Разни аутори дају различита објашњења о досељавању Словена на Балкан као и положају који су заузимала племена на овом простору након насељавања. Док се Срби и Хрвати побише тумачењем порфирогенитових списа и написаше силне књиге о томе, већина слависта из других народа тај документ не узима озбиљно и сматра га нерелевантних, непоузданим и различитим од осталих историјских извора.
Грчка историчарка Ангелики Папагеориоу цититајући ДАИ смешта средњовековне Србе између Динарских Алпа и Саве. Преузимање Dekataroi (не знам на коју областе се мисли) од стране Стефана Немање описује као ширење на хрватке територије без одобрења Мануела I.
http://www.nisandbyzantium.org.rs/doc/zbornik13/PDF-XIII/03%20Angeliki%20Papageorgiou-13.pdfУ Историји Срба од Harold W. V. Тemperley објављеној 1919, главница средњовековних Срба се смешта у област Зете, Рашке и делова Шумадије. Са тим да аутор наглашава да и остала јужнословенска племена, осим Бугара на истоку, спадају у Србе. Да је назив за Србе први назив за словене који су дошли на Балкан и да су Словени и Срби једно те исто. За Хрвате каже да су на основу језика највероватније Срби. Док Бугаре описује као мешавину Словена и Прото-Бугара, са великим уделом пресловенског становништва у њиховој етногенези.
Прва верзија досељавања на Балкан коју смо учили у бившој СФРЈ говорила је о једној сеоби Словена и како су Срби и Хрвати добили имена тек на новој територији. Касније од 90-те у историјске уџбенике улази Порфирогенит који каже да су у питању два различита народа још пре сеобе. Мислио сам да је прва теорија плод комунистичке политике „братства и јединства“, а касније сазнао да је у питању бечко-берлинска школа која тврди да су Словени дошли са Карпата и да балкански Срби никада нису живели на територијама које су насељавала источно германска племена.
По мени најреалнији опис и анализа порекла јужних Словена и Срба даје Др. Л. Ленард у књизи „Стари Срби и српска праотаџбина“.
https://drive.google.com/file/d/0BzQ7ajrn9vY6RXdaWnpBLTJOdVE/view?usp=sharingНе знам ништа о аутору и да ли је имао неке политичке инспирације за оно што је писао али ево укратко о томе шта пише у књизи:
Границе словенске праотаџбине: од Дњепра, и басена Десне до Двине, припети Буга и Висле, онда вислом до њеног извора, па и преко извора до горње Одре, Варте и Нотрече. Карпати, а понеке словенске колоније прелазиле карпате и насењавале се на римске територије.
Словени су се граничили у праотаџбини са, источним Германима, Келтима, Финцима, Литванцима, Иранцима, Туранцима.
Словенска племена у Источној Немачкој су ту присутна пре 6.-ог века: Руги (Рујани), ((Луги (Лужани)- (Могилони, Бутони, Сибини, Хавелани, Бури, Сенони))), Варни (Варани), Земчици. Највероватније падају под власт германских племена и касније се ослобађају, пошто се слични називи источногерманских племена јављају касније међу западнословенским племенима.
Нека од раних словенских племена на балкану:
Словенија: Дудлеби;
Дунав: Ободрити или Браничевци, Тимочани
Источна Бугарска: Северјани
Македонија: Струменци, Смољанци, Брзјаки, Драговићи, Сагудати, Ринкине
Тесалија: Велегезите
Епир: Вајунићи
Јужна Грчка: Миличани и Језерци
Грчки и Италијански аутори деле Словене на два дела Анте (претке садашњих Малоруса) и Словене (преци јужних Словена).
Срби и Хрвати се не помињу до 9 века, када се појављују са формацијом српске и хрватске државе.
Српско и хрватско име је пре свега политичко. Сви словени у оквиру хрватске државе постајали су Хрвати, а у оквиру српске Срби.
Хрватска се развија на хрватском Приморју, Лицу, Крбаву и Гацки.
Насеобине под именом хрвата наслазиле су се и у Македонији и Грчој, на северу у Чешкој, Пољској, Русији и Украјини. Имена Срба се такође помињу у Македонији, Грчкој, Албанији, Турској, Бугарској, Русији, Чешкој итд.
Помиње се и готска теорија о пореклу Срба и Хрвата, али се она одбацује.
Теорија о две сеобе Словена на Балкан се одбацује, пошто осим порфирогенитових списа не постоји било какав извор који то потврђује. Такође по лингвистима сви јужнословенски језици су настали из једног језика.
Словени се низ Карпате сливају у панонску низију и Подунавље, одакле насељавају Балкан.
У словенској праотаџбини развила се војничка организација која се називала „Срби“.
Срби и хрвати нису били једно од словенских племена, већ су били војничка организација која је стајала на челу војничких и политичких покрета балканских словена. Постојала је и у словенској праотаџбини, која се са сеобом словена поделила на разне народе и отишла са њима у нове отаџбине. Са ширењем словена ширили су се имена Срба и Хрвата. У праотаџбини нису стајали у једном извесном крају већ су били раштркани. Све војне орханизације називале су се Срби и између њих највероватније није постојала дирекна веза.
Помиње се мешање Словена и Келта.
Насељавање Келта ишло је горњим током Дунава до извора Висле у Карпате и далеко на исток. Келтска племена која се помињу: Волци, Котини, Оси, Омброни, Теурисци. Ови се Келти асимилирају са Словенима. Подаци указују на велику Србију и велику Хрватску на северу иза Карпата где има највише трагова дугог заједничког живота Словена са Келтима.
У карпатима је живео народ Карпи тракијског порекла и могуће да су по њему Хрвати добили име. Бастарни су то име изговарали као Харфада, а народ називали Харфати.
У словенској праотаџбини развила се војничка организација Срби, а део те организације на карпатима је попримио име Хрвати. Они су заједно водили продор Словена у свим правцима. Зато се свуда налазе расута имена Срба и Хрвата.
По свему свој вероватноћи велики утицај на развој војничке организације имали су Келти и може бити да је главно језгро старих Срба у праотаџбини од потомства старих Келта-Волка који су се аклиматизовали и аслимилирали са словенским становништвом.
