића наводно (слава Јовањдан?). Занимљив је начин на који је презиме настало:
Новаковић - осам кућа. Славе Јовањдан. До 1878. г. звали су се Новковић, а онда променили у Новаковић. Населили су овамо по прилици пре 100-120 година из Велике Попине у Лици. Због некога њиховог деда лисичије памети добише надимак „Лисица“. :)
-
Ево и Крајишника.
Командири чета 1 . дрварске лпбр, Мајсторовић, Бенић и Гњатовић у НЦ 2.КК ВРС у Велагићима код Кључа.Мај 1993. године.
(https://pp.vk.me/c836234/v836234500/1f0aa/U6gBz74p1ZY.jpg)
Мајсторовићи су огранак добро познатог крајишког рода Латиновић-Бањац. По свему судећи припадници N1a.
За Бениће не нађох ништа конкретно у Крајини. Било их је са више слава. Помиње се само велика задруга Миле Бенића у Преоцима крај Дрвара. Било их је и међу оним Имљанцима (слава Св. Симеон).
Помиње их и Јован Ердељановић (О пореклу Буњеваца)
БЕНИЋИ – у Колуту у Бачкој, од 1715.год.; католици у Лици и у Подгорју; у Далмацији, јужно од Вргорца католици Бенићи, а било је католика Бенића и у Задру; католици у Млинима код Дубровника; у западној Херцеговини католички род Бено; у околини Високог католици старници од којих је било неколико одличних фрањеваца (у манастиру Сутисци 1737.-1785. фратар Бона Бенић); православни у западној Босни; католици у више села у Славонији 1702.год., заостали још из времена турске власти. У средњој Босни православно село и део вароши Вареша са тим именом.
Гњатовића је била пуно у Далмацији (слава Св. Никола). На 23andMe постоји неки Гњатовић из Далмације, хаплогрупа E1b.
-
Генерал Момир Талић (1943-2003)
(http://4.bp.blogspot.com/-Dir7hadYwT4/T9b9Py1Zs1I/AAAAAAAABuY/O4i8mFS3kt8/s1600/388522_114091395378699_750479438_n.jpg)
Рођен је у Пискавици код Бање Луке. Талића је према шематизму из 1882. године били на простору Приједора (пискавица је данас на административној граници двају градова) у селима Козарац и Ферићи. Крсна слава им је Никољдан.
Са истом славом Талићи се помињу и у Сарајеву, а било их је и у Тузли, као што их је било и муслимана.
-
(https://pp.vk.me/c836232/v836232500/6075/PeJDJ6TdicE.jpg)
Снимљено је негде у мојим крајевима, а човек десно као из Викинга, само да уместо пушке држи секиру. :D
(http://orig03.deviantart.net/e3c1/f/2013/176/1/1/pzo1125_chapter3_honor_viking_web_by_akeiron-d6akw6h.jpg)
Мени више личи на овога:
(https://pbs.twimg.com/profile_images/1638128243/hagrid-1.jpg)
Лик из филма о Харију Потеру. Шкотски глумац Robbie Coltrane.
Иначе, филм је крајње одвратан и цела та прича о деци вешцима, али сам својевремено водио сестрића у бисокоп да ово гледа (дечја посла), па запамтих лик... А и он је, по лику судећи, вероватно викиншког порекла.
-
У "Ревији 92" 15.10.1993 објављен је текст о поручнику Жељку Шурлану. Жељко Шурлан је пореклом из Сводне код Новог Града, војну академију је завршио у Београду, специјалистичку обуку у Панчеву а почео је службовање у Суботици. Одатле је упућен у борбе у Барањи као командир извиђачко-механизоване чете. Ту је показао изузетан елан и способности у борбама са усташама.
После тога је као добровољац отишао у Први крајишки корпус. Касније је отишао у Источнобосански корпус где је погинуо у борбама за мајевичко село Растошницу. На жалост није оставио потомство иза себе.
У пар редова споменут је и његов брат од тетке Драган Ћулибрк који је погинуо у борбама на Градачцу
https://drive.google.com/file/d/0B4MKVRcmKXKHeXNaalExbWF2enM/view?usp=sharing
(Извињавам се што слика није најбоља. Папир је већ доста стар а ни фотоапарат није баш најбољи, али мислио сам да је боље саћувати ишта него ништа јер се до текстова који говоре о рату и нашим борцима у њему јако тешко долази)
-
30.04.1993 објављен је текст "Јунаци одлазе у небо" о борцима Невесињске бригаде. Текст говори о том тренутку рата на простору одговорности те бригаде, дилемама и проблемима са којима су се суочавали борци, погрешним одлукама и нашим слабостима које су нас често доводиле у веће невоље него наши непријатељи
https://drive.google.com/drive/folders/0B4MKVRcmKXKHT1pkc1k5aHBjV0k?usp=sharing
-
Погинули борци на Купрешком фронту:
http://srbiubih.com/2017/06/27/nezaboravnik-republike-srpske-spisak-boraca-vrs-koji-su-poginuli-na-kupreskom-ratistu-1-deo/
http://srbiubih.com/2017/06/29/nezaboravnik-republike-srpske-2-deo-borci-7-kupreske-brigade-vrs-koji-su-poginuli-na-drugim-ratistima/
http://srbiubih.com/2017/06/30/nezaboravnik-republike-srpske-3-deo-junaci-iz-banjaluke-glamoca-drvara-bugojna-bosanskog-grahova-bosanskog-petrovca-jajca-celinca-knezeva-koji-su-zivot-dali-za-odbranu-kupresa/
http://srbiubih.com/2017/07/01/nezaboravnik-republike-srpske-4-deo-medju-palim-borcima-kupresa-12-duvnjaka-7-dragoljevica/
-
Сестра Вида, кршна Херцеговка
Медицинска сестра Видосава Вида Љољић сигурно је једна од најхрабријих жена-ратника. Рођена је у Житомислићу, а скоро читав рат је провела у Петој козарској бригади, дана запослена у Болници у Требињу.
Рат је задесио у Војној болници у Загребу гдје је била запослена. Овдје је први пут видјела измасакриране цивиле. Били су то Срби са Коранског моста у Карловцима. Војна болница је 18.12.1991. године предата Зенгама. Вида је напустила Загреб и преко Коранског моста, Делница, Пага, Задра, Сплита, Макарске, Метковића и Чапљине, враћа се кући за Божић, код своје мајке, у Житомислићу.
Војска јој је нудила Мостар или Сарајево, али послије одласка у Сјеверни логор у Мостару, одлучила је да оде што даље. Почетком фебруара 1992. године долази у Пету козарски бригаду, у Рогоље код Пакраца у Западној Славонији. У првом дану имала је први ратни сусрет са рањеником. Задобио је страше повреде главе на Шуметлици. Превијеног официра одвезли су санитетом у Бенковац, па касније за Бањалуку, Београд. Како ће касније чути, звао се Ацо, преживео је, али је остао трајни ратни војни инвалид.
Послије два мјесеца напустила је Западну Славонију, и послата на испомоћ у Купрес, гдје су хрватке оружане снаге извршиле масакр над Србима. У Стројнице долази 9. априла, гдје их затиче јако невријеме. киша, снијег, јаки вјетрови. Смјестила се у кући поподије која јој поклања вунене чарапе и џенпер. Ујутро настављеју ка Купресу. На уласку у Злосело, лешеви поред пута, с обе стране. Санитетско возило стаје на улазу у Купрес. С десне стране обијена продавница, разбацане стрвари. На једној гајби сједи крвав човјек, а на другој његова глава. На другој страни улице војник са пушком о рамену држи пиво у руци, и не гледа на возило и санитетско особље. Када га је доктор љутито упитао, - ко ово зло учини, од га само погледа и рече, - одлуд ја знам, само сам пиво узео из габе. Изашла сам иза возила и видјела да иде човјек према нама. Препознала сам га, био је то мој познаник из Војне болнице у Загребу. Исплакала сам се као никада, и као да су све будуће страхоте заједно отишле с тим сузама. Тај стравичан призор прекинуо је доктор Керкез, који је с радошћу дочекао нас, рекла је сестра Вида. Подер неколико сестара доктор Керкез је био сам, и радио све операције. Родом је од Петровца. Сада се сестра Вида већ стекла искуство на фронту и са рањеницима и остала у Купресу до 10. маја 1992. године када се поново враћа у своју Пету козарску бригаду, која је дошла из Западне Славоније да брани своје Поткозарје од најближи комшија, исти оних који су у свом ратовима до тада били на супротној страни.
Све до краја рата сестра Вида остала је у Петој козарској. И нема борца ове бригаде који Виду не познаје, а посебно они што су рањавани и које је сестра Вида спашавала и у завојима извлачила. Какву храброст је имала, најбоље говори једна ратна узречица "кад ни кум није смио, Вида је смјела".
И тако, кад је рат стао, храбри људи су као потрошна роба заборављени. Они шуте јер такви се не хвале, а кукавице постадоше јуначине.
Данас сам од неколико мојих ратних пријатеља добио потврду да је прије неколико дана у саобраћајној несрећи живот изгубила наша хероина Видосава Вида Љољић. Нажалост, а то је жива истина, о јунацима се не прича. Нигдје нисам могао пронаћи било шта о овоме несретном догађају.
Ово моје јављање не значи да сам врло брзо погазио дату ријеч, као неки. Не. Када то нико из Херцеговине или мојих Крајишника није се сјетио да спомене нашу сестру Виду, ето споменућу ја. Мој бојкот и даље је на снази све док се јавно не донесе Правилник о понашању, да то буде једнако за све, а не по слободној вољи једне особе.
-
Данас сам од неколико мојих ратних пријатеља добио потврду да је прије неколико дана у саобраћајној несрећи живот изгубила наша хероина Видосава Вида Љољић. Нажалост, а то је жива истина, о јунацима се не прича. Нигдје нисам могао пронаћи било шта о овоме несретном догађају.
Ово моје јављање не значи да сам врло брзо погазио дату ријеч, као неки. Не. Када то нико из Херцеговине или мојих Крајишника није се сјетио да спомене нашу сестру Виду, ето споменућу ја. Мој бојкот и даље је на снази све док се јавно не донесе Правилник о понашању, да то буде једнако за све, а не по слободној вољи једне особе.
Тимаре, не знам у чему је проблем, и не желим да улазим у то. Слажем се, да правила морају да важе за све. Предлажем да то ријешите, и да превазиђете. Какав бојкот, какви бакрачи. Чини ми се да смо нас двојица, на порталу ( оно око Возуће, Црногораца...) и на форуму имали нека размимолажења, али то нема везе. Твоје коменатаре о Србима из Крајине - Републике Српске, са позивањем на изворе радо читам, иако то није крај који познајем. Штета је за овај портал и форум, ако га напуштају појединци, који могу дати допринос озбиљном изучавању прошлости.
-
...
Када то нико из Херцеговине или мојих Крајишника није се сјетио да спомене нашу сестру Виду, ето споменућу ја.
...
А зашто увек нападање? Зашто је све увек завера? Зашто увек неко из неке похлепе или зле намере нешто није урадио?
Зар није могуће да једноставно нико није чуо за ову несрећну саобраћајну незгоду?
-
Данас сам од неколико мојих ратних пријатеља добио потврду да је прије неколико дана у саобраћајној несрећи живот изгубила наша хероина Видосава Вида Љољић. Нажалост, а то је жива истина, о јунацима се не прича. Нигдје нисам могао пронаћи било шта о овоме несретном догађају.
Да видио сам смртовницу Видосаве Љољић, а како сам чуо ишла је по маму у Мостар да презими код ње у Требињу. У Поповом пољу на путу Требиње Љубиње неко је наишао на њу са својим возилом и десила се несрећа. У посљедње вријеме је радила у Требињској болници као главна сестра.
-
Да видио сам смртовницу Видосаве Љољић, а како сам чуо ишла је по маму у Мостар да презими код ње у Требињу. У Поповом пољу на путу Требиње Љубиње неко је наишао на њу са својим возилом и десила се несрећа. У посљедње вријеме је радила у Требињској болници као главна сестра.
Данас је умро и легендарни Чедомир Зено Поповић, командир најбоље чете билећке бригаде и археолог по професији. Вјечнаја памјат.
-
(https://s1.postimg.cc/5946yxzuzj/image.jpg)
(https://s1.postimg.cc/1c1calqpnj/image.jpg)
-
Данас сам од неколико мојих ратних пријатеља добио потврду да је прије неколико дана у саобраћајној несрећи живот изгубила наша хероина Видосава Вида Љољић. Нажалост, а то је жива истина, о јунацима се не прича. Нигдје нисам могао пронаћи било шта о овоме несретном догађају.
Ово моје јављање не значи да сам врло брзо погазио дату ријеч, као неки. Не. Када то нико из Херцеговине или мојих Крајишника није се сјетио да спомене нашу сестру Виду, ето споменућу ја. Мој бојкот и даље је на снази све док се јавно не донесе Правилник о понашању, да то буде једнако за све, а не по слободној вољи једне особе.
Покојна Вида је била моја комшиница из улаза. Кренула је код мајке у Житомислић и негдје код Домановића се десила несрећа.
Ни ја нисам нашао нити ријечи о тој несрећи ни на једном порталу. Наводно да се ради о сину неког тајкуна из Чапљине који је скривио несрећу.
-
Текст са ФБ странице "Историја Срба" о Митровданској офанзиви ХВ, ХВО и АБиХ на положаје Херцеговачког корпуса ВРС, новембра 1992. године:
МИТРОВДАНСКА ОФАНЗИВА 1992. ГОДИНЕ ИЛИ БИТКА ЗА ОДБРАНУ ХЕРЦЕГОВИНЕ—НЕВЕРОВАТАН ПРИМЕР ПОЖРТВОВАНОСТИ И ЈЕДИНСТВА НАРОДА И ВОЈСКЕ
Митровданска битка новембра 1992. спада у једну од најсјајнијих битака и победа у прошлом рату и за њу се слободно може рећи да је једна од најсјајнијих битака у целокупној историји српског народа. Октобар 1992. године обележен је снажним нападима хрватске војске на херцеговачком ратишту, пошто се претходно из Херцеговине потпуно повукла Југословенска народна армија (ЈНА). До 26. октобра, уз многе губитке, Хрвати заузимају највишу коту на брду Влаштица изнад Требиња. Колико је та кота била битна говори и чињеница да су многи грађани Требиња и околине, у страху од надирућих непријатељских снага, већ почели да се припремају за бег. Међутим, врло брзо је дошло до стабилизације на фронту око Требиња и ова опасност је спречена. Најзначајнија битка је, међутим, тек предстојала.
На Митровдан 1992. године почела је хрватска операција коју су они назвали "Бура" (код нас позната као "Митровданска офанзива") када је комбинованим снагама Хрватске војске (ХВ), Хрватског вијећа одбране (ХВО), плаћеника и тзв. Армијe БиХ извршен свеопшти напад на источну Херцеговину на фронту дугачком неколико стотина километара од Попова поља до Борака чије су линије држале у највећој мери Невесињска и Билећка бригада Војске Републике Српске (ВРС). Њихов циљ је био избијање на границу са Црном Гором што би им потпуно отворило пут ка реци Дрини, о којој Хрвати маштају још од времена Анте Павелића. После пет дана жестоких борби напад је успешно одбијен и ово је највећа битка Херцеговачког корпуса у рату 1992-95. Однос снага је био десет према један, артиљеријска припрема је била жестока и трајала је пуних шест сати. Укупно је тада испаљено на српске положаје између 15 и 20 хиљада граната. Хрвати су рачунали на чињеницу да је Митровдан најчешћа Крсна Слава међу Херцеговцима у невесињском и билећком крају и да ће баш тај дан искористити да нападну неспремне српске борце. Међутим, управо то што је био Митровдан и што су редови Невесињске и Билећке бригаде били проређени показало се као срећна околност, јер су избегнути велики губици у том првом удару. Укупно су погинула 42 борца Невесињске бригаде и преко 300 је рањено. Непријатељ је, према њиховим информацијама, имао 580 погинулих и преко 1.000 рањених.
Тог Митровдана све што хода у Херцеговини се дигло на ноге. Свим Херцеговцима је врло брзо постало јасно да је то битка за опстанак или нестанак. Војно способни мушкарци су буквално са припремања славских трпеза отрчали на прве линије фронта. Деца су пунила џакове са песком, мајке и жене су кувале, спремале џакове и организовале снабдевање и извлачење рањених, лакши рањеници су сви кренули на фронт, а старци су узимали пушке и стајали раме уз раме са синовима и унуцима на првим линијама одбране. Занимљиво је и то да је једног од најбољих специјалаца ХВО убио српски кувар тог дана пуцајући из обичне пушке паповке која му се нашла при руци. Таквом инјекцијом ангажованости и пожртвовања позадине, уз, како обично кажу Херцеговци, помоћ Светог великомученика Димитрија, борци Невесињске и Билећке бригаде ВРС успевају да одбију све нападе неодступивши са линије фронта ни за један милиметар.
После јуначке одбране, али и губитака, уплаканим Невесињцима хеликоптером је дошао лично главнокомандујући Војске РС генерал Ратко Младић и одао признање читавој Херцеговини на неустрашивој одбрани. На крају ће се испоставити да је то била највећа офанзива на српске делове Херцеговине и једна од кључних битака за опстанак и останак српског народа у својој вековној светосавској херцеговачкој колевци.
https://www.facebook.com/istorijasrba/posts/10155581247301628
-
Поводом сећања на Митровданску офанзиву на сајту TrebinjeLive објављена је песма чији аутор није наведен:
Ноћ над Невесињем, изнад Вележи...
Мајка је у смрт спремала сина,
Миловала му увојке, у небо гледала
Одговор од Светог Димитрија
Чекала…
А далеко горе, пламени језици
Подно Вележи
А испод огња
Змија палаца и вук режи…
Хладноћа стеже
Ледени новембар
Преко срца брије
Са неба наједном
Огласи се
Свети отац Димитрије
„Напријед колоно
Само право и равно
Под моје скуте
Требам војнике, јунаке,
Регруте“.
А они крећу… Ка змији лете
И вуку што режи
Храбро им у чељуст, невини иду
У пламен подно Вележи…
„Димитрије мили….“, мајка вапи
„Само ми сина кући врати,
Ђаволу Срби, Турци, Хрвати
Бог ме по ђаволу женом створи
Не, не причај ништа Свети
Не правдај се, Не говори
Само ми сина кући створи
„Оплела мајка, чарапе нове,
Исплеглала кошуљу сватовску
О Боже сласти
Само ми Светитељу дијете кући врати
И једном ме у животу почасти…
„Ево, никада више псовати нећу,
И хулити на те…
Да опростиш….Ђаво нек носи
И Србе и Турке и Хрвате
И њихове мајке у пламен гледају
Чекају да се дјеца кући врате…
А с неба мук
Само се пламен кроз ноћ диже
И ћути Свети Димитрије
А знао је некад, благосиљати,
И брже и јаче и хитрије…
„Немам више ђеце,
Но њега једна“, скрушено мајка јеца
„Ми смо стари све криви
Нису невина дјеца
Оба сам ока исплакала
Кад сам га на свијет донијела
А данас теби дала
И дабогда још стотину исплакала
Само га кући дочекала“
Свети отац и даље ћути
Под Вележи пламен
И пушака јека
Далека…
А онда као из дубине
До мајчиног срца глас се вине
Димитрије свети, његова ријеч,
Ко зла коб ка мајци лети
„Нећеш старице чекати дијете довијека
Кад јутро сване, погледај ка небу
Тамо га тражи
Син ти је, мајко, са браћом својом,
У батаљону јунака
На вјечној стражи“.
:'(
-
Списак палих бораца за ослобођење Вуковара:
http://www.pogledi.rs/forum/Thread-heroji-vukovarske-operacije-1991-godine
О страдању Срба у Вуковару:
https://www.intermagazin.rs/ovo-je-jedina-istina-rat-u-vukovaru-poceo-ubijanjem-srba/?lang=cir
(https://s8.postimg.org/3pdzduy11/image.jpg) (https://postimages.org/)
ПУТЕВИ НЕЗАБОРАВА, Снежана Шевић, Вуковар 1996, биографија погинулих српских бораца у рату 1991-1995.
-
Да га споменемо.
Још један српски херој.
Ратко Младић.
https://postimg.org/image/iwsqmq3bf/
-
Одломак из романа "Српски рулет" - Небојше Јеврића."
"Минер Марс'' - приче са крајишког ратишта.
-Три дана смо Душан Радаковић Марс и ја минирали његову кућу у предграђу источног Госпића. Знало се да се источни Госпић не може бранити и сви су се већ били повукли. Остао је само Душан са козом.
Козици је напунио уста сољу и завезао је за радијатор. Врата од куће оставио је отворена. Коме ће пасти на памет да је кућа минирана кад види врата отворена и чује козицу како вечи.
Велики је минер Душан Радаковић, а за минере ти је најважнија машта.
Три дана је, пијан од ракије и јала, минирао своју кућу. Врата смо минирали на контру, да активирају мину када се затварају, а не када се отварају. Пробушили смо рупу на столу и испод стола поставили потезну мину. Везану силиком и „смрт-лијепком” за дно флаше од вињака. Извадили плочицу из паркета и минирали столицу. Ископали рупу на зиду и поставили мину иза слике Ивана Генералића.
На столу су остале до пола попијене шољице кафе, да помисле како смо у журби из куће побјегли. Велики је минер Душан Радаковић, а за минирање најважнија је — машта. Ништа из куће није хтио да узме. Пили смо ракију десет година стару, пили смо вињак, коњак, пили смо један црвени, па један зелени ликер. „Морамо све да попијемо, нећемо ништа да им оставимо”, рекао је Душан. Бојао сам се да онако пијани не закачимо неку од смртоносних нити, неку од нити паучине коју је Душан Радаковић Марс по кући исплео.
Искочили смо кроз прозор тек када су плануле прве куће, када су хрватски војници почели да улазе у предграђе Госпића. Дуго је на ивици шуме чекао када ће до његове куће да стигну. Тренутак када му је кућа одлетјела у ваздух забиљежио сам камером. О минама Душан Радаковић прича као што стари похотници причају о женама:
„Мине су прави посао за човјека од маште, од лудила! Кад мину скидаш, то је као да жену свлачиш. Уплашиш ли се, ништа не ваља.”
Некада је Марс вајао. Сад минска поља — нити смртоносног паука поставља и скида.
„Најбоље је мину активирати динамитом и спорогорећим штапином. Ако мину не познајеш, не прилази јој. Видиш ову чашу. Ја је сада држим у руци и знам да се неће разбити, док је не пустим. Тако је са минама. Док знаш и ако се не бојиш, биће све у реду.”
Многа је минска поља Душан постављао и скинуо и никада му рука задрхтала није. Задрхтала му је много касније. У Медачком џепу. Сви су се повукли, а он је остао, с помоћником, да поставља минско поље. Падала је киша, ноћ је била тешка јесења.
Душан ми је касније причао да није чуо фијук гранате, да експлозију није чуо. Осјетио је само удар и потонуо у мрак. Када је дошао себи, поред њега је лежао помоћник, разбијене лобање, расутог мозга. У потоку су се чули гласови. Толико су им већ били близу. Свитало је и лавеж паса се чуо. Није могао да остави мозак помијешан са блатом да га лижу керови. Није могао. И док су се гласови и лавеж приближавали, покупио је мозак у дланове и вратио га назад у лобању. Био је тада миран. Покупио је све. Руке је прије тога опрао ракијом. Не зна зашто. Пошто је мозак вратио у лобању, главу му је завио првим завојем. Да мозак поново не испадне. Мртваца је завезао себи на леђа. Да би га лакше носио. Да би могао да пузи.
То му је спасло живот. Метак, намијењен њему, погодио је мртваца. Није се уплашио. Руке му се нису тресле. Каже, почеле су да се тресу касније, када је открио мозак мртвог пријатеља испод ноката.
Послије више није могао да га носи. Пресјекао је ремен и мртваца оставио иза камења. У логор је стигао крвав. Руке, лице, очи, кошуља, све му је било покривено крвљу мртвог пријатеља. Кошуљу данима није прао. Крв на њему почела је да заудара. А онда ју је једне вечери скинуо са себе и отишао, сам, преко Личког поља, кошуљу да сахрани. Дуго се молио крај мале хумке. Молио се поред комада свијеће који му је поклонио игуман манастира Крка да му се нађе ако буде морао некога без свештеника да сахрањује. Да му се у џепу нађе, ако погине. Нашли су га извиђачи из Метка, Вуја и Пућина, на излазу из Дивосела.
Пућина му је згазио свијећу и почео да виче на њега. „Будало, замало нисам пуцао на тебе у овом мраку. Мислио сам да су усташе. Кошуљу сахрањујеш! Потпуно си пролупао!
„Јесам”, рекао је, „јесам.”
„Ово је рат а не интелекутална онанија вајара концептуалисте.”
„Јесте, јесте, ово је рат!”, рекао је Душан Марс, минер коме су се тресле руке.
Касније, много касније у Кистању скидао је мине постављене око „оркана”. (тачније 23.марта 1995).
А минери једанпут гријеше. Остао је без обје ноге, једне руке и ока.
Али није се предао, са породицом живи у Србији и оном руком што му је остала црта слике, углавном пејсаже родне Крајине и те слике поклања.
-
https://www.youtube.com/v/GqpB7Bjf-DA
(https://s14.postimg.cc/vh56rqlkh/mile_novakovic_4.jpg) (https://postimages.org/)
Свједочантво ген. Миле Новаковића.
https://www.google.com/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=6&cad=rja&uact=8&ved=0ahUKEwj634ynv-naAhXSKCwKHVF_BJUQFghNMAU&url=http%3A%2F%2Fwww.vaseljenska.com%2Fmisljenja%2Fgeneral-mile-novakovic-ovako-je-bilo-1%2F&usg=AOvVaw2VAyZf3zOpllhXm6tyUVXN
https://www.google.com/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=5&cad=rja&uact=8&ved=0ahUKEwj634ynv-naAhXSKCwKHVF_BJUQFghGMAQ&url=http%3A%2F%2Fwww.vaseljenska.com%2Fmisljenja%2Fgeneral-mile-novakovic-ovako-je-bilo-2%2F&usg=AOvVaw3WOdlXgGEy-LqkqYlJUH0D
https://www.google.com/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=4&cad=rja&uact=8&ved=0ahUKEwj634ynv-naAhXSKCwKHVF_BJUQFghAMAM&url=http%3A%2F%2Fwww.vaseljenska.com%2Fmisljenja%2Fgeneral-mile-novakovic-ovako-je-bilo-3%2F&usg=AOvVaw19xeuxczAsgJDT3ee32L8t
https://www.google.com/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=7&cad=rja&uact=8&ved=0ahUKEwj634ynv-naAhXSKCwKHVF_BJUQFghUMAY&url=http%3A%2F%2Fwww.vaseljenska.com%2Fmisljenja%2Fgeneral-mile-novakovic-ovako-je-bilo-4%2F&usg=AOvVaw3WZMJnQahdH0XcFXpElWa2
-
https://www.youtube.com/v/qj6OSOAmYyM
-
Прича о хероју Милошу Ћирковићу, са ФБ странице "Манастир Светих архангела":
У историји сваког народа постојали су тешки тренуци који су доводили у питање сам његов опстанак. Међутим, често се дешавало да се појединци, иако усамљени у свом науму, супротстављају тој злој судбини која је задесила народ. Тај индивидуални отпор је често запрепашћивао душмана због саме природе отпора, коју карактерише усамљеност, одлучност, пркос и храброст. У данима српског егзодуса са његове колевке Косова и Метохије, један човек се одважио да не прихвати ту злу судбину и да се тој истој судбини свом снагом супротстави. Тај човек је Милош Ћирковић, заборављени херој из Белог Поља који на најбољи начин представља онај чувени српски инат.У јуну 1999. године, почело је повлачење наше војске и полиције са Косова и Метохије. Са њима је бежао и голоруки српски народ који је по ко зна који пут био мета арнаутског терора.
Тих дана су већина градова на Косову и Метохији били испражњени од Срба. Ова трагична дешавања нису заобишла ни град Пећ. Срби почињу да напуштају села Сигу, Брестовик, Пећку Бању, Љевош, а напослетку напуштају и сам град. 2 км југозападно од Пећи налази се Бело Поље. Бело Поље је било насељено већински српским становништвом. Баш из тог разлога они постају мета Арнаута. Доста Срба је било убијено тих дана у Пећи и околини као и у Белом Пољу. Митрополит Амфилохије је уз епископа Артемија, блаженопочившег патријарха Павла и епископа Атанасија Јефтића тих дана обилазио Србе широм Косова и Метохије.
Често су угрожени били примани на конак у манастирима који су били под заштитом страних снага (добар део манастира није ни био под заштитом и као последица тога је да су исти претворени у гомилу камења). Обилазећи оно мало Срба који су остали у пећком крају, митрополит Амфилохије дознаје од Италијана да је у Белом Пољу, већ потпуно напуштеном селу, остао један човек и то у униформи и наоружан. Тај човек се звао Милош Ћирковић. Тада је имао 38 година и пре рата је био шумар, а у рату водич српских специјалаца који је у својој јединици био злата вредан јер је познавао сваки крш и грм у Пећком крају. Амфилохије одлучује да пошаље свештеника Радомира Никчевића да види ко је тај човек и да га наговори да пређе у Патријаршију на сигурно. Отац Радомир затиче Милоша наоружаног и у војничкој униформи. Иако га је наговорао да се извуче из Белог Поља, отац Радомир је схватио да пред њим стоји једини преостали српски војник на Косову и Метохији који је био пун националног поноса и пркоса, а када га је последњи пут замолио да пође за њим пут Патријаршије добио је готово претећи одговор: „Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!… Идите, ја остајем!..“
Отац Радомир је при повратку у Патријаршију, пошто није успео да изврши поверен му задатак, испричао Амфилохију следеће: „Сва му је кућа изрешетана. Он, забарикадиран у мртвом бетонском углу приземља са гомилом муниције унаоколо. Ријешен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање… Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на посљедњи подвиг речима: „Добар си дио изабрао, Милоше срца обилићевскога! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!…
Идућих неколико дана отац Миљко и Раде Павловић су Милошу сваки дан доносили храну. Сваки пут су видели све више испаљених чаура и све више мртвих Арнаута пред његовом кућом. Даноноћно су Арнаути јуришали на Милоша, али сваки пут су извлачили дебљи крај. Милош им је сваки пут приређивао изненађење јер стално је мењао положаје по напуштеном селу. Једне ноћи су му се двојица Шиптара привукла до његовог кревета на којем је спавао, али успео је да се одбрани. Једног је убио, а други је побегао. Од тада је слабо спавао. Међутим, осмог дана отац Миљко и отац Раде долазе у Бело Поље да донесу храну Милошу. Од Милоша ни трага ни гласа. Његова кућа је спаљена, а испред куће избројано је 12 арнаутских лешева. Пред сеоском школом, нађена су два изгорела блиндирана возила. Посада у њима је такође изгорела. У његовој бомбама, мецима и ватром оштећеној кући нађено је свега неколико ствари. Икона Св. Алимпија Столпника, Милошеве крсне славе, Свето Писмо и доста црквених књига, неке породичне слике и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у Преказама у Дреници). До дана данашњег не зна се шта се десило са Милошем. Верује се да је на данашњи дан, 20. јуна 1999. године био рањен, савладан и заробљен од стране Шиптара. Мада, то је претпоставка. Међутим, сигруно је да више није међу живима. Своју главу је скупо наплатио душманима, убио је најмање 18 Арнаута, а верује се да је број убијених Арнаута знатно већи.
Ствари које су пронађене у његовој кући су похрањене у Патријаршијском конаку, а онда је родбина преузела те ствари. Неки су рекли да су Милоша тих дана видели у Андријевици у Црној Гори, али се та информација показала нетачном. Његова браћа су посведочила да су га последњи пут видели тог дана када су напуштали Бело Поље. На наговарање браће да уђе у аутобус и пође са њима, Милош обучен у војничку униформу и са пушком у руци им је само рекао: „Ви идите, ја остајем.“ Ето то је била прича о једном човеку који није могао да напусти дом и који није могао да трпи ову неправду (која и данас траје у још већем обиму) која се надвила над српским народом. Међутим, ова прича још није готова јер се још не зна судбина овог јунака. Он је био последњи Обилић 20. века, а нажалост можда је и последњи Обилић 21. века. Можда и нисам у праву, али остаје нам да видимо шта ће се даље дешавати са нашим напаћеним народом. Нека је вечна слава Милошу Ћирковићу и свим Србима који изгубише своје животе.
https://www.facebook.com/dusanovgrad7/posts/722154641549999?__tn__=K-R
-
(https://i.postimg.cc/CMJKTjZy/66630446-722153881550075-7188700442233143296-n.jpg)
(https://i.postimg.cc/25pkFGtW/66377446-722153974883399-6860594687762235392-n.jpg)
(https://i.postimg.cc/sx8dfDdW/66327736-722154214883375-7175444493825474560-n.jpg)
(https://i.postimg.cc/Dz7DTbJD/66733661-722154494883347-8876471067409907712-n.jpg)
Према чланку Видосаве Николић "Брак код Срба у Метохији (околина Пећи)", Ћирковићи из Белог Поља са славом Алимпијевдан су пореклом из Бјелопавлића.
-
По њему требају да носе имена школе, улице, касарне...Трагедија свега је што народ незна за овог истинског хероја, а супротан пример његовом херојству је "херојство" Јашарија који се борио стављајући цивиле испред себе као живи штит...Тај "херој" има данас улице, по њему се зову стадиони на тзв. Косову, а за нашег се незна код нас...Пример њих двојице и осликава симболично и начин поимања борбе за свој народ, али и колико ми треба да се променимо и да ценимо истинске хероје. Да заборавимо више на неко "објективно" посматрање које нам други деценијама намећу , док сви други имају стопостотно субјективно гледање које подржава запад...Морамо мало више да будемо субјективни и да посматрамо ствари из свог угла мало више, јер у односима са осталима, док други само посматрају ствари из свог угла, а ми из свих углова, ми ћемо увек бити на губитку
-
Више Адем Јашари има поштовалаца у Београду, но овај јунак, за којег нико и не зна, нити ће знати, како ствари стоје, све док усвајамо колонијалне обрасце.
-
О судбини Милоша Ћирковића је снимљен документарни фил "Ви идите, ја нећу" 2015. године. Филм је заснован на књизи Митрополита Амфилохија „Љетопис Новог Косовског Распећа“.
https://vimeo.com/185954085
-
Више Адем Јашари има поштовалаца у Београду, но овај јунак, за којег нико и не зна, нити ће знати, како ствари стоје, све док усвајамо колонијалне обрасце.
Сасвим сигурно. A како и не би поред толиких бораца и "боркиња" за људска права.
-
Ових дана Србија је сазнала кога је имала и изгубила - ратног хирурга Миодрага Лазића.
На РТС 2 данас је, стидљиво, нешто пре поднева, емитован филм о др Лазићу, из којег сазнајемо да је био пореклом (по оцу) са Озрена, те да су се његови обрели у Србији као ратне избеглице 1941.
https://www.youtube.com/v/g7045iHZluc
-
Ових дана Србија је сазнала кога је имала и изгубила - ратног хирурга Миодрага Лазића.
На РТС 2 данас је, стидљиво, нешто пре поднева, емитован филм о др Лазићу, из којег сазнајемо да је био пореклом (по оцу) са Озрена, те да су се његови обрели у Србији као ратне избеглице 1941.
https://www.youtube.com/v/g7045iHZluc
Слава му!
Недавно су, поводом смрти Др Лазића, грађани Србије, посебно Ниша, пуштали звуке песме "Марш на Дрину" у његову част. То је, колико видех, била његова последња жеља.
https://www.youtube.com/v/8y0c3MO-F9s
-
https://rtrs.tv/av/pusti.php?id=90072
Филм снимљен у продукцији РТРС-а.
Шта је са овим народом кад за своје хероје сазна кад их више нема, а многи их се и стиде.
Како смо ми одрастали уз битке на Неретви, Сутјесци, Козари..., а данас омладина не зна шта је "Пробој коридора", " Митровданска офанзива", или " Сарајевски екзодус", Олуја", "Бљесак"...
-
Ових дана Србија је сазнала кога је имала и изгубила - ратног хирурга Миодрага Лазића.
На РТС 2 данас је, стидљиво, нешто пре поднева, емитован филм о др Лазићу, из којег сазнајемо да је био пореклом (по оцу) са Озрена, те да су се његови обрели у Србији као ратне избеглице 1941.
https://www.youtube.com/v/g7045iHZluc
Разлог више да новa болница у Добоју понесе његово име.
(https://olovka.info/wp-content/uploads/2020/01/bolnica-doboj1-1024x588.jpg)
Можда ће @filipi знати нешто више о пореклу ових Лазића?
-
Можда ће @filipi знати нешто више о пореклу ових Лазића?
Нисам Филипи али видех на друштвеним мрежама међу коментарима људи из тих крајева да му је отац из Придјела Доњег (https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%B8%D0%B4%D1%98%D0%B5%D0%BB_%D0%94%D0%BE%D1%9A%D0%B8).